Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, председник Центра за системске анализе и предвиђања      

ГОДИНЕ 486. пао је последњи ивер Западне Римске империје – такозвано Сијагријево краљевство у северној Галији.

Римски војсковођа (дукс) Афраније Сијагрије, којег су варвари називали „краљем Римљана”,одржавао је администрацију империје у земљама будућих Ил де Франса, Нормандије и Анжуа и покушавао да задобије позиције законитог наследника империје. Међутим, у бици код Соасона претрпео је пораз од франачког краља Клодвига I који је државу Сијагрију припојио својим поседима.

Битком код Соасона пропао је последњи покушај да се очува  римска цивилизација у Западној Европи. Одлазак континента у „мрачи век” био је неминован.

Данашња ситуација у ЕУ често се упоређује са Великом сеобом народа која је уништила Западну Римску империју. То упоређивање се ослања на талас избеглица из Африке и са Блиског Истока, који запљускује Европу.

Ипак, прилив избеглица у донедавно успешну ЕУ, као и напади варварских племена на границе империје у V веку наше ере – само су спољни симптоми кризе.

Милион или чак пет милиона афро-азијских избеглица тако мало су способни да у пракси пољуљају темеље ЕУ са пола милијарде становништва (чак и заједно са неколико милиона који у њој већ живе), као што су варвари мало били способни да буду претња Римској империји, којих је укупно било мало више од милион људи, а уз то су традиционално и међусобно били у непријатељским односима.

Римска империјална војска је без проблема излазила на крај не само са таквим опасностима, а ЕУ је апсорбовала не само такве таласе миграната. Према томе, опасност носи не само пресељавање, које наводно слаби европску цивилизацију, него и већ постојећа слабост европске цивилизације, која јој не оставља могућности да се класичним средствима снађе у ономе што се сасвим недавно не само није сматрало за опасност, већ се поздрављало као механизам за стимулисање европске економије.

Управо је економија кључна реч у дефинисању проблема Европске уније, као што је она била кључни проблем у слабљењу и паду Рима.

Пре више од 1500 година били су исцрпљени ресурси античке римске економије. Трговина је била изразито смањена, као и приходи државне благајне.

Империја је била приморана да војску и чиновнике плаћа, не новцем већ следовањем. У ствари, почео је прелазак на економско затварање одређених региона у себе са тенденцијом даљег преласка на натуралну привреду, који се у потпуности остварио у Средњем веку.

Распад јединственог тржишта доводи до распада политичке целовитости. Регионима постаје сувишно да издржавају центар који управо и обезбеђује јединствени економски и трговински простор. Сем тога, центар чије издржавање није јефтино, постаје претежак терет. У регионима се појављују своји феудални поседници који на рачун својих група обезбеђују заштиту становништва, као и интересе локалне економије и локалног тржишта. Интереси региона постају различити, између њих настају конфронтације, а војске различитих провинција, формално јединствене државе, међусобно ратују и још ангажују варваре да им помажу.

Оне којима се не допада поређење са Римом могу да подсетим да је у периоду феудалне уситњености Старе Русије, када су јединствени привредни систем заменили затворени системи појединих кнежевина, било записано: „А кнежеви што сами себи заверу ковасте… Ви сте својим бунама почели поганштину да наводите у земљи Руској.”

Сада се то исто дешава у ЕУ. Неслагања између „младо-Европљана” оријентисаних на САД, и „старе „Европе”, избијала су још 2003., када је Ширак приметио да су централно-европски ново- преобраћени, који су подржали намере САД да почне рат у Ираку, „пропустили добру прилику да отћуте”.

Раскол Европе на „стару” и „нову”, проамеричку, касније се испољавао током сваке озбиљне кризе не изузимајући ни украјинску.

У међувремену је расколу додато још неколико унутрашњих раздвојености.

То је конфронтација суверених европских лидера и бриселских евробирократа.

То је конфронтација богатог Севера и сиромашног Југа Европе.

То је конфронтација Велике Британије, која претендује на посебан положај у Европској унији, и континента који сматра да Албион нема право да добија погодности статуса члана ЕУ, а да одбија да сноси заједничке европске расходе.

