• Смисао ванредних избора је и да се све што је обећано, а никад неће бити испуњено, избрише из колективног сећања   
  • Да, прави је тренутак за изборе. Ванредне. Да се у свету за који нико не зна куда иде потврди исправност пута човека који не показује ни да зна да је свет у оваквом стању. Али, зна да може да рачуна на homo televisicusа, биће које у последњој деценији у Србији замењује – грађанина. Све већа већина ћути, аhomo televisicus се шири као лишај
  • Више нико у влади не држи конференције за штампу сем првог министра. Како је набавио Блерове „диливерије”, нестаде Веље Илића (је лʼ жив тај човек!), Кори Удовички се изгуби у јужноамеричким прашумама, Селаковић ућутао као риба, Вујовић понекад провири иза марамице из премијеровог горњег џепа на сакоу и промрмља мантру за умиривање мртвих привредних активности…  
  • Да, сад ће избори. Биће то ријалити – 480 дана а без минута ћутања. Биће оборени сви Борисови рекорди, и то без – Драгана и Срђана   
  • Пошто је ружење народа успостављено као платформа – прелази се на појединачна ружења – сељака, редитеља, нерадних Срба,  недисциплинованих туриста који више држе до Ципрасових острва него до српског буџета, фудбалера, кошаркаша, Руса и Кинеза, само ће да се однекуд појављују Јоханес Хан и Еди Рама који ће подржавати „државника” којем није тешко да потпише шта год – за једно поглавље. Било које

         Пише:  Слободан РЕЉИЋ, Геополитика

         СМИСАО ванредних избора је да се сви порази претворе у победе.

         Да се све што је обећано, а никад неће бити испуњено, избрише из колективног сећања.

         Да „државник” слободно одгурне још један део народа и започне опсежне припреме да преда још неки део државе.

         Да се од малих плата и микро пензија одвоји још за ММФ-данак, јер тај зулум да се заустави не може.

         Како је то могуће? Јесу ли Срби луди?

         Не, не ради се о томе. Пре свега, проблем пред којим смо много је већи од државника „Александра без земље”.

         Реч је о томе да у овај систем више нико не верује. Чак ни Едита Тахири. И свет, као у Фелинијевом „Плови брод”, иде тамо где се иде у великим кризама, а сваки час истрчавају утваре и објављују да се излази из рецесије – док на светским берзама као у свемирским „црним рупама” нестају милијарде долара и године и године људског рада.

         Из сумрака израњају стотине хиљада миграната, које покреће тај систем трансконтиненталне пљачке и разарања.

         Да, прави је тренутак за изборе. Ванредне. Да се у свету за који нико не зна куда иде потврди исправност пута човека који не показује ни да зна да је свет у оваквом стању. Али, зна да може да рачуна на homo televisicusа, биће које у последњој деценији у Србији замењује – грађанина.

         Све већа већина ћути, а homo televisicus се шири као лишај.

         Ванредни избори су ту као ресетовање све те злокоби. Искључиш, укључиш поново – и као да никад ништа није било.

         Истини за вољу, то у Србији траје. Први суперхерој тог парасвета бејаше Борис Тадић.

         Некад се политичар, ко год, у исказу држао чињеница у најпретежнијем делу. Демократска странка је прва научила да је то чист луксуз. Зашто, кад се може удесити да живот буде роб своје слике.

         Чули су они да Енглези говоре „да су чињенице тврдоглава ствар”, али им је изгледало да је Тони Блер раскинуо са том енглеском традицијом. Смешак, прича, добра слика – и влада се као по лоју. Само треба наћи нашег Тонија.

         Ђинђић је још разумевао да сто пута поновљена лаж на крају постаје бумеранг који бацачу одсече руку до лакта. Али није кочио Божу Ђелића да својим чврстим гласом прича бајке о ММФ-рибару и гарнира то теткин каучем, да Млађа Динкић показује сјај и беду распар шоља за кафу, да Лабус виче на гледаоце као чобан на стадо.

         Задужен за сву ту веселу „жуту” работу „на пољу медијског пословања” био je Драган Ђилас.

         Кабинет Војислава Коштунице је опслуживао Срђан Шапер.

         А Борис Тадић је постао тачка уједињења медијских могула. И најважнији пројекти власти од тад постадоше бизарни документарни скечеви у којима је Борис глумио Ђанга.

         Србијом је потекла река бесплодних прича: обећавало се све чега би се медијски момци могли сетити. Седало се у Титов плави воз, видале су се ране хрватских рокера који би у ноћним пијанчењима по Београду налетели на неке нервозне момке, сликало се са сељацима и археолозима док су пустошене њиве и затварани музеји, хапшење Младића се објављивало на енглеском – светска је вест па да не губе време светске телевизије, упадало се у кадар док се Ђоковић у „Арени” зноји да освоји Дејвис куп.

