У ери информатике, технолошког напретка космичких размера, свету премреженом рачунарским системима, добу биотехнолошког модификовања природе и човека, програмирања човекове прошлости и будућности, надања и памћења, стварање гломазног глобалног синкретистичког сурогата једне светске религије је непотребно.

Старозаветни вавилонски пројекат је превазиђен, архитекте нововавилонског пројекта су заобишли религије и језике, савремени секларизам је културне и религиозне разлике свео на фолклорну шароликост; ново вавилонско нивелисање није формално стапање језика и народа, већ брисање ”старог” и програмирање новог памћења – преиначење историјске свести. Наиме, брисања старих, а учитавања нових историјских ”истина”, једнобразног сећања, до глобалне једнакости у памћењу, заправо забораву.

Као по Орвеловим речима: ”ко контролише прошлост, контролише садашњост, а ко контролише садашњост, креира будућност”. Многе империје у историји су спроводиле своје пројекте политике памћења, а тиме давале и препоруке пожељне политичке будућности. Јединствен пример историјског инжињеринга, наиме – архетип савремених система програмирања друштвено-политичке свести, управљања човековим временом и животом, памћењем и будућношћу, представља папска промена јулијанског и установљавање новог, рачунски ”тачнијег”, грeгoријанског календара папе Гргура из 16. века.

Папски пројекат памћења, кроз промену јулијанског календара, под изговором наводног прецизнијег временског прорачуна, и данас представља парадигму савремених пројеката историјског инжињеринга и ревизионизма. Наиме, програма ,,брисања ‘старих’ историја и календара” древних народа и религија, и наметања ”нове” глобалне историје и памћења (као у 16. веку, тако и данас) кроз наметање грегоријанског календара, представља средство наметања папског поглаварства, папске воље ,,како на земљи,тако и на небу”, неприкосновене земаљске и духовне власти, римокатоличке историје и политике.

Наводно тачније рачунање времена је био повод, док је сврха римокатоличке реформе календара успостављање глобалног грегоријанског ”рачунања” историје, а не само времена. Данас бисмо казали, медијског монопола планетарног опсега на наметање глобалне политике памћења – учитавања прошлости, а тиме контролисања садашњости и креирање будућности. Заправо, питање промене календара је да ли ћемо прећи на туђи, а не тачнији календар. Да ли ћемо одрећи православну, а прихватити ”нову” историјску истину? Прихватити друге религиозне и политичке ауторитете прошлости, а тиме и будућности? Питање календара је са ким ћемо, а не када ћемо славити верске празнике. Дакле, очување поретка јулијанског календара је питање историје, али и саборности Цркве, као и националне и културне политике, а на последњем месту питање прецизног рачунања времена.

Пропаганда новокалендарства

Савремена пропаганда новокалендараца глобалног једнокалендарства подилази човековим приземним поривима: указује на законе природе, прогреса, потрошачког друштва, вољу већине, ”света”, друговерних, неверујућих, а на првом месту религиозно равнодушних. Пропаганда новокалендараца питање црквеног календара своди на другоразредно политичко питање, са богословско-историјског, на ниво научног договора и политичке одлуке, на став јавног мнења. Данашње заговарање новокалендарства међу православнима више нема предзнак прозелитске пропаганде, наметања других религиозних и историјских ”истина”, већ начела прагматизма, потрошачког и конзумерског избора економичније религиозности, својеврсног економског екуменизма.

Питање грегоријанског календара се више не поставља ни као потреба наводно тачнијег мерења времена, већ као демократско питање, ствар принципа већине, али одређене, пожељне геополитичке већине. А та надмоћна страна за поједине наше политичаре и пастире није православна Русија, која чини већину православних верника, већ папско-протестантска страна, и оне православне помесне цркве – то јест државе – које су после преласка на папски календар постале и чланице евроатланског војног пакта.

У новокалендарској пропаганди нема помена Руске православне цркве, која чини деведесет одсто православних верника, као што Грузијску, Јерменску и Коптску цркву, те Јерусалимску патријаршију, које такође поштују јулијански календар, активисти новокалендарства не помињу. Нехришћанске намере новокалендарске пропаганде се посебно разоткривају у непомињању Свете Горе Атоса, као језгра православног вероисповедања, где се до данас поштује јулијански календар, а грегоријански одбацује као папска новотарија. Охрабрени силом војно-политичке евроатланске алијансе, као јединим аргументом својих ”научних” и ”богословских” тврдњи, политичари и пастири прозелитизма позивају православне Србе да се придруже евроатланској и духовној унији. Пастир прогреса поручује православним Србима: – Не можемо постављати, како ни политичке, тако ни верске услове на путу европске будућности.
*
”Хришћани који се придржавају грегоријанског календара сутра славе Бадње вече”, ”хришћани који славе по грегоријанском календару сутра славе Васкрс”, ”све хришћанске цркве које су усвојиле грегоријански календар сутра ће одржати богослужење”, тако се на јавним медијским сервисима Србије и Црне Горе 25 година најављује римокатолички Божић и Васкрс, као да је по среди временско-следствена, формално-религијска разлика прославе истоветних, верских, папско-протестантских празника у односу на православне, који су у истом атеистичком речнику-појмовнику названи као”хришћански верници и цркве који се придржавају Јулијанског календара и источног обреда.”

Таквом се медијском мисијом верски необразованим православним Србима у Србији, Црној Гори и Републици Српској, намеће погрешна представа хришћанске вере – то јест, да између Православне Цркве, римокатолика и протестаната, нема суштинске, духовне и догматске разлике, осим временско-календарске. Заправо, ствара се илузија да православни, римокатолици и протестанти поштују иста духовна начела, догматски и канонски утврђене исте истине вере, као да је православље са римокатолицизмом и протестантизмом у свему исто осим у неусаглашености календарских рокова, као последице календарског неспоразума метереолошко-математичке природе.

Сходно томе, православним верницима се препоручују и религиозне евроатланске интеграције, да у процесу политичке транзиције пређу и на други црквени календар, да нас уз једнопартијску прошлост прође и православље. Дакле, да се учлањењем у политичко-економске европске институције учланимо и у унију старог-новог папско-протестантског евроцентричног религиозног поретка.

