Москва – Артјом Војтјенков: Главно светско питање о коме се свуда прича је су Грчка и њен излазак из евро зоне. Испричајте нам, молим Вас, шта можете о томе, ако може и од почетка. Јер, сви говоре само о тренутним догађајима, а шта је томе претходило, као да се пропушта…

Николај Стариков: Добро, де, не морамо баш од антике и Хомера и Троје, али хајде да почнемо од почетка 70-тих година. У Грчкој је тада владао режим „Црних пуковника“. Било је дошло до државног удара и неколико година је тамо владала војна хунта, нешто типа „пиноче-лајт“, отприлике таква варијанта. После тога власт је на миран начин путем предата грађанској влади, а даље је Грчка пошла путем, како би се данас рекло „Европских вредности“. На крају тог пута дошло се, захваљујући наравно Горбачовљевој издаји, до Европске Уније у овом облику какву је видимо данас. У њу је ступила и Грчка…

Полако, полако, да ли то хоћете да кажете да је Европска Унија настала као резултат Горбачовљеве издаје?

Управо баш то. Подсетите се само када је Европска Унија постала Европска Унија – видећете да је то практично било одмах после тога када је Горбачов почео да издаје и предаје све наше, што год је могао. Ствар је у томе што је Европа започела свој пут ка уједињавању неколико година после Другог светског рата. Сједињене Америчке Државе су једноставно сматрале да је неопходно направити нешто што би се могло поставити као противтежа Совјетском Савезу. У том смислу они су створили НАТО и почели су да наоружавају Западну Немачку и од ње да праве независну државу, тј. да подижу ону „гвоздену завесу“. Почели су да врше поделу целог света, а у оквиру тога и Немачку. После неког времена, не сећам се сада баш тачно које године, била је створена Заједница за угаљ и челик , коју су тада чиниле само Француска и Немачка, а онда су у то ушле и земље Бенелкса. Затим се појавио пројекат виртуалне валуте ЕКИ, а онда се после неког времена почело говорити и о новој валути. И управо у том моменту Горбачов је почео са издајом Совјетског Савеза.

Наравно да те 1982. године нико у Европи, ни у најлуђим сновима, није могао да замисли да би у Европску Унију моглада уђе Естонија (која је била саставни део Совјетског Савеза). Исто је јасно било да никаквог говора не може бити ни о уласку Пољске или Бугарске у некакву Европску Унију. Јер оно што су о себи тада мислили западни политичари било је, у поређењу са данашњом стварности, више него скромно. Ето зашто кажем да без Горбачовљеве издаје Европска Унија није могла да настане. А чим је постало јасно да Горбачов своју земљу води ка пропасти, Запад је брже- боље своје планове променио на много амбициозније. Један од корака ка остварењу тих планова било је и увођење ЕВРА. То се међутим није десило одмах после пропасти Совјетског Савеза – њима је за то требало скоро целих 10 година. Сви који улазе у Европску Унију обавезни су да се одрекну своје валуте. Ту је примењена на свој начин разумљива логика: нека држава улази у заједницу и она је зато дужна да део свог суверенитета по свим питањима преда одређеним наддржавним структурама. У Сједињеним Америчким Државама 50 држава су се ујединиле и предале су део функција Федералном центру.

И Савез Совјетских Социјалистичких Република чинило је 15 уједињених држава, и оне су исто тако део функција пренеле на Федерални центар. Исто то, ништа ново. Исто то је и Европска Унија. Државе су се ујединиле и део свог суверенитета пренеле су на Федерални центар у Бриселу. У сваком случају систем је исти, да сад не улазимо у подробности. У свему томе потребно је и погодно је да у томе савезу буде и јединствена валута.

Покушајте да замислите како би само изгледао Совјетски Савез у коме би у оптицају било 15 разних валута. Нашао се био само академик Сахаров да у свом предлогу устава, који је изнео на седници народних посланика, предложи да сваки субјекат Совјетског Савеза уведе сопствену валуту. А будући да је он предлагао не само да буде 15 република, него да се оне још и разделе – ту би смо добили и 80 валута и 80 држава, 80 армија, 80 милиција… О томе сам већ писао у својој књизи „НАЦИОНАЛИЗАЦИЈА РУБЉЕ“. Нађите само на интернету „пројекат устава академика Сахарова“ коса ће вам се на глави дићи од ужаса шта је он све тамо налупетао.

