ПРВА ЗАМКА је већ у самом називу реферата и у његовој главној линији: „После Стаљинове смрти ЦК партије почео је стриктно и доследно да спроводи курс указивања на недопустивост величања, страног духу марксизма-лењинизма, једне личности, њеног претварања у некаквог натчовека, који има натприродне квалитете попут бога“. Дакле: осуђиван је култ само једне конкретне личности – Стаљина а не систем

  • Cам Хрушчов се толико ватрено борио против „троцкиста“ и осталих „непријатеља народа“, да је тражио од Политбироа да повећа број репресираних за град Москву. Али, одбијен је оштро и грубо… од стране Стаљина! Хрушчов је у Украјини спискове за стрељање лично потписивао. У његово време је, за неколико година, само чланова партије било репресирано 150 хиљада људи!
  • ДРУГА ЗАМКА: Све што је радио Стаљин било је погрешно. Почевши од „изградње социјализма у једној земљи“, па све до учешћа у Великом отаџбинском рату. Ово подразумева да треба осудити све што се догодило под Стаљиновим вођством и уз његово непосредно учешће: индустријализацију 30-тих година; слом јапанских милитариста на Халкин Голу; закључивање споразума о ненападању са Немачком; организовање одбране у првим данима и месецима рата, евакуисање предузећа и индустрије; контраофанзиву код Москве; прављење антихитлеровске коалиције; капитулацију Немачке; обнову земље; прављење атомске бомбе, услове за лет у космос итд.
  • ТРЕЋА ЗАМКА: Критиковање и раскринкавање Стаљина гарантују унутрашњи и спољнополитички успех у свему и увек. Горбачов је уништио СССР, а и он је почео од раскринкавања ужаса Стаљинизма (како да заборавимо милионске тираже антистаљинских „Огоњка“ и „Московских новости“?), од осуде пакта Молотов – Рибентроп“, до осећања сопствене историјске изабраности и непогрешивости сопствених хирова у унутрашњој и спољној политици. Горбачов оправдано себе убраја у потомке ХХ конгреса, у изданке „отопљавања». И зато резултат његовог рада није могао бити ништа друго него катастрофа за државу и друштво

Пише: Пјотр АЛЕКСАНДРОВ-ДЕРКАЧЕНКО, саветник директора РИСИ

        У НОВЕМБРУ прошле године „Литературнаја газета“ је објавила чланак „Стаљин и либерали“, у којем Ростислав Медински, не без основа, говори да су бесомучне критике на рачун Стаљина једностране и штетне.

        Систем терора се приписује лично Јосифу Висарионовичу, а индустријализација земље, победа у Другом светском рату итд. се, по ауторовом мишљењу, потпуно занемарују.

        Ростислав Медински изражава став многих људи у нашој земљи које сам живот нагони да упоређују епоху чији је симбол Стаљин са епохом чији је почетак означио Горбачов.

        Сам аутор се залаже за поређење резултата рада управо тих личности: „Захваљујући напорима Горбачова, изгубили смо велику земљу – Совјетски Савез. То је била „награда“ за погажену историју, за одузето сећање на величину Стаљина“.

        Та теза нам је крајње интересантна, и још ћемо јој се вратити.

        Ове године дебата о Стаљиновој личности добила је додатни подстрек због 60-годишњице ХХ конгреса и реферата Никите Хрушчова. Али опет, по правилу, сви спорови су се сводили на банално „Хрушчов је у праву, Стаљин је тиранин“ или „Хрушчов није у праву, Стаљин је геније“.

        Данас, у XXI веку, из неког разлога уопште не размишљају о томе како је, заправо, ХХ конгрес утицао на нас који живимо у данашњој Русији. Другим речима, какве је последице на наш поглед на свет оставио тај фамозни реферат.

        Јасно је какве су последице биле када је у питању Стаљин: рушење споменика, изношење из маузолеја, заборав у науци и књижевности итд. Али, какве је последице Хрушчовљев реферат оставио на наш данашњи поглед на свет?

        Зачудо, то питање у принципу не интересује данашње присталице и противнике Стаљина и Хрушчова. А штета, пошто је управо питање историјских последица кључно у сваком научном (и не само научном) дискурсу, а у нашем случају утолико пре!

        По нашем мишљењу, реферат Н. С. Хрушчова „О култу личности и његовим последицама“ на ХХ конгресу КПСС поставио је нашем историјском сећању неколико прилично лукавих замки, у које смо упали и из којих још увек не можемо да се извучемо.

        Прва замка крије се у самом називу реферата и у његовој главној линији: „После Стаљинове смрти Централни комитет партије почео је стриктно и доследно да спроводи курс указивања на недопустивост величања, страног духу марксизма-лењинизма, једне личности, њеног претварања у некаквог натчовека, који има натприродне квалитете попут бога“.

        Као што видимо, осуђиван је култ само једне конкретне личности – Стаљина. Само је он био оптужен за политичке репресалије и тешко стање државе и армије у првој години рата.

