МАТЕ СУБАШИЋ

Македонија и Босна и Херцеговина се већ низ година удаљавају од Европске уније

Све државе настале распадом Југославије имају донекле сличне спољне политике. Оне се своде на инсистирање на процесу приступања Европској унији и више или мање (са изузетком Србије) процесу приступања NATO. Разлике се углавном уочавају када закључци усуглашени са представницима Европске уније треба да се примене. Тад се свака држава мора обрачунати са својим „аветима“ прошлости, што неретко значи и трансформацију друштва у свим његовим сегментима. То подразумева и проблематизовање тешких (па и табу) тема као што су људска права, ратни злочини, корупција и сл. Европска унија у том смислу представља строгог надзорника без чије инволвираности успех сваке политике, посебно спољне, може бити врло лако претворен у неуспех. Колико су, пак, дугорочно одрживе проведене реформе и уопште промене у дискурсу, можда најбоље сведочи хрватски пример. Од тренутка уласка Хрватске у Европску унију хрватска политика се вратила на тачку са које је свој пут према ЕУ и започела – само је овај пут одлучила да крене својим смером, а не европским. Што је сасвим легитимно. Ипак је у свим годинама преговора и транзиције Хрватска показала да се може политички носити са свим захтевима које је Европска унија подастирала у својим редовним извештајима. Чини се да исти пут који је прошла Хрватска сада следи и Србија. Уз све проблеме са којима се суочава, чак и уз честа размимоилажења са Европском унијом, српска политика ипак се не либи да слуша и устукне кад процени да је то неопходно за успех своје (спољне) политике. Тек треба видети хоће ли након евентуалног уласка у ЕУ Србија наставити ту праксу или ће се вратити „својој“ политици, онако како јој се сад враћа Хрватска.

БИХ ИЛИ ЕВРОПА ГУБИ СЈАЈ
Међутим, политичка збивања у Босни и Херцеговини и Македонији дају за право проблематизовању политику условљавања коју води Европска унија. Не у смислу да се концепт унутар себе проблематизује, него у смислу да се постави питање: што ако условљавање није могуће? Што ако услови које пред те земље поставља Европска унија нису оствариви од стране држава претендената? Односно шта ако Европска унија више не поседује механизме којима може да утиче на унутрашња збивања у појединим земљама?

И у Босни и Херцеговини и у Македонији европска политика је донекле изгубила свој сјај. Добрим делом то је резултат унутрашњих проблема са којима се носи Европска унија. Делом је сјај изгубљен и политиком Хрватске, која се од тренутка приступања Европској унији према осталим државама Балкана понаша маћехински. Када им може помоћи, спремна је да то учинити – али постављајући своја правила игре, односно додајући и своје специфичне на већ постојеће европске услове и критеријуме. Колико год се то чинило лицемерним, Хрватска према земљама-кандидатима у непосредном сусједству након уласка у ЕУ проводи управо исту ону врсту политике коју је и сама морала да подноси током свог приступања Европској унији.

Међутим, у хрватском случају било је мање-више јасно да ће прича имати „срећан завршетак“, односно да ће земља ући у ЕУ. Но шта се дешава кад таквог обећања нема или није реалистично – па због тога Европска унија не поседује ни механизме којима може да подтакне државе да проводе реформе које она сматра потребним, чак и неопходним? На шта се онда своди политика тих држава?

balkaneu05У случају Босне и Херцеговине, нефункционални државни апарат, неусуглашеност политика, идентитетске конструкције и на њима утемељени интереси па и политике не дозвољавају помак ни у једном смеру. Покушај Европске уније да се ипак надиђу такви проблеми поступном „bottom-up“ имплементацијом одређених механизама не обећавају много јер ће се опет доћи до тачке у којој је неопходна институционална реформа. Без обзира што ће притисак доћи одоздо, тобоже од друштва, ситуација ће остати непромењена. Међутим, из овог се да претпоставити да постоји потреба за неком друкчијом политиком од оне коју је досад проводила Европска унија, и која се темељила на идеји услововања. Уместо „не направите ли ово, следи казна“, Европска унија сад поручује „молим вас, направите ово и онда ћете сами видети да неке ствари треба да мењате“ – и то баш онако „како смо ми и замислили“. Кључно је за овај текст да се истакне каквог утицаја на Босну и Херцеговину има та промена у реторици. Са једне стране: никаквог – јер промене неће значити ништа без снажнијих и обухватних реформи свих нивоа власти. Са друге стране, значи много – јер све док постоји дијалог са ЕУ, постоји ипак неки – макар и слаб – подстицај да се нешто промени. Требало би се питати: шта би у супротном била политика Босне и Херцеговине? Чиме би се бавили њени политичари? Да ли би се без тог спољног аспекта, Босна и Херцеговина бавила владавином права, борбом против корупције, тражењем сагласја и компромиса? Или би кренула у супротном смеру?

