• Русија се у XX веку намучила као нико, а историја је, почев, можда, од владавине Јурија Андропова, поново почела да јој пружа могућности – да их је бар напола искористила – да постане светски лидер. Да је кориговала своју стратегију, као што су то касније урадили Кинези
  • Нерад руских чиновника или њихово саботирање одлука председника РФ доводе до све већих губитака и редовних пораза. Да би се ситуација у свету, ипак, окренула у своју корист, потребно је најпре трезвено проценити ситуацију и констатовати следећу чињеницу: Русија јача, али њен главни противник јача још динамичније
  • Неопходно је схватити да је пут „либералних реформи“ и компромиса са Западом – пут спорог и мучног умирања Русије у конвулзијама на границама Руског света – у Новорусији и другим тачкама које ће и даље потпаљивати познати манијак
  • Данас у Русији има много формално патриотских подухвата, али се не опажа њен концепцијски заокрет. Патетичних речи има много, а реалних одлука – минимум. Најважнија од тих одлука мора да буде укидање либерално-прозападне матрице управљања државом и успостављање новог цивилизацијског модела развоја земље
  • Треба пожурити јер ће се окно могућности за Русију затворити 2. септембра 2015. – на дан 70. годишњице од завршетка Другог светског рата
Пише: Владимир ЛЕПЈОХИН*

        ДОЛАЗЕЋА 70. годишњица Велике Победе није само заокружен датум, него и својеврсан крај и граница у окну могућности, које се Русији отворило 2012. за њене нове победе.

        Историја је – необична појава. Наклоњена је оним држава које су способне да одолевају околностима које нису у њихову корист.

        Историја је била благонаклона према Енглеској која је из мале острвске државе на периферији Европе израсла у Велику Империју. Била је благонаклона према америчким колонистима који су од нуле створили најјачу државу у свету. Била је благонаклона и према Русији која је дуго времена била прикљештена између агресивног Запада и Орде, али је неким чудом (познато је каквим) сазрела у велесилу.

        И обрнуто, историја је окренула леђа Британској, Руској и другим империјама (а данас се окреће и од САД) чим су почеле да прелазе од тежње да расту и да се развијају на стратегију „глодања“ наслеђа које им је припало.

        Русија се у XX веку намучила као нико, а историја је, почев, можда, од владавине Јурија Андропова, поново почела да пружа могућности нашој земљи, које би јој омогућиле, да их је Русија бар напола искористила, да постане светски лидер у најразличитијим областима – од економије и високих технологија до демократије и људских права.

        После смрти Леонида Брежњева Русија је имала могућност за почетак преласка са застоја на развој путем уношења корекција у своју стратегију, као што су то касније урадили Кинези, трансформисањем административне олигархије у државу са ефикасним систем управљања. Али, нажалост, на тој спирали „развоја“ СССР-Русије, совјетска елита није била способна да препозна растуће претње и да постојећи потенцијал искористи у интересу земље, а не партијске номенклатуре.

        Сваки пут у време темељних обнављања елита – прво после доласка на власт Михаила Горбачова, затим током владавине Бориса Јељцина (два пута – 1991. и 1993.), касније и после избора за председника Владимира Путина, настајале су могућности да се Русија прегрупише и да у свом развоју учини скок. И сваки пут могућности које су се отварале остајале су непримећене.

        Резултат је – пораз СССР-а у „хладном рату“: уместо преласка земље на нов ниво развоја – „катастројка“ и распад државе,  уместо модернизације значајан губитак националног суверенитета, уместо његовог учвршћивања, неуспеси у економији 1998., 2008. и 2015. уместо њеног бурног развоја.

        Постоји мишљење да је током последњих година Русија „стала на ноге“ и ојачала толико да за Запад може поново да представља претњу. Отуда, наводно, и повећање антируских активности од стране ЕУ и САД.

        У таквом тумачењу, наравно, постоји део истине, међутим како са те позиције објаснити чињеницу трансформације Украјине у главног непријатеља Русије, који је спреман да физички уништи милионе сународника? Како објаснити почетак хајке на нашу земљу, буквално из чиста мира – при максималној отворености Русије према Западу и њеној искреној жељи да буде прилагодљив и попустљив партнер ЕУ и САД?

        Мислим да је главни узрок руских пораза – у инертности елита, у њиховом „ништа не желим и ништа не могу“, једноставно – у усредсређености на лично богаћење.

        Сигуран сам да је Русија могла да спречи одлазак Украјине на Запад, а такође и да је лако интегрише у ЕАЕС (Евроазијски економски савез). Русија је могла да „надигра“ САД и ЕУ у сваком региону у свету и да са стагнације пређе у буран економски раст. Она би до сада много тога могла да је правилно прошла раскршћа на прелазу XX-XXI века.