Европски савет је у фебруара 2012. године донео одлуку о додели Србији статуса кандидата за чланство у Европску унију. Од тада се прозелитско деловање папских прелата на подручју Србије је појачава. Београдски надбискуп у празничним посланицама отворено позива православне Србе на духовно и политичко јединство у Европској унији, на прихватање заједничке европске прошлости и будућности, и ,,без обзира на различите датуме прослављања верских празника”.

Југословенско  прихватање римокатоличког календара

Стогодишње југословенско наслеђе, ванисторијског и ванрелигиозног братства и јединства, у душама југословенских нараштаја релативизовало је веру. Покољења одвојена од своје лако прелазе на туђу и ”нову” историју, на нови и туђи календар. Генерације православних Срба одрасле у духу југословенског екуменизма или комунистичком култу неопозивог, иноверног и иноплеменог вође, лако прихватају култ ”непогрешивог” римског поглавара – папе; универзалног светског ”тате”, као сурогат изгубљеног небеског очинства, а папски календар као сурогат одбачене историје отаца.

У формирању Југославије, државне творевине ”троименог” вишерелигиозног народа, увођење грегоријанског календара, као ревизионистичког пројекта, је у склопу југословенског пројекта имало кључну улогу. Југословенски екуменизам је подразумевао преиначење ”старе” српскоправославне историје, и успостављање хибридне југословенске српско-хрватско-словеначке заједничке прошлости и памћења, а тиме и претпоставки заједничке југословенске будућности.

У Краљевини СХС грегоријански календар је званично прихваћен Законом о изједначавању старог и новог календара од 10. јануара 1919. године објављеном у првом броју „Службених новина Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца“. Овим законом одређено је да у држави на дан 15. јануара 1919. године по јулијанском календару престаје да важи јулијански и да се даном 28. јануара 1919. године, уводи рачунање времена по грегоријанском календару. У Краљевини СХС 1919. године, након 14. јануара по јулијанском календару на Савиндан, освануо је 28. јануар по папском календару.

Пошто су Хрвати и Словенци, као римокатолици, већ упражњавали папски календар, увођење грегоријанског календара од стране Краљевине Југославије је практично представљало прелазак Краљевине Србије на грегоријански календар. Потом је уследило наметање грегоријанског календара и уније Српској православној цркви. Познато је учешће српскојугословенске делегације на такозваном Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године, који је сазвао наметнути цариградски патријарх Мелетије Метастакис, ради превођења православних цркава на грегоријански календар, експонент евроатланске стратегије на Босфору, ”источни папа” како га је назвао Свети отац Јустин Поповић.

На том скупу су биле присутне три православне аутокефалне цркве, Грчка, Румунска, и Српска са југословенским предлагачима, а најближе цркве, Антиохијиска, Јерусалимска и Александријиска, нису хтеле присуствовати конгресу. Грегоријански календар су под политичким притиском потом прихватиле Грчка и Румунска црква, а нетачно је да су Александријиска и Антиохијиска црква затим добровољно прихватиле папски календар, напротив, већ под немилосрдним политичким притиском.
*
Заиста је наивно мислити да је разлог папске промене календара било прецизније рачунање времена, зато што јулијански на 128 година акумулира грешку од једног дана, или што грегоријански ту грешку прави тек на сваких 3.300 година, и што је приближнији тропској години од јулијанског итд. Како су нажалост мислили и учени Срби у Краљевини Југославији, те су на такозваном Свеправославном конгресу у Цариграду, као допринос вавилонском уједињењу света нудили Миланковићев најпрецизнији календарски прорачун.

Допринос Милутина Миланковића светској науци је признат, (његови прорачуни цикличних климатских промена на Земљи, и теорије ледених доба), али уступати место богослова физичару и космологу, ”професору небеске механике”, да као астрофизичар арбитрира у питањима вере, изједначавањем православног и римокатоличког календара увођењем у оба додатне ”тачности”, типичан је пример југословенског ванхришћанског интернационализма.

Југословенски протагонисти новокалендарства у прозелитском подвођењу православних су наводили и економске разлоге за прихватање грегоријанског календара, указујући да би преласком на грегоријански календар било „избегнуто прослављање дуплих празника које наноси огромну штету привреди, што се више подносити не може”. Нажалост, и Милутин Миланковић није био само занесен астрофизиком у негирању црквених и историјских разлога код предлога за увођење новог календара већ и идеолошко-политичким програмом. У званични извештај унесене су и ове двосмислене Миланковићеве речи: Делегате су имале разне грчке, румунска, српска, а ,,испосничка лица представљале су несрећну руску цркву”.

Југословенској делегацији није сметало што је грегоријански календар увела и бољшевичка власт, али јесте што на то није приморала Руску цркву. У Русију односно Совјетском савезу грегоријански календар су увели бољшевици, а у Србију односно Краљевну Југославију југословенска влада и Краљ Југославије.

Југословенски екуменизам је кулминирао конкордатом Југославије и Ватикана, који памтимо по Крвавим литијама и убиству тровањем српског патријарха Варнаве, који се супроставио конкордату. Југословенски грађански рат у Другом светском рату, као и у ратном распаду социјалистичке Југославије, последица су и пројеката идентитетског инжињеринга, сукоба нових историјских календара југословенских политичких нација са историјским српско-православним предањем.

Данас се у Србији и Црној Гори, некада православним краљевинама, које су своју државност уложиле у југословенски пројекат, питање ”старог” и ”новог” календара поставља као још једна православна препрека на путу евроатланских интеграција. И као осамостаљене државе југословенске нације промовишу своје квазиисторијске календаре негирањем своје православне прошлости. Путем школских образовних система и јавних медијских сервиса врши се учитавање новог памћења, супротног ”старом”, али не југословенском, већ православном памћењу.

Увођење папског календара у грчку цркву

Јединство православних цркава није нарушено преласком на грегоријански календар до 1923. године, када је политички наметнути цариградски патријарх Мелетије прихватио папски календар, а потом га наметнуо Грчкој цркви. О политичко-прозелитском притиску под којим је грчка црква увела папски календар се мало зна, пропаганда новокалендараца такве чињенице прећуткује, а грчко нонокалендарство предочава православнима као препоруку прихватања грегоријанског календара.