        Међутим, овде је, по нашем мишљењу, умесно класично питање: „А ко су судије?“

Н. С. Хрушчов

        Хрушчов се налазио на функцији првог секретара Московског градског комитета КПСС од јануара 1934. до фебруара 1938. године – у самом јеку репресија! Колико је само смртних спискова потписао „по службеној дужности“?! Колико је невиних људи страдало због његове службене ревности?!

        Хрушчов – тај велики раскринкавач тиранина – се толико ватрено борио против „троцкиста“ и осталих „непријатеља народа“, да је тражио од Политбироа да повећа број репресираних за град Москву. Истина, одбијен је оштро и грубо… од стране Стаљина! Оног истог Стаљина на кога ће Хрушчов пребацити сву одговорност за политичке репресалије.

        Године 1938. Хрушчов постаје први секретар ЦК КП Украјине, и – док Јежовљево место није заузео Берија – у Украјини се пуном паром спроводе репресалије. При чему спискове за стрељање, по службеној дужности, потписује сам Хрушчов. У његово време је за неколико година само чланова партије било репресирано 150 хиљада људи!

        Узгред, зашто рехабилитација жртава политичког прогона која је уследила после реферата није обухватила, рецимо, Бухарина и Рикова? Одговор је једноставан: зато што је Стаљин 1937. године предлагао депортацију наведених лица, а Хрушчов је издејствовао суђење и касније стрељање.

        После доласка на власт, Хрушчов се побринуо да из архива нестану и буду уништена сва документа о стрељањима на којима је био његов потпис. Али, немогуће је било уништити документа која раскринкавају његово деловање током рата. Војне архиве су традиционално најзатвореније, чак и за фалсификаторе.

        Оптужујући Стаљина као неталентованог и кукавичког војног заповедника, Хрушчов је скромно прећутао своју кривицу (као члана војних савета Југозападног правца и више фронтова) за катастрофално опкољавање Црвене армије код Кијева 1941. и код Харкова 1942. године. Да је у мају 1942. због његове и Голиковљеве злочиначке одлуке о преласку у напад пробијен Јужни фронт, да су Немци Донбас заузели, да је почело срамно повлачење ка Стаљинграду.

        Дивизија је било изгубљено исто толико колико и у лето 1941…

        А шта је са другим учесницима раскринкавачког конгреса?

        Рецимо, Каганович, који Стаљина није звао другачије него „газда“. Његова „репресивна“ каријера је почела од борбе са сељацима за пољопривредне производе услед чега је 1932. године на Северном Кавказу за неколико месеци од глади умрло неколико стотина људи, а више од 16 хиљада подвргнуто репресалијама. Затим се Каганович пребацио на „исељавање“, и само из три станице (козачка административна сеоска јединица) – Полтавске, Медведковске и Урупске од 47.500 људи депортовано је 45.600. Организујући 1937. године борбу против штеточина, Каганович је лично потписао 189 спискова за одстрел више од 19.000 „штеточина“…

        Није Стаљин организовао убиство царске породице. Није он потапао бродове са официрима који су се предали на милост и немилост совјетској власти. На крају крајева, није Стаљин био тај који је иницирао потписивање Споразума у Брест-Литовску. Па, зашто су онда Јаков Свердлов и Розалија Земљачка сахрањени као хероји, а Стаљин је такође сахрањен, али двапут, при чему други пут – после „раскринкавања“? И на који начин је раскринкавање култа Стаљинове личности подстакло култ Лењинове личности, и то тако да је његовим споменицима начичкана цела Русија?!

        Цео систем власти бољшевика, цео њихов крвави репресивни режим, није почео од Стаљина. Он је био само његов део. И овде се крије прва замка Хрушчовљевог реферата: није крив режим, не систем власти и репресије, не творци тог режима, коју су срушили Руску империју, већ један човек – Јосиф Стаљин. Управо је он, по мишљењу аутора реферата, био зли геније совјетске власти, а никако сама власт.

        Последица раскринкавања Стаљина као извора свих недаћа био је логични, с тачке гледишта аутора реферата и њихових присталица (све до наших дана), закључак да је све што је радио Стаљин било погрешно (злочиначко, незналачко, непрофесионално итд.). Почевши од „изградње социјализма у једној земљи“, па све до учешћа у Великом отаџбинском рату: „Стаљин ни близу није био упућен у стварно стање на фронтовима“.

        То је друга замка Хрушчовљевог реферата. Ако упаднемо у њу, ми треба да осудимо све што се догодило под Стаљиновим вођством и уз његово непосредно учешће: индустријализацију 30-тих година; дипломатске напоре на јачању европске безбедности 30-тих година; слом јапанских милитариста на Халкин Голу; закључивање споразума о ненападању са Немачком; организовање одбране у првим данима и месецима рата, евакуисање предузећа и индустрије; контраофанзиву код Москве; прављење антихитлеровске коалиције; капитулацију Немачке; обнову земље; прављење атомске бомбе, услове за лет у космос итд.