         Борис се рукује с лицем из „Мајкрософта”, Борис поносан на „Фијат”, Борис отвара „Бошов” сервис, као Наполеон Борис осваја Брисел, Берлин, Москву чак. А око њега као на сликама Милића од Мачве около лете пројекти за мостове, аеродроме, звездице Уније, већа пољопривредна производња, пројекти „хајвеја”, беле лађе…

         Додуше, из садашње перспективе гледано, пошто су „жути” визионари били градски лењивци, засипање народа информативним конфетама је почињало тек у касно поподне, а врхунац је досезан у ТВ-дневнику.

         Један момак је то гледао из прикрајка и молио се: Боже, дај да постанем Борис. Али без Ђиласа.

         Ђилас зна бити непрофесионалан. Кад му се учинило да је глупо да бесловесном Бокију прави ту забаву, одлучи да он постане – Тај.

         Ишао је у своје емисије, давао интервјуе својим новинама, разговарао са својим новинарима, али нешто није ваљало. Камера га није хтела. И онда су му све те медијске скеле и конструкције пале на главу.

         А онај момак што је то гледао из прикрајка јесте губио изборе за градоначелника Београда и од таквог Ђиласа, али је сачекао да Борисове приче постану народу толико досадне да би власт пала у руке и Српчету које изношено из породилишта, али пошто власт могу да узму само пунолетни – пала је у крило вечитом председничком Форест Гампу, његовом „партијском оцу” (или „духовном” како је татко Тома говорио). И тада је кренуло Александра Вучића.

         Несрећни Ђилас је евакуисан из јавности као губавац.

         „Велики мајстор” Крстић се клања и наглас диви умећу новог мага. Пред камере су доведени сви Борисови медијски раденици да јавно клече. Било је само питање дана када ће нови поглавица довести идола „жутих” Тонија Блера. И би.

         У почетку је Зорана Михајловић као хиперактивно дете, а и особа с вишим чином од првог потпредседника тамо где треба, улетала пред камере као падобранац. И млела, млела… Обећања су летела као маце у Фелинијевом „Амаркорду”, а она се ту прсила и тако гарантовала истинитост. И тата Тома и дворјанка Драгица су наваљивали на Александрову играчку. Али, онда је томе дошао крај.

         Пошто нови поглавица племена homo televisicusа није од лење Борисове сорте – сада сеансе почињу пре зоре и белог дана, па јутарњи дневници, слике у прегледима штампе, у вестима у 10 већ има свежег материјала, у подне je од девет вести пола из „државног врха”, поподневне вести су импрегниране…

         А онда „Актуелно” – нова достигнућа у новинарским жанровима, тако да се Жика Миновић родоначелник Одјека и реаговања у својој Катрги као ђачић чешка по глави…  ТВ-дневник је већ резиме.

         И ако премијер није негде, у Америци или се саветује са Себастијаном Курцом, онда може и један – интервју са Ђурићем или да Зоран Бабић улети са новим подацима о чудесним уравнотежењима једног од најшупљијих буџета на европском континенту, Вулин да удари по олошу.

         Више нико у влади не држи конференције за штампу сем првог министра.

         Како је набавио те Блерове „диливерије”, нестаде Веље Илића (је лʼ жив тај човек!), Кори Удовички се изгуби у јужноамеричким прашумама, Селаковић ућутао као риба, Вујовић понекад провири иза марамице из премијеровог горњег џепа на сакоу и промрмља мантру за умиривање мртвих привредних активности… А Сертић, њему није ни јављено да је министар, па стоји иза премијера као бодигард, ваљда.

         Сад ће избори. Биће то ријалити – 480 дана а без минута ћутања. Биће оборени сви Борисови рекорди, и то без – Драгана и Срђана.

         Пошто је ружење народа успостављено као платформа – прелази се на појединачна ружењА сељака, редитеља, нерадних Срба,  недисциплинованих туриста који више држе до Ципрасових острва него до српског буџета, фудбалера, кошаркаша, Руса и Кинеза, само ће да се однекуд појављују Јоханес Хан и Еди Рама који ће подржавати „државника” којем није тешко да потпише шта год – за једно поглавље. Било које.

         Биће ово, наравно, ако се подржаваоци државничких потеза сложе са тим да државник може сад организује изборе у својој држави.

         Ако то буде – даће нам најбоље „Актуелно” у историји. И репризирати, пред поноћ.

         Како да заспимо без обећања за такву журку.

         А као да на видику нема новог „момка из прикрајка” који верује да би он могао на чело homo televisicusа.

         Можда је ово последњи круг.

         (Геополитика број 90,  септембар 2015.)

fakti.org/srpski-duh/reljic-homo-televisicus-ce-na-vanrednim-izborima-vuciceve-poraze-pretvoriti-u-pobede

7 гласовa