,,Грк Емануел Метаксакис (1871-1935) у монаштву наречени Мелетиос, слободни зидар, а формално православни монах, био је цариградског патријарха од 1921. до 1923. године, када је покушао попут папе да првенство части, замени првенством власти. ,,Свети синод Грчке цркве је 9. децембра 1921. свргао Мелетија Метаксакиса због низа сличних прекршаја Канонског права, као и због проузроковања шизме. Упркос оваквој одлуци Мелетије је устоличен у трон Цариградских архиепископа 24. јануара 1922. године, а затим је, под великим политичким притиском, пресуда о Мелетијевом свргавању повучена 24. септембра исте године.”, пише свештеник Србољуб Милетић у свом тексту,,Мелетиос (Метаксакис) митрополит, архиепископ, папа и патријарх”

,,Убрзо, уз подршку цариградског патријарха Мелетија, на атинску патријаршијску катедру је изабран архимандрит Хризостом Пападопулос, који је већ 16. априла 1923 године сазвао Архијерејски Сабор, на коме се разматрало о питању промене календара, и одлучено да јулијански календар буде ‘исправљен’ путем пребацивањa за 13 дана унапред, а да Васкрс и месецослов остану неизмењени.”

Патријарх Мелетије сазива такозвани ,,Свеправославни конгрес” у Цариграду, од 10. маја до 8. јуна 1923. године који, противно црквеним саборским одлукама, доноси одлуку да цариградска патријаршија пређе на други то јест промени јулијански црквени календар. ,,Митрополит Хризостом 24. децембрy исте године потом сазива Архијерејски Сабор којем предложе ‘средње‘ решење: озваничити грегоријански календар са старoм Пасхалијом. Сав je посао обављен у таквој журби, да је већ 20. јануара 1924. године прибавиo константинопољску сагласност. Тако је Свети Синод Грчке Православне цркве прешао на „новојулијански календар“, хибрид између Црквеног и папског календара, по коме се задржава пасхалија по Црквеном календару, а усваја папски месецослов за све непокретне празнике.”

У православним земљама ”Свеправославни конгрес” је протумачен као напад на вековно православно литургијско јединство. Одлука о преласку на папски календар је изазвала незадовољство православних верника, а у Цариграду и уличне немире. Незадовољни православни Грци су демолирали патријаршију, а патријарх Мелетије је задобио физичке повреде. После обављеног задатка увођења грегоријанског календара Мелетије је напустио Цариград и трон патријарха.

У представци Светом архијерејском синоду Српске православне цркве, од 7.5.1977. године о цариградском патријарху Мелетију и његовом ткз. Свеправославном конгресу, архимандрит отац Јустин Поповић пише: ,,Питање припремања и одржања новог ,,Васељенског Сабора” Православне Цркве није ни ново ни скорашње у овом нашем веку историје Цркве.То питање је покренуто још у време несрећног патријарха Цариградског Мелетија Метастакиса, познатог уображеног модернисте, реформатора и творца раскола у православљу, на његовом такозваном ,,Свеправославном конгресу” у Цариграду 1923. године. ”

О драматичним догађајима насилног превођења грчке државе и цркве на грегоријански календар пише и почивши српски Патријарх Павле, у свом раду ,,Став СПЦ према старом и новом календару”: ,,Јединство празновања Васкрса по јединственој пасхалији и јулијанском календару прекинуто је реформом папе Григорија XIII , којом је, поред новог календара, усвојена и нова пасхалија, а по њој римокатолици могу да славе Васкрс и заједно са јеврејском Пасхом, па чак и пре ње.

Све до 1923. године, принцип заједничког прослављања не само Васкрса, него и непокретних празника, важио је у целој Православној цркви. Када је фебруара 1923.године грчка држава увела грегоријански календар јасно је речено да у Цркви остаје и даље јулијански календар. Међутим, неочекивано, новизабрани архиепископ Хризостом, већ 10. марта 1923. године, износи Сабору грчке јерархије потребу преласка и цркве на нови календар. Сабор је одлучио да се о тој ствари треба озбиљно посаветовати са свима православним црквама, особито са Цариградском патријаршијом. Ствар је пошла убрзаним током, те је децембра исте године сазван Сабор грчке јерархије на коме је закључено да за непокретне празнике буде у важности грегоријански, а за покретне остане јулијански календар. Сабор Цариградске цркве се са тим предлогом сагласио 20. јануара 1924. године, и Грчка црква прелази на нови календар прогласивши 10. март 1924. године за 23. март. Овакав необично брзи, и потпуно неприпремљени прелаз на нови календар, изазвао је тешки старокалендарски раскол у Грчкој цркви.

Који су разлози деловали на Архиепископа и Грчку цркву да без припреме свештенства и верних, и без претходне измене мишљења са другим православним црквама, тако нагло пређу на грегоријански календар? Православни Грци, који нису хтели да пређу на папски календар, прогласили су не само Грчку цркву отпадником од православља, него и све православне цркве које су остале при јулијанском календару, али имају канонску и литургијску везу са Грчком и оним црквама које су доцније примиле нови календар. Покушај да се овај раскол силом угуши само је још више продубио расцеп између њих и званичне Грчке цркве.”

Грчки богослов Александар Каломирос у својој књизи ,,Против лажног јединства”, пише о прихватању грегоријанског календара у Грчкој: ,,Литургијско јединство Цркве је ризиковано у корист политичких интереса. Промену календара је следило нарушавање литургијског склада између Грчке Цркве и осталих Православних Цркава, које чувају стари календар до данас. И не само да је ствар у нескладу литургијског живота воинствујуће Цркве, већ је и хармонија литургијског живота између воинствујуће и торжествујуће Цркве такође нарушена.

