МИЛОШ КОВИЋ

Историја српског народа представља наш огроман ослонац. Она је наш национални ресурс, баш као економија или оружане снаге

Књига Срби 1903-1914. покушава да оцрта обрисе и понуди тумачења једне велике епохе и пута који су Срби, како би доспели у ту епоху, прешли у 19. веку. Њено прво поглавље посвећено је историји политичких идеја, док се у другом, кроз историјско-филозофске портрете најзначајнијих личности поменутог периода, даје слика њихових филозофских и научних мисли. Главни циљ ове књиге је, како каже и сам приређивач, „да одговори на питања: ко су били Срби на крају тог кретања, у добу од 1903. до 1914. године? Шта је била Србија те 1914. године, када јој је против њене воље наметнута светскоисторијска улога у избијању Првог светског рата?“ Књигу, као и период који описује, краси заједничка воља стручњака различитих области и научних интересовања да створе дело које превазилази сваког појединца и дело у којем сваки појединац може да ужива. Поводом ове књиге за Нови Полис разговарамо са Милошем Ковићем, истакнутим српским историчаром који је приредио ово вредно издање и написао неколико текстова.

У предговору књиге Срби 1903-1914, који (не случајно!) носи поднаслов Историја идејанаписали сте како она, између осталог, нуди мапу тумачења пута Србије у 19. веку. Колико мапа тумачења тог пута може помоћи Србији да и у 21. веку пронађе пут?

— Верујем да проучавање прошлости и размишљање о њој заиста може да помогне у трагању за одговорима на питања савремености, па и у рашчишћавању путева који воде у будућност. То важи и за појединце и за друштвене групе, у које убрајамо и нације. Да бисте одговорили на питања која се сваког дана пред вас постављају, да бисте се определили, морате да имате своју стајну тачку, да знате ко сте и одакле долазите. Човеков идентитет почива на његовом сећању и на памћењу заједнице којој припада, али и на идеалима које он и његова заједница пројектују у будућност. Прошлост, садашњост и будућност су нераздвојни, они су једно. Да бисте, дакле, могли да доносите разумне добре одлуке, морате да имате увид у стварно стање ствари, како у прошлости тако и у садашњости. Морате да имате поуздане мапе. Можете, наравно, да покушате да побегнете од себе и да настојите да постанете неко други. Заиста, демократска, плебејска српска историја 19. века нема ону империјалну аристократску патину, који имају историје Велике Британије и Аустро-Угарске. Можете и да дајете одговоре на сва та „проклета питања“ на основу оног што су вам „шапнули“, како би то рекли основци, на основу медијских спиновања, кампања и убеђивања.

srbi1903 1914

Та потреба људи да „делегирају“ своју памет и савест, да своју судбину предају у руке вођа, странака, држава, доводила је и доводи људе до најсрамнијих поступака. У овом тренутку Срби, као и већина нација Источне Европе, милом или силом, поклањају своју памет и ресурсе свевидећим полубожанским бићима – „западњацима“. Они се пред нама пројављују у виду бриселских и вашингтонских чиновника и дипломата уморних лица, просечних способности, недовољних знања и не увек часних намера. Наши политичари се пред њима пресамићују, зноје и смерно, тинејџерски стидљиво смеше. Те даме и господа нам у својим торбама и лаптоповима доносе већ нацртане мапе нашег 19. века – читајте књиге Кристофера Кларка, Ноела Малколма, Холма Зундхаусена и сличних „великана“, „стручњака“ за историју Срба и Балканског полуострва, написане у највећим британским и немачким универзитетским средиштима. Јесмо ли кадри да разумемо своје прадедове и њихово доба? Или би и то, ко су били наши прадедови, требало да нам објасне наши „пријатељи“ са Запада? Бити свој и аутентичан – то јесте прави циљ сваког појединца и сваке нације.

Победи либерализма у Србији кумовала је спремност Петра I Карађорђевића да прихвати чињеницу да српска национална идеја проистиче из идеје народног суверенитета. То практично значи да је власт тада била и у рукама народа, те да је народ тог времена заиста делао политички. Шта се у међувремено десило са народом, те се овакав однос према политици измигољио из његове свести?

— Генерације из доба 1903-1914, ни по коју цену нису хтеле да се одрекну свог права на одлучивање о сопственој судбини и о сопственој земљи. Србија је, не заборавимо, тада економски била потпуно зависна од Аустро-Угарске и опкољена њеним земљама и земљама њених савезника. Да би одбранила независност и суверенитет, Србија 1914. полази и у рат. Праунуци и унуци тих људи данас покушавају да Србију припоје Европској унији, чија је политика према Србији умногоме гора и погубнија од аустроугарске. Да би то постигли, спремни су да плате дословно сваку цену, укључујући и одрицање од сопствене територије и суграђана који на њој живе. Та територија је, при томе, Косово, и представља само средиште српског колективног памћења. Од сопствене историје данас не одустају само Срби; та болест захватила је скоро целу Европу. Али овде је попримила размере опште пошасти, истинске епидемије. У Црној Гори људи се дословно ругају својим српским прецима. Одговоре на питање порекла те заваде европског човека са сопственом прошлошћу требало би тражити у европским и светским процесима, међу којима је најважнија „глобализација“. Не само у Србији него и у Британији, Шпанији, Грчкој људи тек сада покушавају да поврате последње остатке свог народног суверенитета, који су поклонили бриселским каријеристима. Апатија и малаксалост Срба се при томе морају тумачити и поразима из доба 1991-1999, као и заплашеношћу, страхом од НАТО, чију су бестијалност колико јуче осетили на својој кожи.

У књизи се наводи да је трајни циљ Немачке са балканским народима био духовна окупација. Антонио Грамши је то назвао културном хегемонијом, док Ентони Смит целу ситуацију тумачи као културни рат. Како се тадашња Србија бранила у културном рату, а каква је њена позиција на фронту данас?

