Србија убрзано пропада пред нашим очима, економски, демографски, културно и на сваки други начин. Ова сурова истина забрињава свакога коме је при срцу живот у својој домовини и под својим небом. Са друге стране, прави диктатори, самољубиви тирани, попут одлазећег српског премијера Александра Вучића, живе за то да би уништили све око себе. Сваки следећи дан који буде провео на власти, коштаће Србију знатно више од застрашујуће материјалне штете коју је произвео. Народ изумире или се исељава и асимилује у другим крајевима света. Једна трећина ове државе је окупирана или је окупација још у току. Траје арбанашење југа Србије, а албанска мафија нарко-доларима купује земљу, куће и станове. У пограничној зони, за пет година, албански криминалци су исекли сто хиљада кубика шуме и транспортовали је на Косово, а Вучићева власт на све ово није реаговала. Напротив, он је спреман да ову државу гурне у пакао нових задуживања, како би што брже пропадала и како би мапа такозване Велике Албаније била што брже нацртана. Треба ли му то дозволити?

Кад је у петак, 8. маја ове године, председник Владе Србије Александар Вучић одржао конференцију за штампу заједно са европским комесаром за суседску политику и проширење, Јоханесом Ханом, изгледао је као потрошена проститутка, која је разочарана понашањем угледне клијентеле коју поштено и ревносно опслужује.

Очигледно сломљен, огорчено је констатовао како је од 15 тачака Бриселског споразума испунио све што се од њега тражило, а да ће, уколико до краја не отпочну преговори са ЕУ, он и његова влада „сносити одговорност“ те да Брисел онда слободно може да „тражи новог премијера у Србији“. Али, као и свака ојађена и увређена проститутка, он се осетио превареним. Он који више од две деценије вара грађане Србије.

Истог дана на истом месту, Вучић је запретио представницима ЕУ, празном пушком, онако како прети и грађанима Србије, рекавши да ће, ако преговори не отпочну до краја ове године, затражити подршку од Америке, те да ће 1. јуна ове године бити гост америчког потпредседника Џозефа Бајдена, од кога ће тражити да Србија убрзано постане члан ЕУ (да ли то Бајден одлучује о новим чланицама ЕУ?).

Сценарио патолошког лажова

Као и све чега се Вучић дотакао, тако је и његов одлазак у САД неизвестан. Сигурно је само то да водеће земље Европске уније (које и саме имају довољно унутрашњих проблема) не желе још и Србију у тој заједници. Никада ни ЕУ ни САД нису давале ни најмање наде да ће Србија бити део „евроатланских интеграција“, али се Вучићева пропаганда потрудила да створи лажну представу, као да смо тамо пожељни, само је на нама да одлучимо!

О америчком ставу према Србији, Вучићу је све речено још 15. јула 2012. године, када је, уочи избора за потпредседника српске Владе, отпутовао у Вашингтон по инструкције у Стејт департмент.

Магазин Таблоид је у броју 313, под насловом „Похвале, пљачке, па смакнућа“, детаљно писао о томе како се Вучић хвалио на сав глас да је његова посета била успешна, а уствари, разговарао је са службеником најнижег нивоа, шефом Канцеларије за Евро-Азију, и шефом одсека за Балкан Дејвидом Бергером који му је саопштио (а званичан сајт Стејт департмента пренео), да не може очекивати помоћ администрације, да државним новцем располаже Конгрес САД, а да америчке компаније самостално одлучују о инвестицијама по свету, и да је Србија на последњем месту, по том питању. Одмах по повратку, Вучић је обмањивао домаћу јавност да ће ‘Америка подржати Србију на европском путу и да се очекује „већи број инвеститора из САД“!

Прошле су три године од тога догађаја, а Србија није видела ниједну америчку инвестицију, што је и било за очекивати, јер је још пре десет година Влада у Вашингтону је донела процену да подручје целог Западног Балкана, па и Србија, није од економског интереса за САД.

Упркос свему томе, Вучић путује 1. јуна ове године у Вашингтон, на позив осведоченог противника Срба, потпредседника САД, Џозефа Бајдена, како би добио нове инструкције, у за антисрпску и антируску политику коју треба да спроводи. Четири дана раније, Вучић иде у посету Албанији, која нема никакве везе са интересима Србије, него са америчким интересима.

Уочи посете САД, Вучић је у интервјуу за „Вол стрит џорнал“ навео да ту посету „види као шансу да убеди Вашингтон да помогне Србији на путу ка чланству у ЕУ“ и да ту „нема повратка“. Какав је то злокобни пут „без повратка“ и зашто води Србију на тај пут, ако је недавно изјавио како има „лична и политичка разочарења када је реч о Европској унији“?

Несумњиво, реч је о лудачком сценарију патолошког лажова који прави представу о „историјској нужности“, мада иза те његове магле нема ничијих интереса: ни америчких ни европских! Ти интереси су испуњени предајом Косова и Метохије, а то је посао који је Вучић већ обавио…Његово време је истекло, и пре него што буде уклоњен, добиће задатак да успостави дубљи контакт са пројектантима Велике Албаније како би им помогао да се шире по југу Србије, легално, без терористичких акција.

