СКУПШТИНА

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ у прогонству

БЕОГРАД

Број : 10-VII/22-2015

                                                 ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

                                                 Господину ТОМИСЛАВУ НИКОЛИЋУ

                                                 ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ Р.СРБИЈЕ

                                                 Господину АЛЕКСАНДРУ ВУЧИЋУ

 

                    Поштовани Председници,

04. 08. 2015 год, навршава се 20 година од хрватског геноцида над нама – Србима из Републике Српске Крајине. Да је то етничко чишћење заправо геноцид најбоље потврђују познати хрватски документи – брионски транскрипти. А да је то био наставак хрватског геноцида из II светског рата (позната су тадашња стратишта: Јасеновац, Јадовно, Паг, Пребиловци, Јастребарско

и друга. Хрватска је законски одредила судбину Срба у Другом светском рату: “1/3 Срба побити, 1/3 Срба покатоличити и 1/3 Срба протјерати. Тај план је Хрватска применила против Срба и у време разбијања Југославије, од 1990. до 1995.

Нама који смо  1995. год. вршили одговорне функције у РС Крајини је познато; да су нас тадашњи властодршци у Србији оставили на цедилу. Да нам нису хтели помоћи, а били су дужни да нас штите по Венсовом плану – који нам је наметнула Југославија (Србија и Црна Гора). Да су повукли војску РСК из одбране – преко официра и ДБ-а, који су плаћани у Београду – мимо нашег знања .

         Господо Председници,

Сада, након 20 година од нашег прогона и од издаје српског народа у Републици Српској Крајини, није нам јасно – зашто још увек Република Србија, чији сте ви највиши делатници, није покренула пред Саветом безбедности УН и у Скупштини Савета Европе Резолуцију о Хрватском геноциду над Србима у хрватским акцијама „Олуја“ и „Бљесак“ 1995. године и за почињени геноцид у II светском рату, јер ратни злочини и геноцид не застаревају. Зашто се Србија уздржава да изнесе белом свету голу истину о хрватском геноциду над Србима? Зар то није обавеза и према  живима и према мртвима? Треба ли, да се зна истина? После II светског рата, титоисти су у Југославији забранили – да се уопште прича о хрватским злочинима, кобајаги, ради братства и јединства у вишенационалној Југославији. И до чега је то довело? Поновило се деведесетих година!!!

Како се није уздржала Хрватска (Иван Јаковчић) да прогура Резолуцију о ткз. геноциду у Сребреници у Скупштини Савета Европе?

Зашто Србија, која има своје посланике у Скупштини Савета Европе, не предложи усвајање Резолуцију о хрватском геноциду 1991-1995. и 1941-1945. године – ако ништа друго, нека се расправља о њој?

Без покретања Резолуција у Савету безбедности УН (УН биле дужне да нас заштите према Резолуцији 743/92, а то нису учиниле!) и у Скупштини Савета Европе; свако роњење крокодилских суза и свако кукумакање та два-три августовска дана су безначајни и они су само за домаћу употребу (обману) – и ништа више и ништа мање од тога. Свако прикривање и неподузимање потребних активности по питању Хрватског геноцида је, на неки начин, саучесништво у геноциду и, нараво, издаја српских националних интереса.

Зато, уважени Председници, немојте,  к’о Бога Вас молимо, кукати над нашом судбином која је нажалост пуних 20 година и даље тешка, а да се не борите за ИСТИНУ – и само ИСТИНУ!!!

Смогните снаге да се, ради истине, па макар се замерили Хрватској  и њеним покровитељима и саучесницима у геноциду, те покрените;

1. Резолуцију о хрватском геноциду пред СБ УН,

2. Резолуцију о хрватском геноциду пред Скупштином Европе,

3.Помирење са Хрватском само после дубоког кајања и када врати нама отету РС Крајину – онакву какву су је заузели 1995. године.

Надамо се; да ће вас здушно подржати ти ваши европски и амерички пријатељи, којима ви тако упорно трчите у загрљај – у ткз. ЕУ.

Пошто је пре месец дана, МИП Русије издао јавно упозорење Хрватској о злочинима које је Хрватска извршила над нама Србима, наводећи и 30.000 покатоличених Срба, надамо се да ће Резолуцију она – Русија (наш прави пријатељ) подржати, исто као што је и одбила Резолуцију о Сребреници, коју су нам подметнули  западни “пријатељи“.

Поштовани Председници,

Такођер вас молимо да спречите обисмишљавање обележавања геноцида овде у Србији и да не дозволите померање датума са о4. на 05. август. Утолико пре што ми већ пуних 20 година одржавамо парастос 04.08. и то на датум када смо протерани и тако треба да буде и ове године и убудуће. Дубоко се надамо; да се нећемо делити и на парастосу. Тај дан у туги треба да буде дан општег српског јединства и солидарности, а не српских диоба.

То што Хрвати 05. 08. ликују и славе почињени геноцид (познати по томе што се ничега не стиде), то је њихов проблем и они тај датум највероватније славе, јер је тог датума у Книн дошао крвник Фрањо Туђман.

Очекујемо да Владе Републике Србије и Републике Српске  04.08.и 05.08. (којег сте већ одредили) означе као дане сећања и туге на наше страдање.

У нади да ћете покренути Резолуције и да ћемо бити макар у туги солидарни, ми Вас поздрављамо!

 

                                               С ПОШТОВАЊЕМ,

 

У Београду, 22.07. 2015 године                  Предсједник Скупштине

                                                               (од1994-до данас у прогонству)

                                                                     Рајко Лежаић, дипл.инж

Прочитај без интернета:
4 гласa