        Зауставимо се на кратко код тог окна, чак великог окна могућности, које се отворило пред Русијом 2012. Зауставимо се и укажимо само на један елемент тог окна на – објективне предуслове за прелазак Русије на нову (национално оријентисану) стратегију и на почетак њеног моћног духовног успона, који је са своје стране могао (и требало је по законима историје) да постане катализатор економског и социјално културног замаха.

        Треба истаћи да је 2012. почео низ великих, могло би се рећи, сакралних јубилеја за читаву земљу: 400 година превладавања Велике Смутње (1598.-1613.), 400 година династије Романових (2013.), 700 година од рођења Сергија Радоњешког (2014.) и 70 година од Велике Победе совјетског народа у борби са фашистичком Немачком (2015.).

        Укупност наведених датума и смисла који они садрже подстицала је руску власт да изгради логистику да би се земља удубила у контекст проналажења нове концепције и сублимације националног духа са наредним кадровским и другим решењима.

        Међутим, шта је урађено у част 400. годишњице победе Народне Војске над пољско-литванским освајачима сем што су политичари положили цвеће на споменик Мињину и Пожарском на Црвеном тргу?

        Елите нису приметиле линију – отуда и одмазда: историја је одредила тако да су управо Пољска и Литванија постале главни непријатељи Русије у 2014.

        Шта су руски чиновници урадили у част 400. годишњице дома Романових сем пригодних конференција тим поводом?

        Сакрални датум није примећен и није искоришћен за претварање најбогатијег историјско.културног потенцијала у стратегију за окретање Русије у правцу њеног цивилизацијског развоја.

        Отуда опет одмазда – нагли пораст негативног односа према постсовјетским трендовима изражен појачаном русофобијом на постсовјетском простору, нарочито у потпуном рушењу споменика Лењину и руским херојима у Украјини.

        Како су руске елите дочекале 700. годишњицу Сергија Радоњешког, фактички оснивача руске цивилизације, ако се не рачунају локални догађаји у организацији РПЦ и изложба у Историјском музеју?

        Одмазда је – започети одлазак Русије под нову Орду у лику Кине и муслиманског Истока уз ризик да себе коначно изгуби.

        Крајем 2014. Русија се досетила и обратила пажњу на 100. годишњицу од почетка Првог светског рата. Ипак, сложићете се, тај датум је пре повод за тугу него за оживљавање победничког духа.

        За неколико дана Русија ће прославити 70. годишњицу Велике Победе. Русија је имала могућност да 9. маја 2015. заврши маневар (који је требало да почне 2012.) и пређе на реализацију стратегије Победе. Али – није се десило.

        Опет је пропуштено време. Раскршће је опет мимоиђено кружним путем. Отуда – опасност да ће 70. годишњица од завршетка Великог Отаџбинског рата постане граница после које се 9. мај више неће сматрати за међународни празник, а да Русија изгуби статус победничке земље – у најмању руку, за земље Запада.

        Без рада нема ни успеха. Тако и нерад руских чиновника или њихово саботирање одлука председника РФ доводе до све већих губитака и редовних пораза. Да би се ситуација у свету, ипак, окренула у своју корист, потребно је најпре трезвено проценити ситуацију и констатовати следећу чињеницу: Русија јача, али њен главни противник јача још динамичније.

        Неопходно је схватити да је пут „либералних реформи“ и компромиса са Западом – пут спорог и мучног умирања Русије у конвулзијама на границама Руског света – у Новорусији и другим тачкама које ће и даље потпаљивати познати манијак.

        Данас у Русији има много формално патриотских подухвата, али се не опажа њен концепцијски заокрет. Патетичних речи има много, а реалних одлука – минимум. Најважнија од тих одлука мора да буде укидање либерално-прозападне матрице управљања државом и успостављање новог цивилизацијског модела развоја земље.

        Треба пожурити, будући да ће се окно могућности за Русију затворити 2. септембра 2015. – на дан 70. годишњице од завршетка Другог светског рата.

        * Запад упорно демонизује Владимира Путина и покушава да му приреди „московски мајдан“. Откако је поставио на место САД и  NATO – поводом Сирије, са Сноуденом, поводом Украјине, Крима и Донбаса – још настоји да га прогласи за аутократу и диктатора. Факти су пренели текст Владимира Лепјохина да бисте „осетили“ колико има критике и алтернативних мишљења под „Путиновом дктатуром“. А све је утолико индикативније што се Лепјохинов текст појавио да сајту државне агенције РИА Новости

        Превела Ксенија Трајковић

fakti.org/rossiya/medija-menju/hoce-li-moskva-2015-uraditi-ono-sto-nije-2012-pod-jeljcinom-gorbacovom-i-andropovom

3 гласa