За непуних три године, овај умишљени император је потписао све што му је баронеса Ештон-Франкештајн за време свога мандата, ставила под нос. Кад му је запретила изводима из досијеа о непријатним истинама из његове биографије, почео је да нуди и оно што САД и ЕУ од њега нису ни тражили. Први је предложио да Србија (којој то најмање треба) гради ауто-пут од Ниша до албанске луке Валона, и то уз помоћ страног кредита, мада то ни Америка ни ЕУ нису тражили од њега.

Недавно је почео да се правда како ће „мимо његове воље“, Албанци заузети акумулационо језеро Газовиде, које је животно важно за Србе на северу Косова и Метохије (мада то нигде не пише у Бриселском споразуму!). Мада се питање управљања акумулацијом „Газиводе“ не помиње нигде, ни у једном споразуму са Приштином, Вучићу је одједном стало да то питање драматизује. За чије интересе?

Комплекс акумулације „Газиводе“ је од непроцењивог значаја, а део овог хидросистема је и канал Ибар-Лепенац, који је витални водни ресурс за територију целог Косова и Метохије, почев од снабдевања водом, преко наводњавања до расхлађивања Термоелектране „Обилић“.

Такође, нико не врши притисак на њега да успоставља трговинску сарадњу са албанском владом у Приштини, али, како би се показао пред Западом као истински „преобраћеник“, који више не шири мржњу него „успоставља мостове“, Вучић је послао на Косово и представнике Привредне коморе Србије, на челу са двојицом својих тајкуна, Миодрагом Костићем и Петром Матијевићем, да преговарају са Привредном комором лажне албанске државе, како би јој дао легитимитет!

Костић је пред Албанцима говорио као најбољи Вучићев портпарол па је открио да је „Косово ближе Србији од Аргентине“ и да „…Не треба да гледамо у прошлост него у будућност!“

То и јесте суштина једне криминалне политике, да народ Србије што пре заборави како је за пола века дао крв, зној и сузе, како би од заостале Аутономне области Косово и Метохија створио савремену регију, са модерним урбаним центрима, путном инфраструктуром, фабрикама, индустријом, универзитетом…

Смисао те изјаве је да се заборави како је Србија дала више од 50 милијарди долара у изградњу онога што албански сепаратисти данас присвајају и пљачкају. Вучић и његова лоповска дружина хоће у будућност у којој за Србе неће бити места, него само за оне који су профитирали од издаје државе. Срећом, историјско искуство је показало да такви „прометеји“ увек заврше на конопцу.

Никада, ни по какву цену, Србија не треба да заборави да је новце, знојем и крвљу платила послератну изградњу и укупан цивилизацијски напредак Косова и Метохије, и да свака трговина овом државном и историјском територијом српског народа, представља, криминални, терористички и велеиздајнички акт.

Терор и уништење, уместо реформи и спасења

За последња четири месеца, Вучићева влада је задужила Србију за још милијарду и по евра, док се он у делиријума хвалио како излазимо из рецесије и како ће пензије и плате знатно повећати. Истовремено, завео је невиђено насиље повећањем цена комуналних услуга и силеџијском наплатом од најсиромашнијих грађана, правдајући то даљом „европеизацијом“ иза које не стоји ништа друго до свођење ове земље на ниво најмизерније јужноевропске колоније.

На чињеницу да водеће чланице ЕУ воде колонијалну политику према Србији, Вучића је подсетио Сергеј Лавров, министар спољних послова Руске федерације, приликом свог боравка у Београду 15. маја ове године. Том приликом је Лавров је Вучићу јасно ставио до знања да ће га зла коб „европских интеграција“ коштати превише. Такође, Лавров није пропустио прилику да му предочи чињеницу да су досадашња улагања Русије у Србију већ достигла четири милијарде долара а да је перспектива даљих улагања практично несагледива, само ако то Србија буде хтела.

Платформа о Косову и Метохији, коју је спремио кабинет председника Републике Томислава Николића и која има пуну сагласност Русије, стављена је на сто Александру Вучићу. У њој пише све супротно од онога у такозваном Бриселском споразуму, који је Вучић потписао. Албанцима је Платформом понуђена пуна аутономија и апсолутна равноправност. У Бриселском споразуму пише да је албанско Косово држава у којој су Срби мањина. Руска федерација је спремна да подржи Платформу као једини реалана документ у даљим разговорима са Албанцима.

Али, уместо да прихвати руку спасења, и то од велесиле која данас предводи свет у новом миленијуму, Вучић радије игра улогу малог америчког каплара који има задужења да гланца чизме претпостављенима и извештава их колико смо се још понизили, колико нас је мање и где још треба да нас ударе па да нестанемо као народ.