У Европској Унији је једна валута, исто као и у САД и исто као што је било у Совјетском Савезу. Међутим, стиче се утисак да ЕУ изгледа као некаква матрјошка (руске лепо и шарено обојене дрвене лутке, које све улазе једна у другу – прим.прев.). У ЕУ има земаља које су чланице, али које су ипак задржале своју валуту. На пример Велика Британија. Зашто је она то учинила? Она је то урадила да се у случају да дође до распада ЕУ или да заједницу оптерете тешкоће – које створе сами ти Енглези – те тешкоће не ударе и по њима. Увек, у начелу, гледајте шта раде Енглези – они раде на дуге стазе. Ако је Енглеска себи оставила своју валуту, то значи да у перспективи треба чувати и своју валуту.

Грчка се, тако, нашла у ситуацији да она више не емитује своју валуту и да чак нема ни своју централну банку која би емитовала своју валуту. Централна банка само је испостава Европске банке, која емитује ЕВРА. Грчка је, то јест, сасвим одстрањена од емисије новца – ЕУ све сама решава: колико, чега и где. У тој ситуацији привлачење у ЕУ, као и у било коју другу структуру, увек се врши методом бича и шаргарепе. Човечанство још није успело ништа боље да смисли.

– ако се превише млати бичем – заједница је непријатна

– а ако је и шаргарепа мала – и ту исто не бива добро

Зато је неопходно да се између бича и шаргарепе нађе златна средина.

– у ситуацији ЕУ бич представља предају функција, тј. губитак суверенитета

– а шаргарепу представљају јефтини кредити које даје ЕУ а на основу њих бива повишење животног стандарда и свега осталог.

Задатак Европске Уније и Сједињених Држава, које Унијом руководе, јесте да се учини тако да све државе које ступе у ту унију почну да узимају кредите и да те кредите што брже пропуштају кроз своје банковне системе, као воду кроз песак, те да, поставши дужници, буду подвргнуте спољном управљању.

То јест – кредити се не дају зато да би држава процветла, него се дају да би држава упала у дугове.

Погледајте само – код свих којима ММФ даје кредите увек долази до исте ситуације: новац нестаје не зна се куда. Сетимо се само наших младих реформатора, како је то било – Запад нам је дао кредите, те су кредите покрали, опрали их кроз којекакве банке по Америци, а исто су покрали и целе привредне гране.

И зар мислите да је у Грчкој могло да буде другачије? Или у другим европским државама? Малецка Грчка наузимала је кредита укупно у износу од неких 320 милијарди долара. Данас дуг, колико разумем, ако не грешим, износи неких 310 милијарди, у једном моменту био је 350 али сада износи 310. А државица мала – има једва 9 милиона становника.

Па то је мање него Москва?!

Да, мање него Москва а замислите само колики дуг. Али на шта су отишле те паре? Биле су на нешто потрошене или су просто биле покрадене. Саградили су дивне аутопутеве, издали јефтине кредите на изградњу хотела и које чега још, раздали су и онолико потрошачких кредита, и све је изгледало да цвета – све док није дошло време да се кредити враћају. А то се управо сада дешава. Грчка је пала дотле да – пазите само! – није у стању ни камате на те дугове да плаћа. Тих 1,6 милијарди, које је ових дана требало да плати – то су само камате. А о враћању оних 310 милијарди да и не говоримо – те паре нико не може да врати јер тих пара просто нема. Не могу да плате ни камате.

Покушајте да замислите само такав ужас: своје сопствено домаћинство водите тако да, кад саберете све своје приходе, схватите да не можете чак ни камате да платите. Шта би Вам на то рекла Ваша жена? Сигурно Вам ништа лепо не би рекла. А овде се ради о држави. Њоме су управљали тако да банке почну да траже своје паре. И сад ће Грчку почети да киње:

– смањујте број државних службеника (а тамо их има много)

– смањујте пензије

– смањујте социјална давања

– повећавајте ПДВ на туристичке услуге

– чините и још много тога…

А то „много тога“ довешће до тога да ће се привредни живот у Грчкој угасити. Неке ће се паре можда и добити, али на крају крајева ипак ће економија пропасти.

