Током средњег века у Србији почињу да се отварају прве болнице, и то при манастирима док активних школа за лекаре нема. Најстарију српску болницу основао је Свети Сава 1199. године у Хиландару првенствено за лечење оболелих монаха док је прва болница на територији Србије основана у Студеници такође под његовим покровитељством.

У то време третман који је могао да добије српски средњовековни болесник није се много разликовао од оног у Западној Европи где су се увелико школовали лекари. Такву тврдњу потврђује Ђорђе Сп. Радојчић који је 1952. године у библиотеци манастира Хиландар открио збирку средњовековних списа. Названи су „Хиландарски медицински кодекс“. Написан је на старосрпском (српска редакција старословенског) народном језику. Када је тачно написан није у потпуности утврђено али се претпоставља да је кодекс настао у XV или почетком XVI века, мада су поједини списи знатно старији.

Фототипско издање овог рукописа објављено је 1980. године са 414 страна факсимила, а девет година касније и транскрипција рукописа и превод са старословенског на савремени српски. Списи Хиландарског медицинског кодекса садрже неколико поглавља: дијагностику, списе о заразним болестима, фармаколошке списе, списе о сложеним лековима, фармакотерапију, спис из педијатрије, спис о флеботомији (пуштању крви из вена) и о токсикологији.

Ова збирка медицинских текстова обухватала је знања античке медицине, поставке Хипократа, Галена, Аристотела, али и учитеља салернско-монпељеске школе,  њихове преписе медицинских списа средњовековних писаца, као и одломке оригиналних дела. Упркос томе што је чуван у Хиландару, сматра се да су списе преводили учени лекари а не монаси, будући да су користили стручне изразе а њихово преводилачко умеће говори о томе да су изузетно добро познавали материју коју су преносили на наш језик.

Медицински списи препоручивали су лекару да прво разговара са пацијентом, а и да буде пажљив према њему и његовим ближњима. Важно је да пре прегледа из болесникових уста чује о његовим животним навикама, исхрани, спавању, простору у коме живи, колико и како ради, да ли је већ узимао неке лекове. Буди весео и прибран, поручује се лекару, не буди похлепан на награду,  немој пожудно гледати болесникову жену или кћер.

Доктор треба да упозна природу свог пацијента, да обрати пажњу и на то да ли често мокри, повраћа ли често, да ли му је лице бледо или боје олова, је ли му нос оштар или зашиљен. Тек онда је време да се упозна с оним што је унутра, оним што куцка, пулсира, тече, струји, покреће људски организам.

Најосновнији начини да средњовековни лекар постави дијагнозу били су испитивање мокраће и опипавање пулса. Два поглавља „Хиландарског кодекса“ посвећена су овом проблему о њиховом изгледу, начину на који се прегледају и о болестима на које ове неправилности могу да укажу. Пулс се обично испитује десном руком, са четири прста снажно притиснута на крвну жилу а пацијент треба потпуно да опусти руку „као да није његова“ и никако да не стиска шаку. Такође налазимо и описе различитих врста пулсева. Такозвани „козији пулс“ сличан је скакању козе, прво се примети као слаб а онда се постепено појачава. Супротно од њега бива испрекидани пулс, који је на почетку јачи и након тога слаби.

Пулс код жене је снажнији и убрзанији него код мушкарца, а зависиће и од карактера особе, па тако свадљиви имају добар и убрзан пулс, срдити снажан и врло изражен, престрашени јако ослабљен. Као изузетно опасан истиче се пулс такозвани „мишји реп“: „Када поставиш четири прста на жилу, под првим прстом једва га осећаш, под другим већ јасније, под трећим прстом још јаче, а под четвртим једва или никако. Овакав пулс указује на смртни исход болести.” Оздрављење се може очекивати уколико је пулс супротан од „мишијег репа“.

12814201_1255363124493654_3051124087163566641_n

Свакако, пулс, средњовековном лекару неће бити довољан да утврди о којој болести је реч тако да се испитују телесне течности. Препоручује се да се пажљиво испита мокраћа оболелог да се обрати пажња на њен изглед, мирис, и промене у њој. Узрок мокраће је најбоље узимати ујутру, сазнајемо из ових списа, а и данас се то практикује, зато што је тада процес варења завршен. Мокраћа се чува у малој стакленој бочици и испитује се под дневним светлом. Мокраћа здравог човека је светла и бистра, слична белом вину, а постоји још седамнаест боја и нијанси, од којих неке указују на превише хладноће (бела, зелена, плавичаста), а неке на превише топлоте у организму (црвена и црна), док на нормалну температуру телауказују бледожућкаста, јасножута и црвенкастожућкаста.  Боја може да буде знак одређеног обољења.  Мокраћу сличну млеку имаће они који болују од камена у бубрезима, она боје земље знак је да је болест негде у глави, жутоцрвенкасте боје „као кад се шафран размути у води” говори да се ради о запаљењу јетре.

