Историјски споразум са Ираном у протеклих неколико дана померио је вести из Европске уније са ударних места у дневним новинама. У нешто другачијим околностима текућа сага о еврозони и најновијем споразуму кредитора са Грчком наишла би и на већу пажњу него њена претходна поглавља.

Вести из Беча су биле драматичне, али оно што се дешава у Европи у наредних неколико година ће имати озбиљније реперкусије него крајњи исход нуклеарних преговора са Ираном, значајне исто колико и то велико  међународнополитичко постигнуће.

Упамтимо: Иран је држава са осамдесетак милиона становника, а Европска унија супранационална заједница са популацијом која броји више од пола милијарде. Као економска јединица, ЕУ има бруто национални производ већи него Сједињене Државе, завидно богатство, напредну индустрију, значајан војни потенцијал. САД су и формално у савезу са већином њених демократских чланица, и дуго времена профитирају из сарадње са њима. Стога је курс којим ће се Европа у будућности кретати од великог интереса за САД.

Имао сам привилегију да пре неколико дана излажем пред Пододбором за Европу, Евроазију и наступајуће претње Одбора за спољне послове Представничког дома нашег конгреса на тему: „Будућност Европске уније“. Оно што следи је ажурирани и редиговани текст мога излагања.

Европска унија је изванредно политичко достигнуће у више области. Економска и политичка интеграција је поспешила економски раст, обезбедила Европи јачи глас у међународним економским односима и смањила ризик од избијања новог рата. Уз то, чланство у ЕУ је помогло настајању посткомунистичких демократија, које је уследило након распада совјетске империје.

Нажалост, тешко је бити оптимиста у погледу данашњих изгледа ЕУ, посебно када је реч о њеном прокламованом циљу „још чвршће уније“. Упркос својим прошлим достигнућима, ЕУ данас пати од нарастајућих тензија и мноштва невоља које је сама себи приредила. Као таква, вероватно ће пролазити кроз узастопне кризе и унутрашње поделе, те се не може искључити могућност постепеног, али сигурног и иреверзибилног опадања њене кохезије и утицаја. Будући да је просперитетна и мирна Европа у америчком интересу, ово нису добре вести за САД.

Данашња Европа се суочава са пет фундаменталних изазова и ниједан од њих неће бити лако савладати.

Проблем бр. 1: Неконтролисано ширење

Данашња Европа је жртва свог прошлог успеха. Оно што је започело као ограничени аранжман за координацију производње угља и челика између шест држава, постало је разрађена супранационална организација од 28 чланица којом управља збуњујуће мноштво институција и помоћних агенција и коју паралише потреба за постизањем консензуса пре доношења сваке важне одлуке. У исто време, њене чланице су и даље независне националне државе са сопственим владама и сопственим компликованим унутрашњим политичким аранжманима. У поређењу са свим тим, сложени амерички федерални систем је „школски“ пример једноставности.

Поврх тога, како се ЕУ ширила, њено чланство је постајало све хетерогеније. Тако је, рецимо, бруто домаћи производ Немачке по становнику (реr capita) 300 пута већи него онај у Малти[1], а годишњи бруто национални доходак Луксембурга по становнику готово седам пута већи него у Литванији[2] и пет пута већи него у Грчкој.

Просторна величина, број становника и економски ресурси држава чланица су сасвим различити, а њихове појединачне културе и националне историје су ширењем Уније постајале све мање сличне. Нимало изненађујуће, ЕУ је ширењем постајала све гломазнија, све више подељена и све мање популарна. Године 2014. више од 70 процената анкетираних грађана Уније је изјавило да се њихов глас не уважава приликом доношења одлука[3], а близу две трећине је изјавило да ЕУ нема разумевања за потребе својих становника[4].

Проблем бр. 2: Распад Совјетског Савеза

Иако је нестанак Совјетског Савеза са геополитичке мапе света представљао позитиван развој догађаја, он је укинуо један од главних мотива за европско уједињење. На ЕУ се често гледа као на чисто економски и политички пројекат, а кључни део разлога за њено оснивање од самих почетака је, заправо, био безбедносне природе[5]. Са јачањем НАТО ти разлози су бледели, и укидањем Варшавског пакта сасвим нестали. Изостанак спољне опасности охрабрио је европске лидере да се више усредсреде на себичне националне бриге и да Унију виде као средство за лимитирање и обуздавање немачке доминације. (Овај потоњи циљ, готово да је непотребно рећи, остварен је у мери много мањој од жељене.)