Кад у Грчкој црквена звона звоне и зову верне да славе Божић и појци певају,,Христос рождајетсја, славите”, милиони наше православне браће широм света и на Светој Гори су још у посту предстојећег доласка Спаситељевог и они не чују звона и нити певају с нама Божићне песме. Отуђени смо тако не само од других православних, већ и од свих православних који су нам претходили, од торжествујуће Цркве оних који су уснули у Христу и од светитеља који су славили и служили литургију по старом календару који смо ми одбацили”.

Револуционари  и  римокатолици  за  грегоријански  календар

Зашто се нерелигиозни астрономи и револуционари брину због непрецизности религиозних календара? Зашто су атеисти у паници због мимоилажења православних и римокатолика. Атеистичка тактика релативизовања религиозних разлика и истина у наше време достиже вавилонски врхунац. Изгледа да ”аполитичне” астрономе не забрињава ”непрецизност” црквеног календара, колико то што православни Срби верске празнике не славе у заједници Европске уније, са римокатолицима и протестантима, и мањином православних који су прешли на гргуријански календар и у НАТО пакт, већ са православном већином – Русијом и Русима.

О политичком смислу увођења грегоријанског календара говори и револуционарна историја. Све револуционарне владе, од јакобинске, до бољшевичке, уводиле су грегоријански или своје револуционарне календаре, а укидале јулијански. Зашто би револуционари и атеисти одбацивали јулијански ”пагански”, а уводиле папски ”хришћански” календар? Да је папски календар као и папизам био препознат као револуцинарни принцип управо сведоче чињенице да су грегоријански календар уводиле све револуционарне власти. Чак је и револуционарна власт Кемала Ататурка републике Турске увела грегоријански календар као тековину секуларног света и револуције.

Први револуционарни календар је уведен за време Француске револуције, национални конвент под контролом јакобинаца га је усвојио 24. октобар 1793. године. Време Револуционарног календара почињало је бројањем година од 22.септембра 1792. када је проглашена Прва француска република – дан после укидања монархије. Јакобински календар је имао 12 месеци од по 30 дана, подељених у три десетодневне декаде, а десети дан је био дан одмора, који је заменио седми дан недеље. Поделе месеца на седмице замењен је поделом на декаде, да се избегне хришћански седмични след симболике јеванђелских догађаја који се крунише Недељом као даном Васкрсења, које се код Руса и назива Васкрсеније. Недеља, дан Васкрсења, замењена је даном распусништва, а празник Васкрса прославом нове године. Револуционарни календар је укинуо Наполеон првог јануара 1806. године.

У Совјетском Савезу Лењин је декретом увео гргуријански календар, одмах после Октобарске револуције, али је паралелно уведен и револуционарни календар, који је коришћен од 1. октобра 1929. до јуна 1940.године. Сви месеци су имали по 30 дана, а преосталих пет дана године били су револуционарни празници, уметнути као дани независни од месеца или недеља. Недеље су имале по пет дана, због избегавања седмог дана Васкрсења то јест укинуте су седмице, а уведене петодневице. Револуционарни календар је укинуо Стаљин, када је и враћена седмодневна недеља.

И у Грчку цркву папски календар је уведен под паралелним притиском револуционарне власти и папско-протесатантске политике. У Краљевини Грчкој на престолу је била страна и иноверна династија, која се залагала за прелазак на грегоријански клендар. О спрези римокатолика и револуционара сведочи и чињеница да је цариградски патријарх Мелетије за званичну признао режимску бољшевичку ткз.”живу цркву”, која је прихватила његове одлуке о папском календару, док је руски патријарх Тихон био у комунистичком затвору.

Руска црква је до данас очувала јулијански календарски поредак. После Мелетијевог конгреса 1923. Руска црква је била обманута од режимске ткз. ”живе цркве”, док је патријарх Тихон био у затвору, да је руска православна црква прешла на грегоријански календар, али, када је патријарх Тихон сазнао право стање ствари обавестио је своју цркву да треба остати при јулијанском календару.

У Бугарској држави грегоријански календар је уведен 1945. године, а у цркви је под неразјашњеним околностима 1969. године пред саму смрт патријарха Кирила. Једна друга римокатоличка кућа Кобург је владала Бугарском. У Румунији је 1860.године свргнут и убијен последњи народни владар Александар Кузе. После њега па све до 1946. године земљом је владала туђинска, римокатоличка, немачка владајућа кућа – Гот. Први владар те наметнуте папске породице Гот је био Карол. Румунска црква је под притиском Двора усвојила латински календар пред Први светски рат. Римокатоличка кућа Гот је укинула и румунску ћирилицу, и увела латински календар за време краља Фердинанда Гота.

O римокатоличком утицају у Румунији довољно говори податак да је румунска патријаршија 1942. године једина у Православном свету признала тзв. Гермогенову „ХПЦ“ и послала митрополита Банатског (Темишвар) Висариона (Пују) на устоличење у Павелићев Загреб због чега је чувар Пећког трона, местобљуститељ патријаршијског престола – митрополит Скопски Јосиф прогласио у име Сабора, потпуни прекид канонског општења са Румунском црквом.

Свим православним земљама, осим у Србији која је имала југословенску верски мешовиту српско-хрватско-словеначку Владу, у време увођења грегоријанског календара су владале римокатоличке династије, што је значило чланство у тадашњој Европској унији и НАТО-пакту, или револуционарна власт, која је такође заговарала прелазак на грегоријански календар.

Дакле, револуционарној доктрини је одговарао папски календар, као сурогат хришћанства и прекид континуитета са јулијанскими царским и православним календаром, у који је била уграђена хришћанска структура календара. Грегоријански календар не постулира хришћанске вредности, напротив, идеолошки уједињује револуционарне и римокатоличке тежње, као и протестантске реформације, револуционарним раскидањем са историјским континутетом православне историје Цркве и наслеђем Светог византијиског царства.

Римокатолички  раскол  кулминира  реформом  календара

Већ у осмом веку папство се издвојило у засебну политичко-религиозну институцију са самопрокламованим религиозним кодексом, утемељеном на догмату о папском примату, о папи као божијем намеснику на Земљи – одакле папизам изводи право прејемства духовне и политичке васељенске власти. Од тада је Циљ римокатоличке мисије на Земљи – наметање политичке и религиозне поглаварске позиције римског папе, а једно од средстава је и наметање папског календара.