У овом тренутку, на половини 2015. године, Србија је држава која убрзано нестаје и демографски и геополитички. Њиве су запарложене, зарасле у коров, већина локалних и регионалних путева изгледају старо и јадно, као да су из неког надреалног, хорор-филма. Локални саобраћај подсећа на вожњу забаченим провинцијама у Индији и Пакистану, возови се распадају а вожња на зарђалим шинама траје дуже него што је трајала на почетку пролог века.

Запањујући је податак да је у најнасељенијој урбаној средини, какав је главни град Београд, празно најмање 18.000 станова, па је чак и пала потражња за изнајмљивањем у последњих четири године. У градовима по унутрашњости, видно је опао број становника, па је дошло дотле да у многима од њих нема ко да купи стан, чак ни по најнижој могућој цени, од 300 евра по квадрату. У већини сеоских средина у централној и јужној Србији, становника скоро да и нема.

У војвођанским селима, читаве куће са имањима нуде се за највише 5.000 евра, али чак ни по таквој цени нема ко да их купи. Пре само тридесет година, место које је имало око 5.000 становника, данас их има десет пута мање. Општина Црна Трава (коју често узимају као параметар стања на југу Србије) пре тридесет година имала је 12.000 становника, а данас само 1.663 (према последњем попису).

Уместо да учини све како би се националним програмом заштитила читава подручја где влада депопулација и где сваки окупатор може да ушета без испаљеног метка, посебно на југу Србије, Влада коју предводи Александар Вучић, понаша се горе него окупаторска власт. Чак је и српским шумарима забрањено да уђу у „забрањену зону“ уз административну линију, док албанске банде, организоване попут војске, вршљају без проблема. Имају извиђаче, наоружано обезбеђење, специјализовану механизацију и камионе.

Око Куршумлије, Лесковца и Врања, само за последњих четири и по године, на дивљачки начин, Албанци са Косова су упадали на територију ових општина и посекли више од 100. 000 кубих метара најквалитетније шуме. Само у општини Медвеђа, Албанци са Косова су направили застрашујућу постош, сечом огромних количина шуме уз административну линију. Истина, и раније је ово дивљаштво спорадично постојало, али је доласком НАТО пакта и Еулекса на Косово добило размере масовног терора. Никада, од како је америчка чизма угазила на Косово, ниједан Албанац није спречен у пљачки српске имовине.

О томе ни Вучић ни његовим медији не причају. Његова тема је „ново братимљење“ са Албанцима, али на штету Срба и Србије.

Све што је као самозвани вођа урадио за последњих три године, било је директно уперено против интереса државе коју представља. Вучић уцењује целу Србију онако како је то радио и док је ширио националну и верску мржњу деведесетих, само то данас ради, без имало срама, за евроамеричке насилнике, о којима је све најгоре причао годинама. Као и сваки тиранин, и он има само једну идеју-да што дуже остане на власти да да за то време опљачка што више.

Али, ако Вучић ради у корист албанских сепаратиста, срећом, Русија на то никада није пристала… Треба се подсетити да је пре више од десет година, руски генерал Андреј Николајев, тадашњи председник Комитета за одбрану Државне Думе, дословно је изјавио да „…Русија не може да дозволи да се наставља отимање од Србије земље њених предака, угњетавање и протеривање српског становништва, и албанизација Косова на коме све више влада криминал и тероризам…“.

Ово је званичан став Руске федерације, и биће и убудуће, све док Косово и Метохија буду под америчко-албанским окупацијом.

Данас је јасно да Србија није имала среће са својим политичким вођама током „успостављања демократије“ у последњих петнаест година, и да је та група лешинара, самољубивих вођа и болесних типова створила представу као да Србија уопште не треба да постоји.

Нико од њих није био спреман да се одупре западним уценама, да јавно покаже да се не плаши насилничке политике и да ће јој пружити отпор. Такође, ни од њих није пошао примером председника Републике Српске, Милорада Додика, који је због својих ставова већ дуго трн у оку америчкој администрацији, а кога амбасада САД Сарајеву, већ дуже време држи на некој својој „црној листи“, што је недавно потврдила и амбасадорка Морин Кормак. Додик им је поручио исто оно што је поручио и несмењивом „проконзулу“ Валентину Инцку: „Боли ме к…!“.

У дневнику увреда које су европска и америчка администрација сручили на Србију последњих деценију и по, ова његова реакција има скоро књижевну ноту, лирику која прочишћава замрли српски дух. Да је среће, па да неки српски политичар у Србији овако нешто сваког дана „емитује“ у правцу западних дипломатија, друкчије би се са Србијом и разговарало.

Али, од Вучића и његовог педерско-мафијашког братства, не треба очекивати да стану на црту поробљивачима. Напротив, спремни су да дају све што се од њих захтева, па чак и оно што нико од њих не тражи.

Никола Влаховић / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/hoce-li-srbija-preziveti-posledice-vuciceve-vladavine/

2 гласa