На власт у Грчкој долазе нове политичке снаге, које схватају да:

а) све паре су већ пре њих биле покрадене

б) оно што је покрадено не може се вратити

Можда би, кад би целу Грчку распродали, и било од чега да се враћа, израчунајте. Мени је, у овом моменту, на крају напорног дана, тешко да израчунам колико износи дуг на сваког Грка, када је укупна висина дуга 310 милијарди а Грка је 9 милиона. Грци су, сигуран сам, то својевремено и израчунали, мада – судећи по томе како се они веселе – није немогуће да се нико и није позабавио том тешком рачуницом јер, да јесте, сигурно им не би било до весеља.

Садашња влада почиње да покушава да решава грчке проблеме. Ту је, међутим, важно схватити да се Ципрас не бори ни за мајчицу Русију ни за Европску Унију. Он се бори:

а) за своју каријеру и

б) за Грчку…

Можда је, ако је патриота, редослед и обратан:

а) за Грчку

б) за своју каријеру и

То је важно схватити. Не треба му приписивати улоге „савезника Русије“ и да ће „они сутра одбацити евро и увести рубљу“ или да ће „изаћи из Европске Уније и ступити у Азијски Савез“ – не, ништа од тога неће бити.

Грчка почиње цинично да се цењка, користећи везе с Русијом као аргуменат према Западу. Ништа, како се каже, у политици нема новог.

У чему је грчки проблем? Проблем Грчке је у каматама, које мора да плаћа. Ове су камате, једноставно, велике зато што САД зајмове узима под каматом од 1 до 2% а Грчка је у своје време зајмове узимала с каматом од 7%, па чак и 25%. Јел сад јасно откуд толике несхватљиве камате? То јест шта сад Грчка уствари хоће? Она хоће или да се те камате смање или да јој се на неки начин отпише део дуга.

Грчка, то јест, жели да сав тај карневал живота у Европској Унији – кад сви лепо живе али нико нема од чега да врати узете кредите – настави и даље. Отприлике као кад би се неко весело друштванце у ресторану лепо најело и напило, али свако гледа како да збрише први а да не плати рачун. Управо је тако и у Европској Унији – сви су то јест дужни.

Сви имају огромне дугове – и Шпанија и Италија и сви остали. Уопште узето, укупан дуг Европске Уније је отприлике 17 трилиона долара – исто као и дуг Америке. И једни и други иста су прича. Сви су они банкротирали – сви су банкроти. грчка се само труди да њу прву не избаце из тог сјајног плавог балона који је већ престао да се диже у вис. Грчевито се држи за корпу док јој прљавом војничком чизмом газе по европејским сновима а она моли: „пустите ме назад у корпу с вама, не избацујте ме“… ето шта се уствари дешава.

Да би се боље цењкао с Европском Унијом Ципрас је смислио одличан потез – народни референдум. Питање је било генијално формулисано: „да ли пристајете да се 310 милијарди некоме тамо врати?“ Шта мислите колико ли ће људи рећи: „наравно да треба да се врати, затегнућемо појасеве, све ћемо продати само да се раздужимо“. Наравно да ће већина народа увек и у већини бити у праву и да ће рећи: „море, нек се те лихварске крвопије носе негде, на Халкидики или где већ“… Зато је резултат референдума једноставно предсказив.

Европска Унија одмах је заграјала: „не, не, нема реферндума!“ Зашто? јер кад Грчка каже да неће да враћа дугове и Португалија ће рећи: „а ми, шта? Јел смо ми шугави? Хоћемо и ми реереендум“. И сви ће, који су се нашли за оним столом у ресторану, спровести банкетни референдум. Унутар своје породице свако ће рећи: „ево и ми смо спровели референдум – наша породица не жели да плати рачун за овај ручак“. И онај до њега исто ће рећи: „а ми, шта? И ми смо спровели референдум. Жено, јел желиш ти да ми плаћамо туђе рачуне? Наравно да нећеш. И ми смо спровели референдум, и ни ми нећемо да платимо!“

