• Политички изузетно повољно темпирани масакри на сарајевској пијаци Маркале, 5. фебруара 1994. и 28. августа 1995, створили су психолошку атмосферу која је омогућила NATO пакту да покрене војне операције против Војске Републике Српске – наводно са циљем одмазде за почињене злочине, али фактички да би се активним ангажовањем у рату обезбедила превага муслиманској страни
  • Знаковита реакција бившег реиса Мустфе Церића на откровења ГРМ-116 не доприноси стишавању сумњи да је, као непосредни очевидац, тај сведок заиста додирнуо врло болну тачку. Сведоков исказ доводи у питање и кредибилитет низа других сумњиво сличних операција изведених током рата у Босни и Херцеговини. А уместо да категорички негира тврдње сведока ГРМ-116, реис Церић је поступио посве чудно – само га је лично критиковао што „као муслиман помаже српској страни“
  • Сребреница је далеко већа прича и од Маркала и Васе Мискина. Један од њених упућених актера, Насер Орић, у тренутку неопрезности изрекао се изјавом да о Сребреници зна многе ствари које ће, из поштовања, за живота Алије Изетбеговића – прећутати. Изетбеговић је одавно преминуо, али Орић још увек ћути и упадљиво се не враћа на ову шкакљиву тему
  • Службена историја сукоба на подручју бивше Југославије деведесетих година проткана је обавештајним операцијама, руковођеним из иностранства и изведеним под лажном заставом, помоћу којих се у критичним тренуцима утицало на перцепцију рата и доношење многих кључних одлука
Пише: Стефан КАРГАНОВИЋ

СВИ ће се сложити да је истина увек правовремена и добродошла, али и у томе да је у случају Маркала – поприлично закаснила.

Тек средином децембра, захваљујући исказу на суђењу генералу Младићу заштићеног сведока ГРМ-116, ратног телохранитеља Алије Изетбеговића, добили смо непосредни увид у нешто што смо и пре тога подозревали. Политички изузетно повољно темпирани масакри на сарајевској пијаци Маркале, 5. фебруара 1994. и 28. августа 1995, створили су психолошку атмосферу која је омогућила NATO пакту да покрене војне операције против Војске Републике Српске – наводно са циљем одмазде за почињене злочине, али фактички да би се активним ангажовањем у рату обезбедила превага муслиманској страни.

Бројне људске жртве у оба инцидента биле су вешто и бескрупулозно употребљене за заоштравање ратних дејстава, али сада уз учешће моћног страног фактора. Последице ових монтираних масакра, укључујући и онај на почетку рата у сарајевској улици Васе Мискина, вишеструко превазилазе број људи жртвованих у њима.

Поред општег слабљења војне моћи Војске Републике Српске под ударом снага NATO пакта, један од циљева било је да се, помоћу Маркала, створи морално и политичко покриће за западну интервенцију. То је допринело и начину како се 1995. године завршио ратни сукоб, што обухвата масовно протеривање српског становништва из Книнске Крајине и западних и југозападних делова Босне и Херцеговине.

Зато је исказ заштићеног сведока ГРМ-116 од изнимне важности.

Сведок износи како је била донесена одлука о инсценирању првог масакра на Маркалама. Требало је да буде изведен тако да се злочин припише српској страни и тако омогући западним владама да своје грађане убеде у неопходност отвореног ангажовања у рату у БиХ, на страни Сарајева. По њему, то је одлучено на састанку где су били присутни, између осталих, Алија Изетбеговић, реис Мустафа Церић, генерали Армије БиХ Сефер Халиловић и Мустафа Хајрулаховић, и сведок у својству Изетбеговићевог телохранитеља.

По сведоку, Изетбеговићу је монтирани масакр предложио реис Церић. Изетбеговић се сагласио и затим задатак оперативно поверио генералу Хајрулаховићу.

Службена верзија овог догађаја оспоравана је компетентно од самог почетка. Међутим, светска медијска блокада потпуно је онемогућила критичко разматрање свих околности у том тренутку зато што је инцидент стигао „као поручен“ да оправда војно укључивање западног фактора против српске стране.

У својој стручној анализи, тадашњи официр UNPROFOR-а у Сарајеву, руски пуковник Олег Демуренко, ускоро после догађаја довео је у питање техничку могућност да је пројектил могао бити испаљен са српских положаја, као што се, не чекајући резултате формалне истраге, одмах почело званично тврдити.

Слично се догодило и са инцидентом познатим као Маркале 2, у лето 1995, чија последица је било жестоко бомбардовање српских снага паралелно са отпочињањем комбиноване хрватско-муслиманске офанзиве, чиме се NATO сврстао уз једну од ратујућих страна.

У оквиру ратних дејстава NATO пакта у БиХ, широко је коришћена муниција са осиромашеним уранијумом, што је произвело масовне, трајне и катастрофалне здравствене последице по цивилно становништво, и представља озбиљан ратни злочин.