Након што је лекар утврдио дијагнозу наследује прописивање лека. Неке од рецептура данас више подсећају на делове неких бајки или тајних формула. Има ту и вучјег меса за душевно оболеле, гавранових јаја за епилептичаре, измета од козе, крви од вепра, рога од јелена, нарочите врсте дрвета из кога цури балсам, а које расте близу Вавилона, напољу са седам извора, лековита црна земља из Индије, за коју неки причају да се вади с дна језера званог Содома и Гомора, смрдећег зеља које што више смрди то је боље. Друге ћемо препознати као старе знанце, алоју, мајчину душицу, босиљак. Лечење је у неким случајевима подразумевало и необичне акробације, али и нимало пријатне методе. Пацијенти који болују од кашља и „сипње у грудима”, везивали су се за ноге,  тако да висе наопачке над левком из кога испарава дим од аурипигмента, нарочите врсте руде, који се посипа по врућем пепелу.

Болеснику који се преврће у грозници и не може да се смири, у обе руке стављале су се свеће, а око њега распоређивали људи чији је задатак био да што више галаме и гласно говоре. Има ту и пријатних терапија, за, додуше, врло непријатна физичка и духовна стања.  Онима који пате од грознице изазване превеликом тугом или  „депресијом због губитка имања или из других разлога” препоручује се купање у млакој води, чему следује мазање ружиним или бадемовим уљем и узимање само хладних јела. „Затим да се пресвуче у ново одело и да се често умива ружином водицом, да мирише пријатне мирођије и да јој свирају лаутари и играју глумци, да помало пије танко бело вино и да после јела спава у хладовини.”

Не треба заобићи ни распрострањени поступак лечења, већини познат из романа, пуштање крви. Оно се препоручује као значајна мера за опште здравствено стање човека. Крв треба пуштати два пута годишње, саветују стари лекари, у јесен и у пролеће. Тиме ће се из организма одстранити сувишна количина крви и штетни „димови” (пнеуме) који се налазе у њој, оправдавају ову меру медицински списи.

Следи опис неких од лекова:

  • „Свако јело кувај са златним дукатима, па их извади пре него што јело служиш. Добро је за оне који се боје да не огубаве.”
  • „Добро скувај у вину исте количине шаргарепе и сувих смокава, затим процеди и дај болеснику нека пије кад хоће. Добро је за оне који болују од назеба и имају суви кашаљ.”
  • „Пошто скуваш дуње у кишници, извади их изводе и добро иситни, стави на стомак ономе ко повраћа и помоћи ће му.“
  • „Ако ставиш кору белог дуда на зуб који боли, испашће му.”
  • „Држи три зрна бибера у топлој води све док се неољушти њихова кора, па их онда иситни у прах и успи у ружину воду. Нека у њој стоје девет дана у стакленој запечаћеној посуди. И нека болесник ушмркава из тог суда током девет дана сваког дана по једном. Пошто се та течност избистри, нека је укапа у очи онај који има катаракту, и користи ћему.”
  • „Мала деца која не могу спавати нека пију са козјим млеком мало праха од белог мака и биће им од помоћи.”
  • „Ако мажеш стомак нафтом помоћи ћеш онима којима је јако назебао стомак”.

„Ти, лекару, прихвати моје излагање да не би пао у грешку, јер те је Бог обдарио да можеш многознати, не толико због твоје доброте већ због његовог милосрђа”, поручује се у списима „Хиландарског медицинског кодекса”. То излагање, које сабира у себе знање античких лекара и филозофа и средњовековних медицинских школа, подразумева, додуше, и окретање пацијента наглавачке, али и брижљив и савестан однос према њему, и јелење рогове, али и пажљиво испитивање изгледа мокраће и ослушкивање пулса.

Свесабрано с једним циљем – испунити болесном човеку ону његову једину жељу из познате изреке – да оздрави.

Аутор Данијел Живковић

Преузето СЕРБУМ

Прочитај без интернета:
0 гласовa