Ових дана се пред Саветом безбедности Уједињених нација, умало десило да Србија буде прва земља у историји која би била проглашена геноцидном, вољом Велике Британије, САД и групе њихових западних сателита. Срећом, због руског вета, то се није десило. Британска декларација о Сребреници, требала је заувек да издвоји Србију из контекста грађанског рата у БиХ, и да јој припише геноцидну намеру која није постојала. Али, кад је реч о грађанском рату, треба рећи да је прави, велики етноцид и делимично геноцид од стране једног „цивилизованог друштва“, извршен у америчком грађанском рату, вођеном другом половином XИX века, а смишљен је од стране тадашње владе у Вашингтону. О пореклу злочиначке суштине данашње владе САД-а, која је наслоњена на крволочне традиције грађанског рата, пише социолог Горанко Ђапић, један од најславнијих југословенских дисидената и незаобилазни суорганизатор, стратег и идеолог студентске побуне 1968. године.

У петак, 10. јула ове године, скинуте су заставе Конфедерације постављене испред парламента у савезној држави Јужна Каролина. Прогон застава Конфедерације којих је све више на Југу, добија облике хистерије у Вашингтону. Услиједили су протести који спорадично и данас трају. Такођер, анимозитет моћног Тексаса према старим непријатељима из грађанског рата и данас постоји. Многи са правом сматрају да се Југ са Сјевером никада није помирио те да би нови обрачун у овом вијеку, био погубан за САД, више него сви ратови заједно које је ова империја водила диљем свијета.

Ипак, амерички грађански рат, једини који је вођен на тлу Америке и једини који Американци имају у свом колективном сјећању, био је камен темељац за велика зла која ће након њега чинити све владе САД до данас. Етноцид и дјеломични индиректни геноцид, први почињен у томе рату од стране једне индустријске земље, смишљено је дјело владе у Вашингтону.

Посљедице тога, закуцат ће поново на врата америчког народа. Он ће једног страшног јутра сазнати тко уистину влада његовом земљом и бит ће присиљен да се бори као и 1785. године, за своју независност. Зато је важно знати, што се, уистину, збивало другом половицом XИX стољећа на тлу Америке, како је све почело и како се у крви завршило…

Давне 1861. године, отпочео је унутарњи сукоб у САД, једини и највећи те врсте на америчком континенту до сада. Годинама прије тог сукоба, постало је очигледно трвење између аграрно – робовласничког југа и агресивног индустријског сјевера. Какова – такова равнотежа је одржавана све док је постојеће стање било толерирано.

Још прије избора Абрахама Линколна за предсједника, било је очигледно да је Сјевер ријешен да укине ропство и продре капиталом на аграрни Југ. Проблем је био у томе што су јужне државе Уније биле економски самодовољне. Велики плантажери користећи робовски рад извозили су на еуропска тржишта огромне количине квалитетног памука и још других производа. Домаће бијело становништво производило је храну и снабдијевало плантажере.

Из прилива од увоза, намицала су се средства за све друге потребе. Југ је имао пет милијуна бијелих фармера и четири милијуна робова. Треба нагласити да је свјетска трговина црним робовима била укинута међународним конвенцијама, па се робови нису више могли куповати са стране. То је знатно повећало њихову цијену и тјерало је плантажере да робове много боље хране и воде рачуна о њиховим животима.

Друге године грађанског рата у САД наступила је несташица новца. Једноставно постало је јасно да Конфедерација неће бити експресно уништена, те да ће за рат требати доста новца.

Британија је са једне стране наизглед исказивала симпатије за ствар Југа, а заправо је тајно учествовала у походу Уније. Русија је помислила, упркос традиционално успореним Романовима, да то Британија покушава дефинитивно поцијепати Америку, па из те приче изаћи веома ојачана. Схвативши како су прошли са Британијом 1812. године, пожурили су да се нађу Абрахаму Линколну. Дали су му кредит од 300 милијуна долара у злату, незамислив новац у то вријеме. Та финанцијски моћна ињекција увелико је опоравила Унију и највјеројатније била узроком пропасти Конфедерације.

Тијеком 1864. године, генерал Грант је рушио и палио све око себе. Коњички командант Уније генерал Пол Шеридан протестирао је против тих страшних аката. Велики ,,хуманиста“ Абрахам Линколн одмах је смијенио генерала Шеридана!

