Василије Крестић, академик

„Последњи је тренутак да као народ попишемо своје жртве страдале у ратовима, по разним логорима, на кућном прагу, свугде где смо живели. Српски меморијал би требало да буде она институција која ће отргнути од заборава истину о једном од најстрадалнијих народа Европе у 20. веку. То би морао бити национални, државни и верски задатак“.

Овако, у ексклузивном интервјуу за „Вести“, академик Василије Крестић објашњава основе који су групу српских интелектуалаца окупили у Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку, познатије као Српски меморијал.

Докле се стигло са идејом о подизању Меморијала?
– Добили смо благослов патријарха Иринеја, пуну подршку председника Србије Томислава Николића, а сада ћемо покушати да за пројекат заинтересујемо шири круг људи како у земљи, тако и у иностранству. Однедавно је то могуће и на нашој интернет страници www.српски-меморијал.рс.

Шта би Меморијал, у историјском смислу, требало да представља?
– У стручном смислу не измишљамо ништа ново. Меморијал би требало да буде оно што је за Јевреје Јад Вашем. Али, док они уз меморијал у Јерусалиму имају још 16 мањих широм света, Срби немају ниједан. Отуда је наум да оснујемо институцију у којој би се сакупљао сав материјал о страдању нашег народа од Балканских ратова до наших дана. Сматрамо да је последњи тренутак да се почне са пописом српских жртава геноцида, страдалих у ратовима, логорима, на кућном прагу. Срби су уз Јевреје један од најстрадалнијих народа у Европи, али се према својим жртвама не односимо са дужним поштовањем.
Духовно јединство насушна потреба

„Вести“ су новине које излазе искључиво за дијаспору. Која је ваша порука нашим читаоцима?
– Ово је време када се морамо залагати за апсолутно духовно јединство. Морамо учинити све да као народ спасимо све што се у овом часу да спасти, а то је могуће само уколико не зазиремо ни од кога и боримо се за право да кажемо шта мислимо.

Због чега је то тако?
– Можемо то назвати и неодговорност, непоштовање невино пострадалих, али уверен сам да су у питању искључиво политички разлози. После Другог светског рата, да не бисмо вређали нашу, такозвану браћу, одустали смо од пописа страдалих како не би „копали по гробовима“, „дирали по живим ранама“. Водили смо рачуна о дневној политици. Нажалост, последњи је тренутак да ова генерација промени такав однос према сопственој историји. Што више будемо отезали, све ће теже бити направити озбиљан, сериозан попис жртава. Превише је сеоских хроника, споменика страдалих по разним српским крајевима, пописа по разним списима, много публикованих или спискова који још нису објављени. Све то заслужује да буде сабрано, а на нама је да не измишљамо, да нам нико не каже да преувеличавамо број жртава. Јер, тај број страдалих није за похвалу, то је тужно. Отуда и не смемо да заборавимо да је наша обавеза, наш национални, државни, па ако хоћете и верски задатак да све те страдале попишемо именом и презименом.

Говорећи о броју страдалих, чини се да Хрватска не одустаје од намере да на сваки начин умањи број жртава Јасеновца?
– Немамо разлога да се обазиремо на то шта Хрвати тврде и шта закључују, јер је у питању безочност лицитирања са бројем жртава и њихово смањивање. Потпуно их разумем јер то им је политички циљ како би смањили обим злочина. Али, Српски меморијал поседује списак од 400.000 људи пострадалих у Јасеновцу, а том броју свакако треба додати и жртве из јама које још нису ископане ни у Јасеновцу, ни у Градини и са разних других стратишта.

До сада се пуно лицитирало где би Меморијал требало да се налази?
– Верујемо да би најбоље место за то била лева обала Саве, а где и на ком месту не зависи од нас, то би зависило од градских власти.

Власти Београда су недавно дале сагласност да се на тој страни Саве изгради Меморијални центар Сајмиште?
– То би требало да буде Меморијал жртвама фашизма (Србима, Јеврејима и Ромима). Ми немамо ништа против таквог пројекта, али тиме се ипак не може искључити намера да српске жртве добију свој меморијални споменик.

Која је разлика?
– Суштинска. Пројекат Сајмиште бави се само жртвама фашизма, а то је релативно кратак период у 20. веку. Не видим због чега би некоме сметало да Срби добију место на коме ће се изучавати њихово страдање које је трајало много дужи временски период.

О Српском меморијалу се у дијаспори веома мало зна. Да ли је то ваша или грешка дијаспоре?
– До сада је то била наша грешка. Веома споро смо покретали ствари са мртве тачке, превасходно због административних, али и финансијских проблема. Све досадашње активности финансирамо сами, из сопственог џепа. Почели смо да конкуришемо за разне пројекте, али то ипак није довољан новац да бисмо имали рекламу какву би требало да имамо. Ту превасходно мислим на домаће медије. Када је реч о дијаспори, ускоро планирамо сусрете са неким представницима српског расејања како би и они чули за нас, али и ми потражили оне Србе који би стали иза ове идеје и помогли нам. Ту мислим и на финансијску, али и на сваку другу помоћ, па и у кориговању спискова жртава. Многи страдалници нису забележени именом и презименом мада податке знају њихови рођаци, пријатељи, комшије. Сада ће, кроз електронску форму, бити много једноставније да се та историјска неправда исправи.

Мислите ли да Србе и даље занима сопствена историја?
– Уверен сам да их занима. После сваког текста који бисте објавили у „Вестима“ јављали би нам се људи који се слажу у потреби за оснивањем Српског меморијала. Изузетно је важно да српска дијаспора стане иза оваквог пројекта.

Зар није много битније да уз подршку Цркве, председника Републике, добијете подршку САНУ?
– Планирамо да то учинимо. Наравно, свесни смо да Академија не може да нам помогне у оном, финансијском смислу, али верујем да ће стати иза наше намере, да ће се сагласити да је такав подухват неопходан за наш народ.
Сведок епохе

Историчар, академик Василије Крестић рођен је у месту Ђала на северу Баната 1932. године, а по завршетку факултета вршио је научна истраживања у Бечу, Мајнцу, Прагу, Бону и Будимпешти.

Нјегово научно интересовање везано је за шири простор јужнословенских земаља у раздобљу од 18. до 20. века и проучавање политичке историје, историје друштва и друштвених покрета, као и културну историју. Из тих области написао је и објавио више од 500 радова: монографија, студија, есеја, расправа и чланака.

Носилац је многих друштвених награда и признања, а један је од састављача Меморандума САНУ.

извор: www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/532566/I-Srbiji-treba-Jad-Vasem

5 гласовa