        Узмимо само један догађај, неоспорну чињеницу: Стаљин није напустио Москву 1941. године. Он је остао у престоници. Престоница је била спасена. Али, шта би било да је он у критичном моменту напустио Москву и отпутовао у Кујбишев?!

        Вероватно исто оно што се догодило када је Николај II напустио Царско Село 1917, Хрушчов Москву 1964, а Горбачов – 1991. Престоница би изгубила власт, а ми сви – државу.

        Где је гаранција да неки самозванци не би прогласили у Москви „народну владу“, која би закључила „праведни мир“ с немачком владом по угледу на Споразум у Брест-Литовску?! Јер, Москва је увек била извор власти за целу земљу.

        Тако, према реферату, није систем, већ лично Стаљин увео крвави режим власти, и све што је радио Стаљин, било је злочиначко. Ту доспевамо у трећу замку: ако је све што је чинио Стаљин, или што је рађено у његово време, или под његовим вођством, било погрешно и лоше, онда ће све што буду радили раскринкавачи његовог култа личности и злочиначких радњи бити добро и исправно.

        И кренуло је! Излишно је писати о масовном рушењу споменика Стаљину, масовном преименовању улица, тргова, установа и бродова, о немилости у коју су доспели Стаљинови „љубимци“ (попут Константина Симонова, аутора генијалне песме „Чекај ме…“). Сетимо се боље масовног смањења броја припадника армије, у комбинацији с оним што се може назвати „разоружавањем“ – први адмиралски бродови будуће океанске флоте Совјетског Савеза који су били готови 80 одсто исечени су као старо гвожђе. Наводно, ракетној суперсили нису потребни носачи авиона.

        Сетимо се безумне „кукурузоманије“, која се притом заснивала на надувавању резултата и лажним фасадама. И погрома над уметницима у Мањежу. И незапамћене антиверске кампање, када су поново почели да се руше храмови и затварају манастири…

        Не заборавимо ни спољну политику (ту је у потпуности дошао до изражаја „антистаљински“ курс Хрушчова) са подизањем Берлинског зида (Стаљин се није спуштао на ниво такве вулгарности); крваво гушење мађарског устанка 1956. (пре којег је Хрушчов ослободио из логора и послао у домовину неколико хиљада мађарских есесоваца); мешања у блискоисточни арапско-израелски сукоб; Карипске кризе, која је умало довела до нуклеарног рата; захлађења односа с Кином које се малтене претворило у тихи хладни рат и, наравно, незаборавног лупања ципелом у УН.

        И ту долазимо до најважнијег. Управо нас је та замка – постулат да критиковање и раскринкавање Стаљина гарантују унутрашњи и спољнополитички успех у свему и увек – довела до овога што имамо данас.

        Већ сам навео цитат Ростислава Мединског о Горбачову, који је уништио велику државу. А како је почела владавина Горбачова?

        Од раскринкавања ужаса Стаљинизма (како да заборавимо милионске тираже антистаљинских „Огоњка“ и „Московских новости“?), од осуде његових дела (такозваног пакта Молотов – Рибентроп“, за коју се одмах ухватили националисти из Литваније, Летоније и Естоније), од осећања сопствене историјске изабраности и непогрешивости сопствених хирова у унутрашњој и спољној политици. Све три замке Хрушчовљевог реферата у чистом облику.

        Горбачов оправдано себе убраја у потомке ХХ конгреса, у изданке „отопљавања». И зато резултат његовог рада није могао бити ништа друго него катастрофа за државу и друштво.

        Хрушчовљев реферат није садржавао истину. Она, као што је познато, почиње од самоанализе, или, како кажу верници, од покајања. Реферат је наметнуо друштву искривљену истину, која је давала одрешене руке свим својим апологетама и скидала с њих било какву одговорност. Такав је био сам Хрушчов, такав је био и његов верни следбеник Горбачов. А пословица каже да се „због туђих грехова не постаје светац“…

        Наше друштво се, очигледно, стиди своје прошлости, при томе се стиди конкретне историјске личности, не покушавајући да размисли шта се то догодило 1917. године – и то је једна од последица Хрушчовљевог реферата.

        Данас је модерно бити стаљиниста или антистаљиниста. И у томе је трагедија подељености наше историјске свести. Ми још увек полазимо од те лажне Хрушчовљеве истине и кроз њу посматрамо нашу историју. А они који су покушавали да примене у пракси закључке (замке) фамозног реферата – Хрушчов и Горбачов – нашли су се на сметлишту историје.

        И ту се уопште не ради о Стаљину. Он већ одавно није међу нама.

fakti.org/rossiya/hruscovljevo-ocrnjivanje-staljina-porodilo-je-i-gorbacova-i-raspad-sssr

2 гласa