Изворно је изрека Hannibal ante portas имала значење које имају и ријечи употријебљене у њој, то јест Ханибал је пред вратима. Но, како је име картагинског војсковође представљало синоним за највећу опасност која је пријетила тадашњем Риму, изрека је убрзо постала пословица са значењем „пријети нам највећа опасност“, што је остало све до данас.

Пропашћу римске државе престао је и разлог да се ова пословица употребљава у смислу опасности која би се надвила над том државом, па је тако временом она добила значење опасности за било кога, а посебно је имала (и има) значење спољашње опасности за друштво организовано у државу.

Једна од таквих опасности која се већ дуже вријеме надвија над Републиком Српском јесу такозване европске интеграције. Оно што јој се под тим плаштом жели учинити укратко се може означити као неуставно развлашћивање Републике Српске од њених уставних надлежности. Бројни су примјери за то, попут недавног захтјева тзв. енергетске заједнице са сједиштем у Бечу. Она од Републике Српске неуставно тражи да се одрекне њеног уставног права да путем свог регулатора и на својој територији уређује питања која се односе на тржиште електричне енергије и гаса. Наведена европска заједница иде тако далеко да Српској пријети како ће је изоловати са тржишта енергентима, ако не дозволи да се на нивоу БиХ оснује тзв. државни регулатор, без обзира на то што би то значило даље развлашћивање Републике Српске од ових њених уставних надлежности.

Најсвјежији примјер оваквог противправног понашања је оно што се назива транспортном заједницом југоисточне Европе. Наиме, 11. јула ове године од министра иностраних послова БиХ господина Игора Црнатка могло се чути да је немогуће испунити услове које је Влада Републике Српске поставила за прихватање нацрта уговора о оснивању транспортне заједнице југоисточне Европе и да тиме ова влада наводно не прихвата транспортну заједницу. Већ наредног дана из савезног Министарства комуникација и транспорта БиХ изашло је обавјештење како су неприхватљиви закључци Владе Српске у вези с наведеним уговором, јер су, како стоји у том саопштењу „процедуре већ договорене са земљама западног Балкана, које су потписнице уговора“, због чега оно за шта се залаже Влада Српске није прихватљиво ни Европској комисији, која је претходно дефинисала одредбе уговора о тој транспортној заједници. Дакле, „довољно“ је да неко са нивоа БиХ, супротно ставу Владе Српске, оде и потпише нацрт уговора о оснивању ове транспортне заједнице чији текст је припремила Европска комисија (у суштини влада ЕУ) и да та Европска комисија каже да нешто за њу није прихватљиво, па да падну у воду све одредбе Устава БиХ о расподјели надлежности између БиХ и ентитета.

Другим ријечима, не треба да маримо за Устав БиХ (а то значи ни за Републику Српску) ако је ЕУ написала нацрт неког уговора и тражи да се он усвоји (нудећи нам и 90 милиона евра ако потпишемо тај уговор), па досљедно таквом извитопереном поимању не треба да маримо ни за оно на шта легитимно и правно утемељено указује Влада Републике Српске. Она, наиме, тражи да у секретаријату те транспортне заједнице представљање ставова из БиХ не врше искључиво представници савезног нивоа власти у БиХ, већ наизмјенично, по систему ротације, представници три министарства из ове области код нас (савезно министарство и министарства Републике Српске и Федерације БиХ). Тај захтјев Владе Српске апсолутно је у складу са Уставом БиХ и надлежностима које у овој области има Република Српска према том уставу. Осим тога, такав захтјев је у складу и са механизмом координације, у којем највиши нивои тог механизма не доносе одлуке прегласавањем већ консензусом. Како, дакле, механизам координације не смије бити нити је тијело које би било коме наметало рјешења у процесу придруживања БиХ Европској унији, то значи да ниједна институција или орган са нивоа БиХ нема тапију да само они представљају БиХ пред ЕУ нити да само они износе ставове ове земље у том процесу.

Када се то има у виду, сасвим је легитимно и правно утемељено што Влада Републике Српске инсистира на поштовању таквог механизма координације, досљедно чему се и тражи да се у тој транспортној заједници чује глас Републике Српске те да се уваже и поштују њене уставне надлежности.

Да не би било забуне, све ово износим не да бих повлађивао актуелној Влади Српске. Могао је бити и сасвим обрнут однос политичких снага у Републици Српској од оног који сада јесте, па да савезни министар иностраних послова буде неко из политичког блока који сада врши власт у Српској, а да Владу Српске чини политички блок који је сада опозиција у Републици Српској. И у том случају моје мишљење би било исто, јер се овдје ради о поштовању уставне расподјеле надлежности између савезног и ентитетског нивоа власти, те о Републици Српској и њеној будућности, а не о интересима било које политичке опције.

Управо речено наилази на потврду и у компаративном праву, из којег сам за крај издвојио сљедећи примјер. Заједничка декларација европских министара образовања (познатија као Болоњска декларација, која говори о европском простору образовања) потписана је 1999. године у Болоњи. Ништа у томе не би било необично да, у случају Краљевине Белгије, као потписници у име те државе нису означене фламанска и француска заједница. Дакле, не Краљевина Белгија, већ њене француска и фламанска заједница као федералне јединице које чине Белгију. Ако то важи за ту државу, а очигледно је да важи и поштује се од стране ЕУ, онда то исто треба да важи и у случају БиХ, односно Републике Српске и Федерације БиХ. То је напросто у пракси примијењено начело једнакости држава и поштовања њиховог уставног поретка.

Ако се не буде досљедно инсистирало на томе, онда ће опасност о којој сам овдје говорио, која ће се у процесу придруживања БиХ Европској унији даље мултипликовати, бити погодан инструмент за даље отимање уставних надлежности Републике Српске, што се никако не смије дозволити, па и када се, као у овом случају, нуди 90 милиона евра. Ово стога што Република Српска нема нити смије имати било какву цијену.

Пише: др Милан Благојевић, професор уставног права

Прочитај без интернета:
2 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