Међу малобројним живим сведоцима који памте страдања јасеновачких логораша је Ненад Вукић (82), из села Доња Градина код Козарске Дубице.

 Nenad Vukić

Његова кућа је поред тополе ужаса, на којој су усташе НДХ током Другог светског рата вешале заточенике.

За време церемоније обележавања 75. годишњице геноцида у Јасеновцу и Доњој Градини, која је одржана у петак, Вукић је за „ЕуроБлиц“ изнео потресно сведочење, дубоко урезано у његово памћење.

Имао је тада пет година, али су слике људске патње коју је видео и сада свеже.

- Ова топола је била усправна, велика, дугачких грана које су се шириле на све стране. Памтим је када смо се 1945. године вратили кући из избеглиштва у похарано село Доња Градина, где су на све стране били лешеви, трагови невероватног злочина. Из земље, из свежих и масовних гробница извирали су помешани људска крв и креч – прича Вукић, окружен укућанима и родбином, посматрајући са насипа хиљаде људи који пристижу носећи упаљене свеће за душе уморених логораша.

- Испод тополе видео сам мртве људе са ужасним траговима клања на врату, разбијених лобања, поломљених руку, везаних бодљикавом жицом… Лежали су као снопље жита, једни преко других, разбацани и унакажени. Нигде се није могло ногом стати, а да већ на првом кораку не ступите на људски леш, костур, лобања без трупа, руке без рамена, ноге развучене, откинуте једна од друге – износи Вукић језиво сећање, призоре испод тополе која је постала симбол патње и страдања 700.000 Срба, Јевреја, Рома и других недужних људи уморених у најстрашнијим мукама.

- Мало ниже, у води поред обале, уз такозване шипове пободене да се обала не руни, заустављали су се везани лешеви, њих по четворо, као сплавови. Преко њихових распадајућих тела набреклих од воде биле су пребачене даске на којим је писало ’Оде мати дјецу школовати’. То су биле поруке њихових џелата. Тако су, полако и језиво плутали низ мирну реку остављајући крвав траг – описује Ненад Вукић слике из најранијег детињства које га и сада прате.
Топола ужаса на којој су усташе вешале заробљенике
Фото: приватна архива / Промо Топола ужаса на којој су усташе вешале заробљенике

Кућа Вукића, из које су његови родитељи, браћа и сестре успели побећи у Козару, била је мучилиште, место где су на путу за Доњу Градину усташе водиле логораше на клање, стрељање, убијање…

- Ту су их, у нашој старој кући скидали, мучили, иживљавали се над њима. Отимали су драгоцености које су бедници понели од куће. Свесни свога краја, а не желећи да њихово злато и накит чувани за „црне дане“ допадну у усташке руке, бацали су их у клозет поред куће – сведочи овај страрац размере зла које су његово, некада лепо и питомо село претвориле у највећу гробницу, где на дубини од само метар почивају стотине хиљада жена, деце и страраца.

Наше жртве морамо више поштовати

Ненад Вукић је задовољан што су власти Србије и РС одлучиле да јасно и гласно проговоре о злочинима у Јасеновцу и Доњој Градини, непрегледној гробници на ушћу Уне у Саву. – Добро је да се на зложине подсећамо, али ми наше жртве које леже свуда око нас и испод нас непоштујемо довољно. Тек сада, у последње време о томе се почело причати. У поређењу са Хрватима, нашим првим комшијама који чак величају своје злочине, то је занемариво и недовољно – каже Вукић.

извор: www.blic.rs/vesti/republika-srpska/ispovest-svedoka-genocida-u-donjoj-gradini-lezali-su-kao-snoplje-zita-jedni-preko/v2yyrhq

Прочитај без интернета:
3 гласa