На крају, конфронтација између разорене Грчке и оних који су је разорили – кредитора, на челу са Немачком.

Разговори о изласку Грчке из еврозоне изненада су почели да се материјализују када су Грци на референдуму изгласали да одбијају да испуне захтеве кредитора. И мада се премијер Грчке, Ципрас, уплашио неизвесности кризе која следи после потпуног раскида са ЕУ, и евро-бирократија је била озбиљно уплашена. Јер, први пут – откад постоји тај савез – једна земља није гласала за припајање „општеевропском дому”, него за излазак из њега.

Успели су да уплаше и принуде слабу Грчку да попусти (иако је неизвесно колико дуго), али су евроскептична расположења толико оснажена у Великој Британији да је парламент био приморан да гласа за одржавање референдума о изласку Уједињеног Краљевства из ЕУ, а краљица се сложила да се референдум одржи између 2015. и 2018.

Нешто ми говори да што се касније одржи референдум тим више ће преко Ла Манша бити оних који желе да кажу „Довиђења, Европо! Збогом, Европо!” А то је Британија – а не Грчка.

Британија је једна од највећих и у принципу стабилних економија Европске уније.

Сви ови, као и хиљаде других унутаревропских конфликата, засновани су на економским противречностима између различитих држава, које је ЕУ раније, пре почетка глобалне системске кризе, успешно преносила напоље, на неоколонијалну периферију.

Системска криза, изазвана исцрпљивањем базе ресурса економије Pax Americana, у којој је ЕУ заузимала привилегован положај, лишила је Брисел могућности да изглађује унутаревропске економске противречности на рачун пребацивања ресурса глобалне периферије у Европу, а сада их недостаје чак и за обезбеђивање стабилности економије САД. Последица тога је да Вашингтон, који је раније напљачкано делио са Бриселом, сада већ покушава да опљачка свог европског савезника.

Недостатак ресурса који су раније подржавали општеевропски економски и трговински простор и чиниле га исплативим за све учеснике (за неког више, за неког мање), изазива све већу потребу евро-бирократије да за финансирање скупих општеевропских потреба ангажује све више и више нових ресурса које повлачи из националних економија.

ЕУ – од доносиоца добара за своје чланове – постаје њихов потрошач, од издашног дародавца отимач. Основно је да су у околностима нестајања општеевропских могућности да се проблеми износе изван граница ЕУ незадовољни постају јаки чланови њене локомотиве.

Земље попут Немачке и Француске почеле су да све више користе општеевропске механизме за пребацивање проблема на плећа својих млађих партнера и да то мотивишу општеевропским јединством.

Међутим, мале земље ЕУ није занимала са становишта поделе терета, оне су желеле да поделе добит. А бриселски центар постаје бреме, економски непотребан и политички опасан. Чак и Немачка све чешће почиње да решава своје (прилагођене општеевропским) проблеме током билатералних сусрета како са чланицама ЕУ, тако и изван њених граница.

ЕУ је ушла у очигледну системску кризу која пре ње није уништила само једну империју. И ситуација са избеглицама, која је изненада до темеља потресла јединствену Европу – само је резултат, а никако узрок те кризе. Варвари руше само ону империју која је већ трула изнутра.

Уосталом, криза може да се заврши пропашћу, а може и – обновом.

Још само пре две године, ЕУ је имала све шансе за обнову.

Али, током последње две године она је сувише усрдно следила пут спољне политике САД и на крају сувише далеко скренула на пут самоуништења.

Центрифугалне снаге постале су сувише очигледне, чак не само евроскептици, него и отворени еврофоби добијају све већу подршку на националном нивоу.

Има ли Европа довољно снаге, одлучности, и основно, времена за потребне реформе које би могле да спасу јединствену Европу?

Неизвесно је, али док се није десила битка код Соасона краљевство Сијагрија имало је шансу да се одржи.

 

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/iscenko-hoce-li-eu-pasti-pred-novim-varvarima-kao-rimska-imperija-pred-varvarima

1 глас