Злоупотребом почасног првенства, ,,првог међу једнакима”, додељеном римском епископу на четвртом Васељенском Сабору у Халкидону, папство присваја права римских царева – васељенску власт Василевса. После пада Цариграда и погибије последњег римског византијског цара, наследника достојанства римских царева, последњег такмаца идеји папског примата, папство присваја сва знамења царске васељенске власти, од којих је једно и царско право одређивања васељенског календара.

Папски раскол 1054. године достиже врхунац променом јулијанског календара 1582. године, као и формалним раскидом са ”старом”, не само предхришћанском, већ и предпапском историјом. Раскол који је направио папа Гргур VII у 11. веку значио је одрицање саборности Цркве, Васељенских Сабора и Предања, а реформа календара Гргура XIII означава и календарски дисконтинуитет са предпапским предањем црквене и царске власти. Као и ”филиокве” (filioque – ”и сина”), папски уметак у Символ вере,тврдња да Бог Свети Дух исходи и од Бога Сина, а не само од Бога Оца, како је Црква исповедала од почетка, и папска промена календара представља демонстрацију папске самовоље и револуциони раскид са ауторитетом Цара и патријарха у Константинопуљу.

Проглашавање новог календара папизам спроводи и ради обједињавања римокатоличке заједнице подељене протестантском реформацијом, учвршћивања папске суверености у Европи, али првенствено ради оспоравања православног руског Цара, новог Василевса, и трећег Рима-Москве, наследника царског достојанства новоромејских византијиских императора, користећи истовремено ропство православних апостолских цркава на Истоку под Отоманским царством.

Папа Гргур XIII (1502–1585), поглавар римокатоличке цркве од 1572. до 1585, познат по промени календара, програмски је заоденут ореолом хуманизма, док се његова прозелитска делатност прикрива. Прозелитска пракса Папе Гргура је била вишеструка, огледала се у обрачунима са протестантима и у унијатској мисији према православнима. Године 1577. Гргур је основао две битне институције, Колегијум Грекум и Колегијум Илирикум, ради мисије унијаћења православних Грка и Словена, пре свега Срба на Балкану.

Сетимо се судбине Хугенота, протестаната у Француској, њиховог уништења започетог у Вартоломејској ноћи 1572.године. Убијање преко 10.000 Хугенота трајало је шест седмица, а подстакао га је управо папа Гргур XIII. Исте ноћи, праћен кардиналима, папа је повео процесију подршке прогону јеретика, а у славу победе над јеретицима у ноћи Светог Вартоломеја у Ватикану је скована спомен медаља. Преостали Хугеноти су бежали широм света, једна група доспева на тек откривену Флориду, да би их шпањолски конквистадори и тамо, након њихове предаје, све побили, а нашта је папа Гргур XIII упутио следеће речи, благословивши и тај крсташки подухват: ”Ми се радујемо што сте ослободили свет од тих бедних јеретика”.

Папство користи наводну потребу временског усклађивања календара као повод за узурпирање царског права на одређивање календара, али и за преузимање монопола у науци. Узрок папске борбе против развоја науке није супротстављање ”научном” позитивистичком просветитељству већ заштита ауторитета и папског монопола и у области науке. Папска историографија програмски истиче да је и први механички сат изумео и саградио опат Герберт (Gerbert de Aurillac; 957–1003), који је касније постао римски папа Силвестер II, ”а он је био и астроном и конструктор разних направа”.

Самопроглашени суверен светске моћи променом календара, поред приграбљивања свештеничке и царске власти, себе проглашава и царем учености, недодирљивим и у области науке, што знамо из историје ломача. Усмереност папске промене календара потребама времена и тачнијем временском прорачуну, без усклађивања верског поретка календара, открива њену нехришћанску природу; којом су прекршене одлуке и канони Светих Васељенских сабора о празновању Васкрса, вековни богослужбени типик заједничке прославе Васкрса свих хришћана.

Култ Времена

У астрономском смислу, оба календара би се дала прилагођавати тачнијем прорачуну времена, али ни у формално-научном смислу то није сврха календара, а поготово верском. Притом, са научне тачке гледишта, грегоријански календар нема предности над јулијанским, јер су то календари различити по својим принципима мерења времена. Грегоријански календар је окренут тропској (сунчаној), а јулијански синедричкој (звезданој) години, услед гравитационог утицаја Месеца синедричка година дужа је од сунчане (тропске).

,,Тропска година, којом су организатори грегоријанске реформе, мерили своју нову годину, представља величину условну, фиктивну, и ако блиску процесима реално доживљаваним на земљи, тј. равнодневници и солстицију. Напоменимо да је, почев од времена Птолемаја (2. вијек прије Христа) све до позног средњовековља, у астрономији као и у гледању на свет господарио геоцентрични систем, према коме је непокретна Земља тобоже центар око кога се врте Сунце и друга небеска тела. Појам тропске године, који је у основи грегоријанског календара, скопчан је са докоперниковском земљоцентричном теоријом. Тропска година која има тако 365 дана, 5 часова 48 минута и 46 секунди, јесте време за које Сунце завршава своје умишљено кретање око земље.

Ипак свима је познато да није Сунце то које се окреће око Земље, него да се, обрнуто, Земља окреће око Сунца. Зато тропска године не представља реалан временски период, већ фиктивну астрономску величину, која се, уосталом, односи на реалне процесе који се збивају на Земљи, као што су смена (климатских) годишњих доба (пролеће, лето, јесен и зима) и друге природне појаве на нашој планети.

Што се тиче појма сидеричке године, она се заснива на реалној величини, једнакој пуном окретању Земље око Сунца. Дужину сидеричке године чине 365 дана 6 часова 9 минута 9 секунди. Заснивајући се на тој величини, јулијанска година износи 365 дана и 6 часова. Неопходно је притом приметити да би тропска (сунчева) година оријентисана на ритмове пре свега у вези за Земљом, док је сидеричка оријентисана на ритмове у вези са Космосом у целини. У том смислу грегоријански календар је у својој основи геоцентричан, а јулијански космоцентричан,” пише Људмила Перепјолкина у тексту ,,Заблуде грегоријанског календара”.

