НЕ плачем ја за кућом. Имањем. Не тугујем ни за потрошеним годинама. Изгубљеним здрављем. Не плачем ни због тога што сам осуђена на собу избегличког центра. Мене, сине, боли неправда. Да се злочин слави као победа. И да, тако, пролази… И да, ето, две деценије… Тако пролази.

Колективни центар Крњача, старе бараке, мемла се увлачи у ноздрве. Ни ова врелина је не исушује. Тврда ледина, спржена трава, клонуло шибље, само сузе Душанке Пјевалице из Книна, не пресушују.

– Ко сам ја, данас? Шта сам? Само измучено тело слабог срца у коме још пулсира мој некадашњи град. Мој некадашњи живот. Помислим: колико би било лакше да немам сећање. Али, то није могуће.

Собичак од једва девет квадрата. Ту је стало све од некадашње Душанкине имовине. Ту се приволео само један сиви мачак. Упро очи, мирно, као да зна и као да осећа.

Испред, импровизовано двориште од неколико редова рузмарина и лаванде. Да све личи на некадашње горобиље. И мирисе, као некад у центру Книна.

Уз кревет је календар за ову годину. Година 2015, муњевито асоцира на 1995. Две деценије протекле, а олуја још дува. Емоције опипљиве. Речи испрекидане.

– Кад погледам календар, као да чујем манастирско звоно. Ви не верујете? Ја га чујем.

Календар Душанки Пјевалици из Книна донели повратници у покушају. За њу је то као да су јој донели грумен книнске земље. Икону из Крке.

– Губитак завичаја мерљив је са смрћу најдражег бића – говори нам. – То је осећај када си жив, а ниси. Са свим мирисима, сликама и звуковима живиш, а све ти је отето. Носталгија разара. И, убија, кад пожелиш да се вратиш, а немаш где. А неће те. И, не желе.

Сећање на 4. август 1995, пакао у зору…

– Пробудиле су нас гранате. Ко се надао? Куће су нам, у трену, биле у пламену. Људи у паници. Јаучу. Вриште деца. Родбина дозива ближње. Свуда метеж, па поново гранате… Колоне се, с првим јутарњим зрацима, спонтано формирају. Трактори, трактори, понеки „фића“, „југо“… За воланом и деца… Тако смо отерани. И тако је почела наша несрећа.

Дан касније…

– У Книн је ушла хрватска војска. На Книнску тврђаву истакла је „шаховницу“. Колоне Срба гоњене су бомбама. Пресецане ракетирањем из ваздуха. На Крајину је кренуло око 150.000 хрватских војника и полицајаца. Почело је потпуно чишћење најчистијег српског етничког простора у бившој Југославији, омеђеног Динаром, Мањачом, Велебитом и Петровом гором. У збеговима према Србији терано је 280.000 Крајишника.

Дани који су уследили, замрзнуте слике сећања…

– Уз пут преморен и раскућен свет. Расут по лединама, тврдим као што је ова. Испред… Куда испред? За неке то је, овде, крај пута. Гробови на брзину ископани. Белези на брзину постављени. Само име на крсту. А, негде и без имена. Стотине хиљада људи у колони. Већина пешачи, а сви само са једном мишљу, како да се сачува глава. Нико никог не претиче. Сустижу се они са Купреса који су повели своја стада. И ми из Книна. Пешачимо и ћутимо. Само повремено тишину пресече: народе, даље… Даље. Најтежи су тренуци између дана и ноћи када се проломе јауци мајки за синовима који су остали, као, да се ми вратимо. А ти јауци, када пробуде децу у запрегама, па се сударе јауци и плач, помислиш да те нема.

У Бањалуци, касарна „Козара“ прима све што је преживело бомбардовање. Никада толико људи и никад толико тишине на једном месту. Сударају се старци и деца. После, опет, у покрет. У збег, према Србији. Прњавор, Дервента, Модрича, Брчко – коридором живота. Па Бијељина, и, Сремска Рача. На мосту заустављају колону. Куда ћеш народе? Куда? Ни ми не знамо. Некако смо прешли. У Сремској Митровици примају нас у спортски центар, школске фискултурне сале. Пребројавамо се… Овог нема, оног нема. Ту нам цепају колоне. Једне шаљу у Бачку, друге заустављају у Срему, трећи настављају ауто-путем.

– После су гурали народ према Косову. Нико те не пита. Ко је имао неког свог да за њега гарантује, могао је да сиђе са друма. После смо слушали приче да су неке породице страдале у бомбардовању Ђаковице и Приштине. А ја сам још у колони, када смо прешли мост на Рачи, знала да је готово. Шапутала сам, па све гласније и гласније, до јаука: збогом моја лепа Крајино. И сад, кад чујем: Книн, зајецам – збооогом.

У СРПСКОЈ ЗАСТАВЕ НА ПОЛА КОПЉА

ВЛАДА Републике Српске одлучила је у Бањалуци да 5. август прогласи Даном жалости на територији тог босанскохерцеговачког ентитета, као Дан сећања на прогнане и страдале Србе. Према одлуци Владе РС, на свим зградама јавних институција у Српској заставе ће бити спуштене на пола копља, културне и спортске манифестације биће прилагођене датим околностима, а јавни емитери су дужни да програмску шему прилагоде Дану жалости, саопштено је из владиног Бироа за односе са јавношћу.

УНИШТИТИ СВЕ СРПСКО

БРИОНИ, 31. јул, 1995, касно вече, Фрањо Туђман се обраћа својим генералима: – Затворити им (Србима) сва врата, па их онда уништити. Све може трајати најдуже осам дана. Имамо подршку Немачке и НАТО, делом и Америке. Ствар је хитна. Милошевић је пристао на решење у Босни, Југославији ће бити скинуте санкције. Срби у Крајини су потпуно деморализирани. Преговоре у Женеви отпочећемо као маску. Оправдање да их ударимо је њихов противудар из Книна и ми имамо повод. А с топовима ћемо да их деморализирамо до краја.

www.novosti.rs/вести/насловна/досије.407.html:560791-Исповест-избеглице-из-Книна-Збогом-моја-лепа-Крајино

0 гласовa