Дубравка САВИЋ

СПРЕМАО сам се да говорим на месту страдања моје породице, када сам видео да нам се приближава човек са дететом. Држао сам слике мајке и тетке у рукама, а он је почео да виче: “Овде се ништа није догодило! Одлазите! Идите сместа!”

Овако о својим помешаним осећањима за “Новости” прича Дени Новак, пензионисани професор математике на Итака колеџу, по повратку из Хрватске, у чијем главном граду је зачет пре 67 година. Иако је на свет дошао у Израелу, где је три године служио војску, а од 26. године са супругом Хајом и двоје деце живи у Америци, проговорио је прво хрватски, како су говорили и његови родитељи када су се 1948. године преселили у Хаифу. Тим језиком говорили су и бројни чланови његове породице, страдали у четири усташка логора – Јасеновцу, Јадовном, Метајни и Сланом.

Новак је прешао Атлантик да би на острву Пагу, као један од актера израелског ТВ документарца о страдањима Јевреја у Југославији, говорио о мајци и тетки које су силоване и убијене у Метајни. Дочекали су га гнев мештана и полиција.

- Паркирали смо кола испред куће у Метајни, и нас седморо смо почели да износимо опрему, када нам је пришао човек са дететом и почео да нам говори да се склонимо и да се овде ништа није догодило. И ја сам подигао глас, говорио да није истина да се ту ништа није десило. Створила се напетост. У првом тренутку ме обузео гнев, а онда сам покушао да схватим шта ми говори. Говорио је да има дете, да не жели да оно одраста оптерећено… А онда се догодио невероватан тренутак. Погледао сам га у очи, и он мене. Видео сам нешто у тим очима. Онда смо се руковали.

ЗАХВАЛАНОСТ* Са којим осећањима сте се вратили из Хрватске?
– Главно осећање је захвалност. Никада нисам ни сањао шта ће се догодити у Метајни. Добро је то што се десило, јер оно што је било скривено, избило је на површину. Волео бих да се вратим и подучавам људе. Имам доста пријатеља у Хрватској.

* И наставили сте снимање?

- Отишли смо и одлучили да снимамо на другом месту. Када смо дошли у Слано, зауставила нас је полиција и тражила нам документа. Питали су нас да ли имамо дозволу за снимање, што нисмо имали. Узели су нам документе и неко време смо возили иза њих. Онда су нас пустили, уз упозорење да не снимамо и да одемо у хотел. Када смо стигли у хотел, дошла је поново полиција. Извинили су се и питали да ли намеравамо да некога тужимо. Питали су да ли желимо да се вратимо и снимамо. Рекли смо да желимо и наредног дана смо рано снимили све – и кућу, и места око Сланог. Снимали смо три-четири сата.

* Више нисте имали никаквих проблема?

- Овог пута не, јер полиција је стајала уз нас. Пратили су нас све док нисмо напустили острво.

ЈЕВРЕЈИ* Поново се појављује и нетрпељивост према Јеврејима?
– И међу Јеврејима постоје они који нису етични и добри, али они који оптужују све Јевреје су људи племенске свести, какав је био Хитлер.

* Шта сте осећали тих дана, сати?

- У филму говоре преживели логораши, или њихова деца. Моја мајка је једина преживела од целе породице у Загребу. Изгубила је у логору оца, мајку и сестру, а мој отац већи део фамилије. Мајчина мајка и сестра, Елза и Мира Штајнер, умрле су у Метајни. Отац Фриц Брихта и његов брат Ханс су одведени у Слано. Мој деда је одведен у Госпић, па у Јасеновац. Моја тетка која живи у Београду у мемоарима је написала да је мој стриц погинуо у Јадовну. Моја мајка је написала књигу о томе како се спасла. Мој отац је био ратни заробљеник у Немачкој. Ходао је из Немачке до Загреба, до куће. Није могао да уђе, јер је његова прва супруга убијена 1945. Као адвокат се са мајком упознао помажући јој да поврати имовину коју су јој узели комунисти. Комунисти су затворили и мог оца. Ипак, мој циљ није да говорим само о трагедији своје породице, већ да оставим сведочење да се овакве ствари више не понове.

* Да ли сад страхујете да би, ипак, могле и да се понове?

- Могу да се понове, и управо зато сам дошао. Нисам дошао да направим мали споменик за баку. У Хрватској постоји облак мешавине незнања и страха. Када сам у разговору са неким људима у центру Загреба употребио реч усташа, брзо су ме упозорили: “Тише, не говори то, не говори то овде”. Закључио сам да постоји бојазан да около има усташа. На другом месту сам разговарао са учитељицом, католикињом, и електричарем, православцем, који су желели да се венчају. Тужни део приче је да је она без посла, јер нема деце. А деце нема јер су разорене куће које су припадале Србима… Усташе и екстремисти желе раздвајање.

* Шта мислите о онима који себе данас називају усташама?

- То је зло које мора бити сасечено без милости. Уколико су усташе заиста католички верници, треба да прочитају 10 божјих заповести, посебно ону: “Не убиј!”

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:566953-%D0%98%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82-%D0%88%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%B5%D1%98%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%B8%D0%B7-%D0%A1%D0%90%D0%94-%D0%A3%D1%9B%D1%83%D1%82%D0%BA%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B8-%D0%BC%D0%B5-%D1%87%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B5%D0%BC-%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%88%D0%B5

Прочитај без интернета:
0 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