Београд – Десни медијски простор не постоји, а приврженост нацији и патриотизму се погрешно изједначава са десницом, јер има левичара који су приврженији нацији. Тешко ће ме неко убедити да су немачки СДП, или француски социјалисти, мање национално свесни него њихова десница, каже за Спутњик Миша Ђурковић.

Најновија истраживања јавног мњења показују да на политичкој сцени Србије све већу подршку имају странке деснице. Занимало нас је шта је то данас у Србији десница, јер имамо широк спектар покрета и странака које за себе кажу да су десница. Или их називају десницом, па чак и екстремном десницом. Због тога смо разговарали са Мишом Ђурковићем, научним сарадником Института за европске студије у Београду, који се овом темом и дефинисањем политичко- идеолошких термина бави неколико деценија.

Кад кажемо десница, које су то политичке партије у Србији?

Најприближнија томе је после 2000-те је била Демократска странка Србије. Многи сматрају да је ту пропуштена шанса да се направи прецизно одређена десна странка која би обухватила 15 до 20 одсто бирачког тела. Они су усвојили и социјал-тржишну привреду, као одређење европске деснице. Имали су добар однос према идентитетским питањима и према питању Срба у окружењу. То је била партија која се највише бавила програмом. Проблем је био што никад од тога није направљена озбиљна инфраструктура. Кад имате политичку партију треба вам и идеологија и озбиљан рад на терену и инкорпорирање људи. Тај други део код њих никад није постојао.

Онда имамо покрет Двери, чији је покушај прављења странке врло занимљив. Њихов економски програм је у великој мери левица. Чак Бошко Обрадовић говори да би они требало да буду Србиза, нека врста српске Сиризе. Мада, Ципрас има врло прецизну левичарску идеологију и то екстремно левичарску идеологију, која с једне стране обухвата антиглобалистичко у економији, али с друге стране промоцију хомосексуализма, протеривање религије из јавне сфере и тако даље. Код Двери видимо левичарски економски програм, условно речено, а с друге стране десни програм у идентитетским питањима.

Затим имамо радикале који су, просто, странка Војислава Шешеља. Како бих рекао, то је пројекат везан за једног човека. Тај човек је, колико видим, пре свега пробао да очува ту идеју око „Велике Србије“, што није идеолошки програм. Не можете бити левица или десница тиме што се залажете за „Велику Србију“.

И коначно, имамо Српску напредну странку, која — то је занимљиво — покушава да се гради као „кеч ол“ партија. Номинално, они су у процесу пријаве за Европску народну странку и покушавају да преко њих постану део европске деснице. Иако на јавној сфери не говоре о себи на тај начин јер покушавају да буду и левица, и десница, и прозападно, и источно и тако даље и тако даље.

Да ли се, генерално, променио појам деснице или се одувек знало шта тај термин означава?

Око 200 година постоји прича о десници. Обично се то везује за прву формално десну странку, а то је Торијевска странка у Великој Британији, негде око 1830. Наравно, у ових 200 година сам термин десница и конзервативизам је доживео велике еволуције и промене у зависности и времена у коме се то кретао, онога са киме се спорио и у зависности од међународне сцене.

А у Србији?

Кад говоримо о десници у Србији то свакако није исто као кад говоримо о десници у САД и у Европи. Ми морамо данас добро да познајемо Србију и њене проблеме и дилеме да бисмо схватили како се ту десница или, условно речено, нека конзервативна мисао сналази и како обрађује проблеме.

Друга ствар коју би ту требало рећи је да је задњих 30, 40 година напољу почела прича како нема идеологије, како је све то једно, како се више социјалистичке и либералне странке не разликују. То просто није тачно. Чињеница је да, ако рецимо као пример узмете САД, увек се на изборима врло прецизно види шта је десница, а шта је левица. Тамо више нису толико доминантне економске и социјалне теме које су биле кључне пре 70 или пре 150 година.