МАКЕДОНСКИ ИДЕНТИТЕТ И БЛОКАДА
Актуелна збивања у Македонији додатно оправдавају потребу за новом политиком Европске уније. У случају Македоније Европска унија је потпуно изгубила кредибилитет. Од самог почетка успостављања односа између два актера, једна од чланица ЕУ (Грчка) одбија сагласност за наставак било каквих разговора док се не реши проблем имена у чији садржај у овом тексту нећу улазити. Међутим, за разлику од БиХ, у којој се политика условљавања показала неодрживом због домаћих политичара, институција и уопште државног уређења, у случају Македоније политика условољавања је изгубила на снази због односа унутар саме Европске уније. То што је „морални аргумент“ на страни Македоније, у практичном и реалистичком политичком свету не значи готово ништа. Међутим, „морални аргумент“ (тј. аргумент: „ми смо у праву“, односно „морални смо победници“) важан је за креирање идентитетских политика, а тиме и за изградњу (конструкцију) идентитета унутар саме државе. Уследило је дугогодишње историјски релативно неутемељено индоктринирање о сопственом идентитету. Тај процес релативно успешно довршен. Индоктринација је постала легитимно оружје у покушају преузимања власти, те је одредила карактер политичког такмичења, претварајући га у такмичењње у општој интерпретацији прошлости, садашњости и будућности између различитих политичких представника. Чињеница да се у случају Македоније инсистира на интерпретацији прошлости није искључиво проблем само Македоније него и целог региона. Међутим, услед завршетка провођења идентитетске изградње, а истовремено и даље блокирана од суседа у покушајима приближавања Европској унији, Македонија се нашла у незавидној позицији. Кључни спољнополитички циљ чини се неостварив, а на остварење тог циља може се утицати само новом реинтерпретацијом прошлости, односно идентитета. Оно што се досад градило, сада би требало срушити и на тим рушевинама градити ново. То би, међутим, представљало политичко самоубиство за данас доминантне политичке и друштвене елите, а осим тога чини се и релативно неизводиво, имајући на уму да македонска интерпретација сопственог идентитета заправо први пут израста у чврсту политичку конструкцију тек 90-тих година прошлог века. Интерпретација на којој се током постојања Југославије инсистирало свакако је неодржива из једноставног разлога што Југославије, с једне стране, нема, а, с друге стране, нико од народа који су је чинили не жели њено поновно успостављање. Уосталом, и сам доминантан наратив у савременој Македонији данас протестује против помињања Југославије у имену „Бивша Југословенска Република Македонија“.

Шта је Македонији у таквој ситуацији чинити? Прилагођавати се законодавству Европске уније? Има ли то стварно смисла с обзиром да је законодавство Европске уније прилагођено чланицама саме Уније? Инсистирати на променама које ће Македонију удаљити од остатка света (неевропских или евроазијских држава, нпр. Русије и Турске), а неће је довести у друштво којем жели да припада заиста нема смисла. С друге стране, тражити партнере у окружењу такође се чини непримереним обзиром на сталне спорове с њима по питању важних идентитетских означитеља, као што су језик, карактер државе, религијско, односно црквено питање и назив саме државе. Уосталом, нови македонски национални идентитет градио се као једна врста „продуженог Хладног рата“ кроз идеју о опасностима од непријатеља на границама. Тражити партнере у ширем окружењу и глобално, такође се чини неоствариво. Руси су сувише блиски са северним суседима, а Турска је сувише блиска са западним суседима, док је Америка сувише далеко, те у случају политичког обрачуна са јужним суседима и није показала спремност или могућност да интервенише.