Али, и поред предности јулијанског календара у односу на грегоријански, православни не теже доказивању тачности црквеног календара законима и потребама времена. Творца подређивати законима творевине, претпостављати вољи божјој вољу већине, је не само погрешно него и богохулно. Календарска прецизност и непрецизност праћења временских мена за Цркву нема битан значај. Закони времена и космоса не оријентишу Цркву на њеном путу. Време и простор су створене категорије, и зато не могу руководити Цркву вођену промислим Господа и,,Творца неба и земље, и свега видљивог и невидљивог”.

За историју Спасења није важно да ли се Сунце окреће око Земље или обрнуто, ко о томе води рачуна осим научника? Православни само подсећају да се Земља окреће у правцу Истока, ка истоку другог доласка господњег, Великог суда и Васкрсења. Земљоцентричност у хришћанству није последица ненаучности, нити је циљ сама по себи. Земља је центар васионе јер се Бог оваплотио на Земљи. Творац је одредио средиште творевине у свемиру, планету Земљу. Земљоцентричност је последица богоцентричности, као што је историја Оваплоћењем Спаситеља постала христоцентрична.
*
”Време земно и судбина људска, два образа највише лудости”, писао је владика Петар II Његош, али је и у старом Египту мешање природних наука и религиозног култа сматрано одликом примитивних религија. Стари Египћани или Маје митску симболику календара нису реметили својим познавањем природних наука, цикличног кретања времена и планетарног система, астрономски најпрецизнијим временским прорачунима до данас. Али, древне цивилизације Маја, Астека и Инка од папског ”покрштавања” и покоља није спасила ни савршена астрономија, као ни друге историјске културе потом, потрте под налетом папско-протестантске религиозне идеологије и колонијалне војне силе ”бледоликог” европског човекобога.

Има ли истински образованих људи који сматрају да су градитељи византијских архитектонски савршених храмова имали отклон од технологије, математике и физике, или да византијискоко богословље није разумевало природу времена? Познато је и да проналазак сатног механизма није западноевропско достигнуће, већ да се користио знатно раније у источним културама, не заузимајући, међутим, култно место, као касније у обезбоженој Европи, где је сатни механизам постао покретач култа времена, када је ,,концепта времена заменио литургијски образац живота”.

Када је у Европи пронађен и уведен механички часовник као да је отпочела нова ера – доба времена. Часовник је постао више него средство мерења протока времена, постао је парадигма нове технолошке цивилизације. Већ се у 14. веку на Западу то изражава постављањем сатних механизама на црквене торњеве, као симболички почетак и религиозне оријентације према времену, то јест служења времену, заправо, владавине времена.

Oднос савременог човека према времену није повратак природи, већ технократска, потрошачка, економска употреба времена, искоришћавања и трошења времена. Технолошка достигнућа омогућавају све бржу комуникацију, ”скраћивање” времена, коришћење и располагање временом, а календар је само једно од средстава ефикаснијег коришћења таквог времена – времена као новца. У општој опседнутости временом и религија је стављена у службу потреба времена. У евроатланској технократској цивилизацији и ,, религиозна имагинација је поистовећена са резултатима растућег техничког развоја”.

Религија технолошког еволуционизма, као продукт теорија дарвинизма и марксизма, нема потребе за вечним и натприродним. У техницистичкој ”космогонији” важи машинска парадигма, која је заменила хришћанску и магијско-природну. Технологија је постала ново божанство. Од проналаска сатног механизма, преко парне машине, до компјутера, од технолошког подјармљивања природе, до освајања космоса, технологија је данас постала замена и за онострано, вeчно, сурогат за човекове друштвене и духовне потребе, за свет метафизике и мита.

Васељенски сабор о календару и празновању Васкрса

Један од првих покушаја преиначења хришћанског Предања се догодио у првим вековима Цркве, покушајем повратка новозаветних празника на старозаветну религиозну праксу – прво Васкрса као кључног празника у исповедању хришћанске вере. Под утицајем старозаветне верске традиције већина цркава на Истоку је почела да празнује Васкрс када и старозаветни Јевреји своју Пасху – што је у супротности са смислом празника Васкрсења и жртвом искупљења Спаситеља. Тиме је нарушавано учење, јединство и смисао саборности Цркве, што је довело до сукоба унутар Цркве, познатог као ”пасхални спор”.
Као и данас, хришћани су празновали Васкрсење Спаситеља док су старозаветни Јевреји празновали и вршили предхришћанске старозаветне обреде, и даље ишчекујући долазак Месије, пошто нису признавали Господа Исуса Христа за Спаситеља. Због супротног смисла новозаветног Откровења и празновања Васкрса са старозаветном Пасхом, питање ,,пасхалног спора” се морало решаватаи на Васељенском сабору.

Први Васељенски Сабор је сазвао Свети Цар Константин Велики и Света апостолска Црква 325. Године у Никеју, како због ширења Аријеве јереси тако и због ”пасхалног спора”. Сабор је одлукама утврдио јединство хришћанске Цркве и новозаветни смисао празновање Васкрса – одлучено је да сви хришћани Васкрс прослављају у исто време, а нипошто заједно или пре старозаветне Пасхе. Сабор због тога није везао празник Васкрса за одређен датум, месец и дан по календару, да се не би догодило поклапање празновања Васкрса пре или заједно са старозаветним Јеврејима, и да би искључили могућност да променом календара дође до поклапања Васкрса са старозаветном Пасхом.

Сабор је и астрономским променама, кретањем Земље, Сунца и Месеца, назначио временски размак празновања Васкрса од старозаветне Пасхе, сматрајући то довољним гарантом, јер ће Сунце тако излазити и залазити до краја света и века. Донесене су одлуке да је потребно испоштовати четири правила : 1. Васкрс се слави после пролећне равнодневнице; после 14. нисана – датума када Јевреји славе Пасху; 2. хришћани не славе Васкрс истог дана када и јудеји свој празник; 3. Васкрс се слави после пуног (уштап) месеца-не одмах после равнодневнице него после првог пуног месеца иза равнодневнице; 4. Васкрс се слави увек у недељу. Потребно је да се сретну и месец и дан да би се Пасха славила, кад је пун месец и недеља. Ове четири одредбе у Православној цркви важе до данас.