Које теме да нас преовлађују?

Данас су доминантна социјална идентитетска питања. То је оно што спада у домен такозваних културних ратова тамо: шта је породица, питање хомосексуализма, абортуса, питање како устројити образовање и здравство. У Европи је ситуација доста компликованија због тога што је она ушла у неку врсту секуларног стања. Религија је мање-више протерана, а религија је у Америци врло битно питање. У Европи имате притисак ЛГБТ агенде, антирелигиозне и антипородичне приче.

Већина такозваних мејнстрим десних странака до пре десет година, сада је усвојила такозвано партнерство са ЛГБТ популацијом као нешто што је потпуно прихватљиво. Штавише, имате ситуацију да је Кемеронова странка — прва десна странка у историји савременог парламентаризма — ако се добро сећам, пре годину или две увела хомосексуалне бракове у Британији. И ту је оно што је сад велики проблем: ако такозвана десна странка промовише антипородичне вредности, онда је следећа реакција ово што сада имамо у целој Европи — а то је јачање екстремне деснице.

Којих је то три или пет тачака које карактеришу десницу и које свака десна странка мора имати у програму?

У књизи „Конзервативизам и конзервативне странке“ сам пробао да напишем 15 основних ствари. То су инсистирања на значају породичних вредности, на значају хијерархије и неједнакости. Левица се увек залаже за апсолутну једнакост, док десница сматра да је неједнакост нешто што је по природи тако и да просто треба верификовати то да људи формално буду једнаки, а суштински не могу да буду једнаки и да друштво мора то да прати на неки начин. Потом значај морала, па и религије као извора морала, који није приватна ствар, него треба да буде заступљена и у јавној сфери на различите начине.

Онда однос према економским питањима где се десница према правилу више залаже за приватну иницијативу и за мање интервенције државе у економском животу. У последњих 20-ак година десница пре свега инсистира на идентитетским питањима. Ту је однос према глобализацији чија је последица очување партикуларног идентитета, изградње идентитета, нације. Док левица универзално иде по свету промовишући идеолошки глобализацију у смислу: нема више нације, нема ничега, треба сви да се помешају, сви треба да буду једно, слобода кретања…

Зашто постоји терминолошко мешање ових идеолошко политичких појмова у Србији?

Чињеница је да је у последњих 20 година у нашој јавној сфери много тога дефинисано геополитиком, инсистирањем странаца, западних фондација и разних актера који дају огроман новац за бркање појмова онако како њима одговара. Погледајте како се говори о национализму, на пример. Наметнуто је у јавној сфери да је свако позивање на нацију и национализам, нешто што је лоше по себи. Зашто би интернационализам био добар, а национализам лош, сам по себи?

То овде имате и са најдоминатнијим невладиним организацијама које нису дефинисане на основу потреба овога друштва нити бране потребе овога друштва, него су геополитички продукти у експанзије Запада и колонизације Србије. Ми, наравно, имамо и наслеђе комунизма и чињеницу да је свака десница и све што је десно, за велики део комуниста и посткомуниста данас само по себи лоше. На пример, кажете да волите Русију — то је десница. А зашто? Зашто је немогуће да неко ко је, не знам, либерал или левичар, воли Русију? А има и таквих, као што знамо.

Која је разлика између мејнстрим и ектремене деснице у Србији?

У Србији се свако ко је против уласка у НАТО проглашава екcтремистом. Или се евроскептичне и натоскептичне странке покушавају спаковати у ектремну десницу. Не видим зашто? Зашто Камерон — кад буде против Европе или најављује референдум — није екстремиста? А у Србији  се они који су против тога, проглашавају ектремистима. Читава та конфузија произилази из  чињенице да смо ми полуокупирана земља у којој странци доминантно држе медије.

Ненад Зорић / Спутњик

www.vaseljenska.com/intervju/ili-si-za-nato-ili-si-ekstremista/

Прочитај без интернета:
2 гласa