ЗАТВАРАЊЕ У СЕБЕ
Једино што Македонији преостаје је да се затвори сама у себе. Није ли – с обзиром да се затвара сама у себе – једноставније стабилност друштва и државе одржавати ауторитарним механизмима него демократски успостављеним институцијама? Управо у последњим месецима, ако не и годинама, сведочимо да се у Македонији појављују тенденције скретања ка некој врсти ауторитарног режима. Представници власти, пре свих сам премијер Груевски, успоставили су такву врсту владавине у којој се (још увијек наводно) прислушкује низ новинара, грађана и политичких противника. У изјавама које дају органи власти говори се о државном удару, страним силама и њиховим безбедносним агенцијама које су се удружиле против македонске „ствари“. Ствара се непријатељ на свим „фронтовима“ како би се ауторитарни карактер оправдао и учврстио, односно како би сви у друштву подржали ауторитарни карактер владавине.

euideologijaЕвропска унија заиста не може много да учини. Са једне стране, и она сама се налази на оптуженичкој клупи кад се спомену „стране безбедносне агенције“, а осим тога њена политика и приступ решавању проблема не значе апсолутно ништа, имајући на уму да у практичној и рационалној политици без пристанка Грчке ЕУ нема шта да понуди. Несрећна околност је и чињеница што је самим Грцима проблем са Македонијом у околностима у којима се Грчка нашла заиста споредан. Да Македонија досад већ није засићена Европске уније – те се пита треба ли јој уопште ЕУ – можда би и могла да искористи слабост грчке позиције и изврши дипломатски притисак на пријатељске државе (потенцијалне државе-спонзоре) унутар ЕУ да се проблем имена државе реши. Међутим, изгледа да не постоји стварна воља за тим, а ауторитарни карактер владавине, као и појачани национализам, гурају земљу све даље од чланства у Европској унији. Тако је створен зачарани круг, из којег се чини да нема излаза.

КАКАВ ЈЕ СМИСАО ДРЖАВА
И тако се поновно враћамо на питање с почетка текста. Који је смисао постојања држава насталих распадом Југославије, посебно оних држава за које баш и нисмо сигурни да су хтеле независност? Македонија је, наиме, управо с Босном и Херцеговином искрено настојала да пронађе неки компромис како би се ипак одржала нека југославенска структура у формули „асиметричне федерације“. Политичари те две земље су и пре и после првих парламентарних избора били свесни да би распад Југославије управо њиховим земљама донео големе изазове, на које можда не би било могуће одговорити. Имају ли оне у својим политикама циљ који је дугорочнији од самог уласка у ЕУ? Да ли је смисао политике ових држава једноставно да успоставе такав административни апарат који ће моћи да обавља функције у складу с захтевима централе у Бриселу или неком другом „важнијем“ европском центру? Шта то говори о функцији државе уопште, а шта. на крају, о функцији државе на подручју које претендује да постане део Европске уније? Дешава ли се због тога повратак у прошлост? Покушава ли се због тога одржати хомогеним оно што се дугорочно не може одржати хомогеним? Границе су отворене и тешко је замислити да неко коме не одговара политика једне државе и даље остаје да живи у њој осим ако му није наметнут „замишљени“ идентитет.

Македонија и Босна и Херцеговина се већ низ година удаљавају од Европске уније. Одговорност за удаљавање делимично лежи на домаћој политици, али добрим делом и на политици Европске уније. Последица удаљавања јесте затварање држава у себе и постепенна изолација. Европска унија мора да променит своју политику према тим државама или у супротном да прихвати могућност да Македонија и Босна и Херцеговина неће постати делом Европске уније. У складу с тим, две државе би могле да створе реалну спољну (и унутрашњу) политику и заиста постигну одређене успехе.

Под насловом „Има ли на Балкану политике без ЕУ политике“ текст је објављен 11. априла 2015. године на сајту загребачког часописа „Политичка мисао“. Наслов, опрема и редактура „Нови Стандард“. Аутор је докторанд на студијама Компаративне политике на Факултету политичких знаности у Загребу. Тренутно живи и истражује у Сарајеву, где је стипендиста програма Erasmus – Mundus: Basileus

Политичка мисао

www.standard.rs/politika/31467-%D1%85%D0%BB%D0%B0%D1%92%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%B1%D0%B0%D0%BB%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BE%D0%B4-%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%83%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5

Прочитај без интернета:
1 глас

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