,,У складу са одлукама Сабора, монах Дионисије Мали, познавалац математике и астрономије, сачинио је Велики индиктион. Дионисије је схватио да је за тачно израчунавање датума Васкрса важно пратити Месечеве мене. Утврдио је да сваких 19 година Месечеве мене падају у исти дан и исти час. Израчунао је и да Сунчев круг траје 28 година, после чега година почиње у исти дан. Кад је помножио број година Месечевог круга (19) с бројем година Сунчевог круга (28) дошао је до броја 532. Тако је добијен Велики индиктион, циклус који се понавља сваке 532 године. Сада се налазимо у 15. индиктиону који је почео 1941. године.”

Заједништво са кривовернима у богослужењу је забрањивано од почетка Цркве, као што сведочи Правило светих апостола канон седми, који је Први васељенски Сабор усвојио:,,Епископ, свештеник или ђакон, који буде празновао васкрсење Христово пре пролећне равнодневице и заједно са јудејима, нека буде свргнут”. Цар Константин Велики се лично заузео за решавање овог спора. После одржаног Сабора Цар је свим црквама упутио посланицу у којој поред осталог налаже: ,,Шта може бити лепше и побожније од тога да сви по једном чину и по одређеном пропису светкују овај празник, који нам дарује наду бесмртности!

Показало се одмах у почетку да није прикладно овај најсветији празник светковати по обичају Јудеја, који своје руке упрљаше безакоњем, па стога као нечисти бише кажњени духовним слепилом, а то су и заслужили. Потребно је, дакле, одбацити њихов обичај и придржавати се праксе која је потврђена као истинита. И тако нека престане међу вама свака заједница са Јудејима, јер нам је Спаситељ показао други пут који пред собом имамо попут отвореног поља.” (Сократ Схоларис, Црквена историја, 1,9; Теодорит Кирски, Црквена историја , 1, 10)

У четвртом веку, међутим, Црква је била и у Европи православна, а римски патријарх под круном православног Василевса – Цара у Цариграду, тако да је одредница ,,сви хришћани” подразумевала јединство у православљу, док је ”празновање у исто време” подразумевало јединство у јулијанском календару. Такође, једну тежину има одлука помазаника божијег – Цара, који је заштитник вере и у једномислију са учењем Цркве, а друго предузимања попа или епископа расколника, или научника атеисте који у име науке на ванцрквеним основама уређују питање црквених односа и календара.
*
Православно одређивање датума празновања Васкрса је засновано на редоследу новозаветних збивања, суштински повезаних са последњим данима земаљског живота Спаситеља, пре свега Васкрсењем као испуњењем старозаветне симболике Пасхе- изласка из земаљског ропства као предсказања изласка и ослобађања човека од ропства смрти. ,,Непоштовање редоследа јеванђелских збивања значи непоштовање њиховог смисла”, а не самог временског редоследа догађаја. Зато правило Светих апостола забрањује прослављање Васкра пре и заједно, него после старозаветне Пасхе. И када би се због астрономских узрока понекад дешавало да се поклопе Васкрс и Пасха било је недопустиво да Васкрс претходи Пасхи.

Дакле, Сабор је наложио религиозно раздвајање хришћана од старозаветне јеврејске заједнице због супротног смисла новозаветног празника Васкрсења и старозаветног празновања Пасхе, а не због прорачуна тачнијег датума Васкрсења, дана и сата Тајне вечере и Васкрса, то јест усклађивања временске разлике историјских догађаја по себи. Такође, смисао одлуке Сабора је религиозно, а не национално раздвајање хришћана и старозаветних Јевреја, то јест одржање и чување новозаветног, а не националног и племенског Предања.

Многи савремени богослови одлуку Првог васељенског сабора тумаче логиком и доктрином глобализма, поравнања религиозних разлика, и ако је она била управо указивање на верске разлике и суштину хришћанског вероисповедања. Одлуке васељенских Сабора указују на смисао Саборности, на квалитативни, а не квантитативни смисао саборности, на јединство цркве у једном Смислу и Предању, а не у једном племену, или већем броју, по праву племена или праву просте демократске већине.

Зашто Васкрс морамо славити после старозаветне Пасхе, а нипошто пре или истовремено, шта је смисао саборности и јединства цркве, непоновљиво и богонадахнуто тумачи Свети Јован Златоуст патријарха Цариградски, у Беседи трећој – ,,Онима који посте са Јудејима” : ,,То што је Христос одржао пасху са Јеврејима (на Тајној вечери), није то учинио да бисмо је ми са њима сада славили, него да уместо сенке уведе истину… пошто је стара Пасха била праобраз оне која је долазила. Зато немојмо пазити на дане и времена и године, него свуда Цркву следујмо са тачношћу, изабирајући више од свега љубав и мир.

Јер ако је, рецимо, Црква и погрешила (о времену), није било толико успеха од тачности времена, колико је било зла од овог одвајања и цепања. Сада, није ми никаква ствар о времену, пошто ни Богу није, као што смо показали, него само једно тражим: да у миру и слози све чинимо, да не буде, док ми и сав народ постимо, и свештеници чине опште молитве за сву васељену, ти остајеш код куће и пијеш.

Црква не гледа на тачност времена, него, пошто су оци (у Никеји) одлучили да се раздвојени (око празновања Пасхе) споје заједно, и овај су дан одредили, зато је Црква, поштујући свуда сагласност и љубећи слогу, прихватила то што је одређено. Јер је немогуће да ми, или ви или било ко, присвоји овај Господњи Дан. Немојмо зато да се боримо са сенкама, нити да се препиремо око узгредних ствари, а у великим стварима себи штетимо. Јер постити у ово или оно време није зло, али Цркву цепати и свадљиво се понашати, и стварати раздоре,и себе стално лишавати Сабора, неопростиво је и достојно је осуде и многе казне”.

Зашто не славити Васкрс са римокатолицима?