Од раних деведесетих, чланице Уније све учесталије пледирају за развијање „заједничке спољне и безбедносне политике“[6], али никада не успевају да реализују та настојања. Данас, некохерентни европски одговор на догађаје у Украјини добро маркира изостанак тог консензуса о базичним безбедносним питањима.

Проблем бр. 3: Криза евра

Трећи проблем са којим се ЕУ данас суочава је, разуме се, криза евра.

Сада је јасно да је одлука да се установи евро као валута била колосална грешка, на шта су скептици од самог почетка упозоравали[7]. Учињено је то из политичких пре него економских разлога: како би се нагласио моменат јединства; како би се уједињена Немачка чвршће везала за европске институције, и како би Европа ухватила уједначенији економски корак са Сједињеним Државама.

Али, како су критичари већ уочили, Унији су недостајали политички и институционални механизми неопходни да би монетарна унија функционисала. Уместо тога, поборници евра су напросто претпоставили[8]да чланице еврозоне неће никада запасти у финансијске потешкоће, а ако се то и деси (као што се, наравно, и десило) биће, претпостављали су надаље они, лако креирати институције које ће са тиме изаћи на крај, а које су Унији у том тренутку недостајале.

Финансијска криза из 2008. оголила је њихове заблуде. Седам година је прошло од избијања кризе, а Унији још увек недостају политичке институције неопходне за одржање изворне монетарне уније. Ако је Грчка напусти, њен излазак ће показати да евро није незаменљив, а то ће произвести нове сумње у његове дугорочне изгледе. Ако, пак, Грчка остане у монетарној унији, а не буде могла да спроведе херкуловске реформе које сада од ње захтевају кредитори, нова криза је неизбежна.

Економска цена кризе је била енормна, али је и њена политичка цена била супстанцијална. Сваки сат који су европски лидери потрошили на то да се извуку из овог хаоса је сат који нису могли посветити изналажењу одговора на успон Кине, преокрете на Средњем истоку, дебакл Украјине, или неки од бројних и ургентних домаћих проблема.

Па и горе од тога, криза је посејала семе подела дуж целог континента, са дужницима и кредиторима који демонстрирају такав ниво ресентимана и непријатељства какав није виђен много година уназад. Уместо да искажу снажну приврженост европском јединству, чланице Уније сада покушавају да издејствују оно што желе претњама које могу урушити цео пројекат. Грчка прети „грегзитом“ не би ли искамчила концесије од својих кредитора, док Француска на сличан начин прети Немачкој како би је подстакла да макар мало ублажи своје захтеве.

Оно што следи је претња референдумом о чланству Уједињеног краљевства у Унији, којој ће прибећи британски премијер Дејвид Камерон како би испословао неке посебне уступке осталих чланица. Када више држава посеже за претњом изласком из Уније како би тиме уцениле своје претпостављене партнере, тешко да притом потврђују „сви за једног, један за све“ дух који је, сматра се, инспирисао и оправдавао пројекат ширег европског заједништва. Сувишно је рећи да је оваква ситуација последње што су креатори евра имали на уму када су предузимали тај судбоносни корак.

Проблем бр. 4: Погоршање у регионалном окружењу

Европска унија се данас суочава са озбиљним метежом на својој периферији који производи крупне последице по њу саму. Пропаст државе у Либији, Сирији, Јемену и супсахарској Африци прозвела је реке избеглица које су кренуле ка Европи, док појава Ал-Каиде, Исламске државе, и других екстремистичких покрета има забрињавајуће ефекте на муслиманску популацију у Европи. Опасност од домаћих и терориста усамљеника је често предимензионирана, али свакако није занемарљива.

Неки Европљани би данас радо опозвали свој пристанак на отворене унутрашње границе, што је било кључно постигнуће Јединственог европског акта из 1986. године. С друге стране, конфликт у Украјини потхрањује бриге за сигурност источних граница Европе. Унија до сада није била способна да се сагласи о мерама којима би одговорила на ове изазове, чиме је још једном демонстрирала своју дисфункционалност у процесу доношења одлука.

Проблем бр. 5: Истрајност национализма

Последњи изазов са којим се ЕУ суочава је трајни утицај који на популацију држава чланица врши национализам. Елите које су покренуле изворни европски пројекат надале су се да ће он трансцендирати постојеће националне лојалности, али је национализам претрајао и данас успешно крстари целим континентом. Тако би Британија следеће године могла да гласа за излазак из ЕУ (премда мислим да то није много вероватно), шкотски национализам би Шкотску могао извести из Уједињеног краљевства, а националистички сентименти настављају да се крчкају у Каталонији и другде.