Поред Демуренка, који се у време догађаја налазио на лицу места у Сарајеву, службено тумачење оба инцидента оспорава и руски историчар из Москве, Константин Никифоров. Он тврди да је дошао до података да у августу 1995. Маркале уопште нису гађане из минобацача већ да је, по сценарију западних обавештајних служби, акција била обављена од стране Изетбеговићевих специјалаца са једне од оближњих вишеспратница.

Знатно пре исказа сведока ГРМ-116 у децембру 2015, Никифоров је изнео доказе да су, користећи локалне извођаче, и под називом „Циклон-1,“ операцију у фебруару 1994. такође организовале западне службе. Слично сведоку ГРМ-116 у вези са Маркалама 1, ирски официр и у релевантном периоду посматрач УН-а у Сарајеву, Пол Конвеј, на суђењу Радовану Караџићу изнео је доказе да су и Маркале 2 1995. године биле режирани инцидент.

У истом духу сведочио је и специјални изасланик генералног секретара УН у том периоду, Јакуши Акаши, али са дипломатском оградом да су смртоносни пројектил „могле испалити обе зараћене стране.“

Знаковита реакција бившег реиса Церића на ова откровења не доприноси стишавању сумњи да је, као непосредни очевидац, сведок ГРМ-116 заиста додирнуо врло болну тачку. Сведоков исказ доводи у питање не само стварну позадину једног изузетно важног инцидента, већ потенцијално и знатно више од тога – уједно и кредибилитет низа других сумњиво сличних операција изведених током рата у Босни и Херцеговини. А уместо да категорички негира тврдње сведока ГРМ-116, реис Церић је поступио посве чудно – само је лично критиковао сведока што „као муслиман помаже српској страни“.

Та уздржаност би се могла објаснити на разне начине. Један од њих је реисова стрепња да би могли испливати нови компромитујући докази. Али поред тога, још постоји и могућност да би други наводни сведоци – као генерал Сефер Халиловић, који се касније оштро сукобио за Изетбеговићем и његовим кланом – на одређени начин могли потврдити садржај незгодног разговора који саопштава заштићени хашки сведок.

Импликације урушавања службених наратива у вези са инцидентима Маркале 1 и 2, као и већ дискредитоване верзије масакра по истом шаблону који се одиграо у улици Васе Мискина 1992. године, што је послужило као изговор на самом почетку рата за наметање санкција СР Југославији, несагледиве су. Да ли је страх од ланчаног урушавања многих комотно прихваћених фикција минулог рата један од главних разлога зашто су масовни медији у Србији важне ствари које је ГРМ-116 рекао у судници Хашког трибунала – углавном прећутали?

Главни закључак који се из овога намеће је то да је службена историја сукоба на подручју бивше Југославије деведесетих година проткана обавештајним операцијама, руковођеним из иностранства и изведеним под лажном заставом, помоћу којих се у критичним тренуцима утицало на перцепцију рата и доношење многих кључних одлука. У оној мери у којој би се формирала свест и о тој изузетно значајној компоненти ратних догађаја, неизбежно би уследили захтеви за критичко преиспитивање низа других „пресуђених чињеница“, такође кривотворених помоћу бескрупулозне примене пропагандних технологија и реализованих у склопу аморалног вођења црних операција, где се не води рачуна о људској цени.

Одмотавање тог клупка неизбежно води и ка Сребреници, парадигматичном догађају овакве врсте за који је проф. Едвард Херман проницљиво пресудио да представља „тријумф пропаганде при крају двадесетог века“.

Није познато ко је, када и зашто наредио Сребреницу. Непознат је и број стварних жртава, а сам Хашки трибунал је изнео противуречне цифре које се крећу у широком распону од неколико хиљада. Извесно је само то да је званична цифра – неодржива и измишљена.

Форензички докази се фабрикују у лабораторији ICMP у Тузли, установи којој недостаје професионална лиценца да се бави таквим послом. Кључни архиви су под вишедеценијским ембаргом, али чак и разматрањем делимично доступне грађе Хашког трибунала долази се до закључка да су све главне тврдње у вези са Сребреницом под основаном сумњом.

После двадесет година, о Сребреници се још ништа поуздано не зна, а истраживања која се не уклапају у службене фикције активно се обесхрабрују, између осталог, и претњама кривичног гоњења.

Сребреница је далеко већа прича и од Маркала и Васе Мискина. Један од њених упућених актера, Насер Орић, у тренутку неопрезности изрекао се изјавом да о Сребреници зна многе ствари које ће, из поштовања, за живота Алије Изетбеговића – прећутати.

Обратите пажњу на чињеницу да је Изетбеговић одавно преминуо али да Орић још увек ћути и да се упадљиво не враћа на ову шкакљиву тему.

извор: fakti.org/srpski-duh/hoce-li-istina-alijinog-svedoka-o-markalama-1-podriti-kulu-lazi-o-markalama-2

Прочитај без интернета:
2 гласa