ГЕРМАН САДУЛАЕВ

Док река времена проноси лешеве „младих реформатора“, ви мислите да смо дужни да будемо посебно жалосни? Али зашто?

Драги моји некадашњи пријатељи! Можете ли ми објаснити зашто сматрате да сам ја обавезан на специјално туговање због недавне смрти копредседника партије Парнас? Ја сам, наравно, полу-Гот, али разумем руски. Објасните ми, на руском језику, људски: зашто сам баш ја дужан да тугујем баш због њега?

У свету сваког дана умиру стотине хиљада људи. Све њих ми је, наравно, жао. Али човек је смртан! Сви умиру. Па зашто управо због копредседника партије Парнас морам да жалим посебно узвишено?

Лично га нисам познавао. Никад се нисмо срели нити разговарали. Он једва да је био свестан мог постојања. Пре или касније, мене ће такође убити. Или ћу умрети. Обавезно. Немојте у то сумњати. Па шта? Хоће ли многи од оних који ме сада обавезују да жалим због копредседника партије Парнас жалити због мене? Колико њих ће са цвећем доћи на место моје погибије? Колико њих ће на себе причврстити таблу са натписом: „Ја сам Садулаев“? Па зашто сам баш ја дужан да баш због њега тугујем?

Ничим добрим није ме задужио. Признајем, немам никаквих симпатија према читавој тој плејади „младих реформатора“. Не мислим да су они најбоља ствар која се догодила мојој земљи. Пре ће бити супротно. Они су уништили земљу у којој сам се родио, моју домовину. Они су нас осудили на бескућничка лутања по земљи која нам постала туђа, која је постала власништво неких из подземља испузалих нових „господара живота“. Кажу ми: „Он је прикупљао потписе за окончање рата у Чеченији“. У реду, то је добро. То ће му бити урачунато. Сигурно је такође подржавао добротворне фондове. И, уопште, направио много добрих дела. Ниједно од њих неће бити заборављено од Бога, све добре ствари које је урадио – Бог ће узети у обзир и многоструко узвратити.

nemcovsahrana

ПОСТОЈАЛА ЈЕ ЈЕДНА ЗЕМЉА…

Да, али ја нисам Бог. Ја не правим биланс његовог живота. Ја мислим овако: да они нису, сви заједно, растурили моју земљу, ни рата у Чеченији не би било. Ни у Придњестровљу. Ни у Абхазији. Ни у Донбасу. И не би било потребно да се прикупљају потписи. Ни добротворни фондови не би били потребни као што су сада, јер сиромашна деца не би умирала због недостатка лекова, јер у мојој земљи није ни било тако сиромашне деце.

И сада, ми седимо на обали реке времена и видимо како њен ток проноси лешеве „младих реформатора“, један за другим. И ви мислите да смо сваки пут дужни да будемо посебно жалосни? Али зашто? Такав је живот. Доћи ће време и река ће поред обала пронети наше лешеве. И тешко да ће било ко из новог поколења хипстера и дринкера посебно туговати. Тај тренутак је близу. Такав је закон лова. Никога они не жале. А постојала је, сећам се, земља у којој су сви људи жалили, и сви су били важни. Али ту земљу су уништили. Подсетите ме – ко? Па зашто сам дужан да тугујем сада, а не касније, и не раније?

Ви можда сматрате да треба да посебно жалим због копредседника партије Парнас зато што он није само погинуо него је убијен од стране крвавог режима? Али мени сада уопште није јасно који режим га је убио: кремаљски, вашингтонски, кијевски или постељни. Као што знате, у таквом случају истина се може утврдити само по сили закона, правоснажном судском пресудом. У међувремену, и ви и ја само нагађамо. И зашто да жалим ја, баш ја?

Недавно, моји другови су сахранили једног човека. Нисам га баш добро познавао, али смо се срели, разговарали, седели за истим столом. И сада је он убијен. Био је из партије Друга Русија, отишао је у Донбас, да заштити право на самоопредељење житеља Донбаса, и у борби је погинуо. Убијен је од стране кијевске хунте, управо због својих уверења, зато што је бранио Новорусију од казнених одреда и окупатора. И нико није организовао никакве масовне шетње, нити је ико на Првом програму јавно туговао. Њега су једноставно сахранили, другови. И ја због њега тугујем. Имам такво право.

Уопште нисам против тога да ви жалите због смрти копредседника партије Парнас, који вам је можда био близак и драг, али не можете мене натерати да жалим вашег хероја. Ја имам сопствене пале хероје. И ја за њима жалим.

nemcovprotest

ТРЕБА СЕ ПОКАЈАТИ

Тај момак, са Донбаса, био је веома млад. Није имао времена да постане ни губернатор ни олигарх. Није имао младе љубавнице – фотомоделе. Оставио је породицу, без наследства, којег сигурно не мањка рођацима вашег копредседника. За њим ја жалим и са његовом породицом саосећам. Имам такво право.

Разумем да ће многи од вас помислити, а неки ће и рећи: „Тако му и треба. Сам је крив. Није морао да иде и успоставља руски поредак на туђој земљи“. И неће их ударити гром. Земља се неће отворити. И језик им се неће одузети. Нормално – размисле и кажу. Али, ако ја размислим и кажем да вероватно не треба са 55 година, при живој супрузи и са одраслом децом, одржавати сумњиве везе са фотомоделима, онда ви пребледите и заурлате: богохуљење, скрнављење!

Зашто је то богохуљење? То су ваше светиње. Моје нису. Ви сад кажете: „Ах, он је био тако преплануо, и жене су га волеле“. А, ако сутра вашег мужа или оца упуцају са неком курвом, хоће ли вам бити пријатно што ће пред целим светом викати како је он био осунчан и како није могао без курви, и како је то баш лепо – курвати се у шестој деценији? Ко ту богохули и скрнави?

И ја сам такав. Само још гори. Ово је опет цитат – али ви цитате не препознајете, увек вам треба ставити наводнике. И ја говорим оно што знам. Током живота, покојни копредседник партије Парнас био ми је сасвим туђ. Стога, жао ми је, али имам неки степен равнодушности, у овој долини туге спасоносан. Понекад стигне вест о смрти неког холивудског глумца, кога чак некако и памтиш по имену и лицу. Да, све треба жалити, сваког човека, али, извините, не могу због свих да тугујем посебно и стресно. Из смрти вашег покојног копопредседника научио сам своју лекцију, за себе, такође грешног. Треба окончати грех. Треба се покајати и родити у нови живот, без греха. Научити да контролишемо своја осећања, која су незасита као ватра, увек у потрази за насладом. Започети велики пост, у најдубљем смислу те речи. Морамо бити чисти. Не треба чекати да дође старост. Можда неће успети. Асато ма, сад гама*. Треба изаћи из таме, ићи ка светлости. Боље раније него касније. Али боље икад него никад.

__________

Напомена:

* Асато маа сад гамаят – напев из Веда: Поведи ме од незнања к знању, Поведи ме од таме ка светлости, Поведи ме од смрти према бесмртности.

Превео Ж. НИКЧЕВИЋ

Агентство Новороссия

www.standard.rs/svet/31238-%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D0%BC-%D1%81%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B5-%D1%85%D0%B5%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B5,-%D0%B7%D0%B0-%D1%9A%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%B6%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BC

1 глас