Економска стагнација, висока стопа незапослености омладине и бриге око имиграције подстакли су поновни успон евроскептичних националистичких партија које одбацују базичне принципе на којима је ЕУ настала. Додајте свему томе и неповољну европску демографску слику – број становника опада, а удео средовечних међу њима се рапидно повећава – и имате рецепт за спори економски раст и нарастајуће незадовољство mainstream партијама и постојећим политичким институцијама. Ако ови трендови омогуће политичким групацијама каква је, рецимо, Национални фронт у Француској, да се домогну стварне моћи, подршка „још чвршћој унији“ ће и даље опадати.

* * *

Гледајући напред, могу се замислити три могућа лика будућности ЕУ. Према првом, европски лидери би могли изнаћи креативне начине за савладавање изазова о којима је у овом излагању било речи. Теoретски узев, храбро и одлучно вођство би могло изградити институције за подршку евру, ефективнију асимилацију имигрантске популације, и усвајање реформи које би довеле до снажнијег економског раста.

Нажалост, овај оптимистички сценарио јачања ЕУ није вероватан. Нема данас европских лидера са визијом и угледом једног Аденауера, де Гола, или Тачерове, а реформе које би омогућиле да се њихове визије пробију кроз сложену, на консензусу засновану управљачку машинерију ЕУ, потрајале би годинама.

Уместо као „још чвршћа унија“, Европа је стога вероватнија као заједница нереда и неизвесности. Прибећи ће oна палијативним решењима како би обуздала кризу евра и надати се да ће трговинским пословима са САД и Кином подупрти своју економију. По овом сценарију, који сматрам највероватнијим, EУ ће остати у игри, али ће њен значајнији економски успон изостати, подршка Унији ће опадати, а глобални утицај Европе ће наставити да слаби.

Постоји и трећа могућност. Екперимент звани Европска унија би могао кренути ка свом окончању. Излазак Грчке из еврозоне би могао успоставити опасан преседан, национални ресентимани би се могли продубити, на власт би могли доћи лидери са ауторитарнијим склоностима (што се већ десило у Мађарској), и Грчка би могла нестати у великим социјалним немирима, или нечему још горем, што би уследило. Неке европске земље би могле упрти поглед ка Москви очекујући од ње помоћ, иако са те стране вероватно не би много добиле. Ако дезинтеграција отпочне, једино питање ће бити: колико далеко ће досегнути и којом брзином ће се одвијати?

Да не буде забуне, друге две могућности –„неред и неизвесност“ или постепена демонтажа пројекта – биле би веома лоша вест за САД. Спори економски успон Европе значи спорије економско напредовање Америке, а слабија Европа би била и мање корисна САД у њиховим настојањима да се носе са надирућом Кином и турбулентним Средњим истоком. Уз то, невоље у Европи би  удаљиле америчке лидере од осталих региона и проблема у свету који, такође, захтевају пажњу и посвећеност.

Да сумирам: Од окончања Другог светског рата наовамо, стабилност и просперитет Европе су били од енормне користи за Сједињене Државе. Европска унија је била кључни елеменат светског поретка који је за Америку имао мноштво повољности. Ако су најбољи дани Уније дефинитивно иза ње, Американци ће морати да се припреме за свет који је мање стабилан, мање сигуран и мање просперитетан од онога на који су били навикли. Надајмо се да тако неће бити, иако је управо то највероватнији исход стања у којем се Европа данас налази.

Стивен Волт, један од најугледнијих савремених стручњака за међународну политику и међународне односе, професор је на Факултету за јавну управу „Џон. Ф. Кенеди“ при Универзитету Харвард.

Изворник текста: foreignpolicy.com/2015/07/16/does-

europe-have-a-future-stephen-walt-testimony-house-foreign-affairs-committee/

Приредила и са енглеског превела: Мирјана Радојичић


[1]Cf. data.worldbank.org/indicator/

NY.GNP.MKTP.PP.CD/countries

[2]Cf. en.wikipedia.org/wiki/List_of_

countries_by_GDP_(nominal)_per_capita

[3]Cf.www.pewresearch.org/fact-tank/

2014/05/12/5-key-takeaways-from-the-european-union-survey/

[4]Cf. www.pewresearch.org/fact-tank/

2014/05/12/5-key-takeaways-from-the-european-union-survey/

[5]Cf. www.amazon.com/Europe-

United-Politics-European-Community-ebook/dp/B004UBWFRQ

[8]Cf. www.nybooks.com/

articles/archives/1997/dec/04/the-euro-the-engine-that-couldnt/

Стивен Волт

НСПМ

www.vaseljenska.com/misljenja/ima-li-evropa-buducnost/

Прочитај без интернета:
2 гласa