Супростављеност православног и старозаветног талмудског тумачења Светог писма није већа од супростављености православног са папским и протестантским тумачењима Библије. Као што је због дохришћанског заједничког библијског предања старозаветна обредна јеврејска традиција могла у првим вековима да утиче на новокрштене новозаветне цркве, позивањем на прејемство библијског предања, тако данас папизам, под паролом папског “прејемства”, позивањем на “јединство хришћанa” пре папског раскола, спроводи прозелитизам према православнима наметањем папског пастирског поглаварства.

Као некада у пасхалном спору, данас, из истих разлога због спору са папизмом, Васкрс и црквене празнике не славимо и не треба да славимо са римокатолицима. Некада смо утврђивали календар због покушаја преиначења смисла новозаветних празника повратком на старозаветну праксу, а данас своју пасхалију бранимо због папског преиначења хришћанског Предања. Некада су поједине православне цркве празновањем Васкрса са старозаветном Пасхом кршиле каноне, смисао хришћанске вере и празника, а данас православне цркве које су прешле на папски календар нарушавају православну саборност, прихватају јерес папске прелести и уједно крше одлуке Васељенских сабора о празновању Васкрса.

Наиме, само у периоду од 1851.до 1951.године следбеници гргоријанског календара су кршили каноне Никејског сабора петнаест пута, тј.празновали су Васкрс 15 пута пре јеврејске пасхе, и не само једном заједно са њима. Зато се одлука Васељенског Сабора о празновању Васкрса односи и на папско кршење канона календара, којим су прекршене управо одлуке Првог васељенског сабора о празновању Васкрса. Зато су непосредно после папске промјене календара православни патријарси на Истоку упутили анатеме свим црквама које се покушају да пређу на папски календар.

,,Одступајући од православне пасхалије по којој Васкрс може да падне у периоду од 22. марта до 25. априла по јулијанском календару (између 4. априла и 8. маја по новом календару), Римокотоличка црква Васкрса слави у прву недељу после првог уштапа иза пролећне равнодневице. Тако се догађа да прослава Васкрса католика буде пре или се поклопи са јеврејском Песахом.

Римокатолици су одступили од израчунавања датума Васкрса утврђеног на Првом васељенском сабору, јер је папа Гргур XIII реформом календара фиксирао пролећну равнодневицу на 21. март, када је падала у време Никејског сабора. О томе је издата и папска була “Inter gravissimas” чији је циљ био да врати равнодневицу на место од којег је одступила десет дана. Али, Сунце и Месец су у сталном покрету, немогуће је неком методом фиксирати равнодневицу, јер се тај датум за један дан помера сваких 128 година, а мене Месеца за један дан сваких 310 година.” ( Пешић)

Од Првог васељенског Сабора и решавања ”пасхалног спора”, до папске промене јулијанског календара 1582. године, преко цариградског такозваног Свеправославног конгреса 1922. године, и потом преласка појединих православних цркава на папски календар, до данас, питање црквеног календара нам указује на кључна верска питања и односе, практичне примере поштовање и непоштовање Предања. Препреку старозаветном, а касније папском новомесијанизму и екуменизму, као и револуционарној идеологији, не представљају други древни календари, већ црквени и царски јулијански календар, као двехиљадугодишња икона православног Предања, сведок црквеног и царског права, али и прелести папског раскола и отпадништва.

Поменик

Календар у Цркви не служи првенствено мерењу времена, већ има виши и други смисао; предмет му није време, већ историја, ни прошло, ни будуће – већ заветно и долазеће. Као што црквена историја није само повест о прошлом, већ предање непролазног и вечно садашњег, црквени календар није подсетник, већ поменик, по којем се врше подушја светима, и прецима уопште. Календар је јединствен канонизовани поменик, канонизована историја, историјска читуља, који нас упућује литургијском односу предака и потомака.

Претхришћански култ мртвих није био култ смрти, већ култ предака, израз потребе за духовним односом живих потомака са почившим прецима, што је и смисао литургијске саборности, сабирање у Богу живоме свих покољења пре и после Христа. Као што је писао Николај Фјодоров: ,,Црква није световна земаљска институција да брише из свог списка преминуле, она подстиче своје чланове да се сећају отаца и предака, не ограничавајући се на било какве степене”

Зато новокалендарско нивелисање представља својеврсно духовно вавилонско мешање, релативизовање и одрицање историјског пута и дела православних предака. Поравнањем православног и папског календара изједначили бисмо поменик дела и пут праведника са странпутицама и неделима неправедника, православне светитеље и мученике присајединили отпадницима и противницима Цркве, од којих су страдали хришћани, од прве Цркве до данас, од крсташких ратова, до Јасеновца.

Религиозно једнокалендарство са римокатолицима значи изједначавање православног поменика светаца са помеником мисионара папског прозелитизма. Сетимо се када је Српска црква крајем прошлога века у православни календар уписивала мученике јасеновачког геноцида, папа је затим у римокатолички календар уврстио као ”блаженога” верског идеолога јасеновачког геноцида у Другом светском рату.

Изједначавање наше и њихове историје, православне и папско-протестантске прошлости, представља грех према Богу и прецима, завету предака и будућности потомака. Утврдили бисмо тако злочинце у злочину и грешнике у непокајивости, на вечну погибељ грешника, али и праведника, које бисмо заробили заједницом духовног слепила, а потомству ускратили слободу духовног и историјског избора, православног предања и покајања.

Литература:

1. Патријарх српски Павле -,,Став Српск православне цркве према старом и новом календару”;               Београд 2002.године; Издавачки фонд Архиепископије београдско-карловачке.
2.Протојереј професор  др. Радомир Поповић – ,,Календарско питање” – Београд 2013.године;                       Издавач:Висока школа-Академије СПЦ за уметност и конзервацију
3.Александар Калимирос – ,,Против лажног јединства” – Светосавска књижевна заједница 1990.године.
4.Протојереј – ставрофор Србољуб Милетић – ,, Мелетиос (Метаксакис) митрополит, архиепископ,папа и патријарх”; Светосавље

Огњен Војводић / ognjenvojvodic.info

www.vaseljenska.com/misljenja/gregorijanski-globalizam/

Прочитај без интернета:
0 гласовa