Јел схватате шта се дешава?! Ето зашто Европска Унија захтева да се референдум не одржава. С друге стране Ципрасу тај референдум у руке даје необориви адут, који је уклесан у главе генерацијама Европљана: „слобода – власт народу – референдум!“. И тачка! – то се неможе порицати. Ако народ каже „нећемо да платимо“ – Ципрас мирно може да каже: „шта могу, ја бих и платио – али народ ми не да. Шта да се ради, извините“. То јест, то је његов најјачи аргуменат у цењкању. Колико можемо да схватимо – управо се дешава цењкање. Сви се праве невешти, а при томе – замислите – 30. јуна Грчка мора да плати 1,6 милијарди евра.

30. јуна?!

Да, 30. јуна. А данас је већ 9. јули. Прошло је већ више од недељу дана. А шта значи ако се не плати? То значи банкрот. А да ли се примећује да евро слаби? Да ли неко говори о банкроту Грчке? Да ли неко покушава да се отараси грчких државних обвезница? Да ли су инвестори изгубили поверење у Европску Унију, у којој је једна од држава уније престала да извршава своје обавезе? Ништа од тога нема. Сви говоре: „добро, па шта?! Грчка није платила, к`о да се то и другима не дешава“. Воде се преговори. Па шта је, бре, то?! То је кршење свих њихових правила. То јест они као и увек имају двојаке аршине. Ето зашто они развлаче време и ништа не саопштавају.

Воде се преговори, Ципрас се с њима једноставно цењка, шта ту има да се крије. А који су његови аргументи?

„Русија ће ми дати паре. То нећете? Мени је народ рекао да не плаћам. Ако почнете да нас притискате, ми ћемо да изађемо из те ваше Уније. Можемо у том случају и драхму да уведемо. И, уопште речено, свима ћемо дати лош пример. А ако то све нећете, онда, молим лепо, извол`те финансирајте нас и даље. И смањите те камате и отпишите део дугова, итд…“

А, уствари, Грчкој ће дати паре које ће се у самој Грчкој само с једног рачуна пребацити на други и одмах ће изаћи напоље из Грчке. То јест -добивши нову траншу – коју Грчка моли да јој дају – она би само намирила камате, а то је само обично кружење пара. Међутим, Европска Унија то не жели да уради, јер ни Европска Унија не може паре бескрајно да штампа. А на све то је још и Америка почела и Украјину да товари на Европску Унију – да Европска Унија плати и за Украјину.

А Европска Унија – стварајући илузију да није у стању да реши грчки проблем – обраћа се уствари Америци: „О чем` ви то говорите? Каква Украјина, какав рачун за ручак? Па ја немам да платим ни за криглу пива. Ено тамо код улаза стоји буре, ја малопре дош`о, дајте, будимо људи…“ Ето шта ради Европска Унија. Њихова непопустљивост није проузрокована тиме што немају чиме да исфинансирају Грчку – имали би они за то. Њихова непопустљивост проистиче из тога што би им затим била наметнута обавеза да сносе и трошкове Украјине. Правећи се да није у стању да прехрани 9 милиона Грка, Унија уствари каже: „а тек немамо, људи моји, пара за 40 милиона (Украјинаца). То је немогуће. Пропашћемо, ништа неће од свега бити.“

Ето зашто се ради о веома циничном цењкању. А што се у овом случају ради о Грчкој, то је повезано је са сасвим другим проблемима: Турски поток, цевовод, гас – све су то грчки аргументи за цењкање са Западом. А узимати у вези са тим оно што Русију спаја с Грчком заједничке духовне, историјске, верске мкоменте – све то треба чинити с осећањем за стварност. Ципрас се бори за Грчку а не за Русију. Чиме ће се та борба завршити – остаје нам да видимо.

Разговор водио: Артјомом Војтјенков / ПОЗНАВАТЕЛЪНОЕ. ТВ
Превод: Васељенска ТВ

крај првог дела – наставак следи.

 

www.vaseljenska.com/vesti/intervju-nikolaja-starikova-sa-artjomom-vojtjenkovim-prvi-deo/

Прочитај без интернета:
1 глас