Банкари са Сјевера добро су се етаблирали у Њујорку, Балтимору и Филаделфији. У Вашингтону, гдје није било нити једног симбола на јавним институцијама кршћанске вјере или ма чега што би подсјећало на њу, банкари су добрано контролирали привредни живот.

То је био тренутак, када је млада Америчка република почела прелазити у руке финанцијских олигарха, да би 1913. године и Федералне резерве (ФЕД) прешле у приватне руке. Та година се у хисторији сматра као година потпуног претварања САД у сервис друштва из ФЕД.

Када је било јасно, још прије избора, да ће Абрахам Линколн увести Закон о аболицији, постало је јасно да су банкари посегли за тржиштем Југа и његовом пољопривредом, а особито за јевтином црном радном снагом која је ,,ослобођена“ имала похрлити на Сјевер и оборити цијену рада у творницама.

Јасно је да финанцијску олигархију нимало није занимала нечија слобода. Ускоро ће црно становништво постати најнижи дио индустријске радне снаге, а имат ће доста времена за размишљање које је ропство било ,,боље“.

Амерички грађански рат, почео је онога момента, када је једанаест јужних држава организирало Америчку конфедерацију, а у Унији је преостало 17 држава. Лондон је наизглед подржавао Конфедерацију све док није преузео све новчане резерве Југа продајући му оружје, а потајно је лондонски Сити у пуној мјери стао иза свог млађег брата у Њујорку, гдје ће пред њом бити велику будућност.

Послије пуне четири године херојске одбране Југ је положио оружје. Однос снага и финанције, супериорно су ишли у прилог Унији. Тај рат је коштао земљу укупно 650.000 погинулих војника. Али што је било са цивилима? Како се рат углавном одвијао на територији Конфедерације, ријеч је о огромној већини у њеном становништву, а те жртве никада нису доживјеле да буду пребројане нити признате од стране Сјевера.

Посједи плантажера су деструирани и сва црна радна снага се расула, а многи су отишли на Сјевер. За њих није више било круха у својим радним домовима. Привреда Југа је уништена. Али побједничка Унија није имала намјеру да поведе политику помирења кроз један болан период. Нити један једини напор није озбиљније уложен у том смислу.

Заправо, Унија је увела војну управу на Југу третирајући га као окупирани територију! Оно што изазива запрепашћење је скандалозна трајност те окупације – читавих двадесет година! Они који су у име слободе укинули ропство за црну радну снагу увели су потпуно окупационо ропство за своје негдашње бијеле сусједе сада лишене основних грађанских права.

Влада Уније је још 1864. године, када је генерал Грант ушао дубоко на Југ, издала наређење да се сви јужњачки градови у потпуности униште, а становништво растјера за казну, било куда. Настала је глад.

Било је јасно да ће такова политика резултирати масовним умирањима. Бијело становништво није било само лишено грађанских права, већ и права да било каковим привредним животом очува почесто и голи живот. Примјер је освајање и рушење главног града Конфедерације – Ричмонда. Град је темељно срушен артиљеријском ватром, остаци су спаљени, а цивили препуштени сами себи.

Био је то први и на државном нивоу смишљен етноцид са елементима геноцида у једној индустријској држави. Кажемо у ,,индустријској“, јер већ до краја деветнаестог стољећа, једва да је била шачица преживјелих индијанских домородаца смјештених у резервате, чија сличност са конц-логорима није случајна и чије је уништење почело са првим почецима Америчке републике. Једва неколико стотина тисућа је преживјело од укупно пет милијуна за које се претпоставља да су живјели 1620 године, од западне до источне обале САД. Свиђало се то некоме или не, није претјерано рећи да је геноцид у темељима рођења младе републике.

Од омиљеног етноцида и терора на Југу прошао је вијек и пол. Да ли је пракси геноцида на организирани начин САД дала нови допринос?

И те како је дала. Када је лоше прикривени империјализам почео третирати Латинску Америку као пуку колонију мало је било деценија да није било крвавих друштвених сукоба у режији САД.

Само у Средњој Америци, по збацивању Арбенесове демократске владе у деценијама послије, у Гватемали је пострадало између триста или четири стотине тисућа људи. Готово свака латиноамеричка земља има прошлост испуњену крвавим злочинима, који су проистекли из сурове политике сваке владе САД-а..

Горанко Ђапић / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/u-senci-neuspele-rezolucije-o-srebrenici-istina-o-stvarnom-genocidu-u-americkom-gradjanskom-ratu/

2 гласa