— Од насртљивих, колонијалних, ауторитарних, феудалних културних и политичких модела Аустро-Угарске и Немачке, које су видели на делу у Босни и Херцеговини, Срби су се тада бранили усвајањем демократских и либералних, француских, британских и швајцарских културних и политичких образаца. „Цивилизаторској мисији“ Беча на Балкану, на том „полудивљем европском Оријенту“, српски интелектуалци супротстављали су се тако што су доказивали свој европски западњачки идентитет. То српско „позападњачење“ је, дакле, имало дефанзивну, али и офанзивну функцију: очекивали су да ће на тај начин добити подршку Француске и Британије за самоодбрану од Аустро-Угарске, али и за мисију ослобођења српског народа, који је тада још живео у саставу Османског и Хабзбуршког царства. Демократија, либерализам, људска права – све то, како се види из књиге Срби 1903-1914: Политичке идеје, представља део српске националне, у сваком погледу европске традиције. Али те речи и ти идеали данас се налазе на највећим искушењима. Као што су се некада крсташи и конкистадори позивали на католичку веру, данас се САД, ЕУ и НАТО у рушилачким ратничким походима на све што је другачије и непослушно позивају на демократију и људска права. Они угрожавају и поништавају животе милиона људских бића на Балкану, на Блиском истоку и у северној Африци управо у име тих идеала. Не мислим да би требало да тражимо идеолошке алтернативе нечему што је део наше националне традиције. Али сигуран сам у то да, баш у име народног суверенитета, демократије и људских права, сваки човек и свака нација имају право и обавезу да се супротставе насиљу и да одбране своју слободу и своје достојанство.

jovancvijic

Српски национални и политички препород Цвијић види у изразитим представницима моралне снаге друштва – Београдском универзитету и „паметној журналистици“. У којој мери ове институције могу да делују данас као могући покретачи препорода?

— Српски универзитет и журналистика тада су заиста подстакли и извршили препород српског друштва. Данас су наш универзитет и наша журналистика у кризи, чију дубину познају само они који могу да је сагледају изнутра. Професори одбијају да се јавно изјасне о кључним питањима која потресају ово друштво. Јесу ли дужни да то учине, да помогну, ако их друштво већ финансира кроз порезе које плаћају грађани? Чега се плаше, зар нису заштићени као бели медведи? Ипак, јасно је да на универзитету има много оних за које је заиста боље да ћуте него да говоре. На жалосно стање наших медија ваљда не треба трошити исувише речи. Српски универзитет и медији више нису оно што су били у време Јована Цвијића. То, наравно, не значи да од њих треба одустати. Напротив. Школски систем и медији не могу да буду покретачи, али јесу кључ будућег препорода.

Колико је идеја југословенства за Скерлића била утицајна и важна? Видимо да је Анту Старчевића покушавао да укалупи у „хуману идеализовану визију јужнословенске историје“, док се Старчевић касније спомиње као оснивач антисрпске Чисте странке права…

— Југословенство је за Скерлића било средство превазилажења древних, атавистичких омраза и досезања умније и сигурније будућности за Србе и за суседне, јужнословенске народе. Загледан у своје племените идеале, он је, међутим, понекад, свесно и намерно, занемаривао стварност. Есеј о Анти Старчевићу спада у Скерлићеве највеће промашаје. Реч је о уверењу оних који пишу историју да се покојници, предмет њихових истраживања, заиста могу искористити и подредити политичким потребама садашњости. Утицајни идеолог екстремног хрватског шовинизма Анте Старчевић се, наравно, измигољио Скерлићевим покушајима да га уклопи у пожељан историјски наратив, прогласи „нашим човеком“ и прилагоди потребама југословенског покрета. Да бисмо донели свој суд о томе ко је био Анте Старчевић, довољно ће бити да прочитамо његове расистичке антисрпске трактате и да се сетимо да се његова политичка каријера окончала оснивањем Чисте странке права, која је однеговала и једног Анту Павелића.

На једном месту сте написали да је „демократија за Скерлића била једно од средстава постизања онога што се у просветитељском и бентамистичком 18. веку називало највећом могућом срећом за највећи број људи“. Та чињеница је драгоценија утолико што је Скерлић на ту идеју надошао пре одласка у Европу, што нам сведочи да је српска политичка мисао тада била напредна колико и европска. Колико је, међутим, српска политичка мисао данас истовремено српска и европска, а колико су идеје данашње „демократије“ далеко од намера оне у коју је веровао Скерлић?

— Када проучавате политичке идеје припадника српске елите из Скерлићевог доба, видећете да су оне уобличене у самој Србији, пре поласка на школовање и усавршавање на европском Западу. На пример, идеје демократије и либерализма, о којима је у књизи Срби 1903-1914: Политичке идејереч, прихватане су већ у породици, школи, читањем штампе и књига по библиотекама, у ђачким и студентским удружењима, по кафанама, на политичким скуповима. Те идеје су једноставно европски феномени, и зато су ове већ биле ту, у свом српском облику. На школовању у Паризу, Женеви или Лозани оне су само наилазиле на додатну потврду. Ту су биле надограђиване, најчешће према француским, демократским па и републиканским стандардима. Српска политичка мисао и данас јесте, по природи ствари, национална и европска. То је просто културна и географска датост. Али посебно питање су њени домети. Они неће бити високи све док прихватамо стање колонизације и окупације, у које смо данас доспели. То није само „мека моћ“; не заборавимо да на Косову имамо стране НАТО трупе.

okosokolovo

Ваш текст о Скерлићу завршавате метафорично, називајући његове политичке идеје „старим жаром који живи и сија испод давно угашеног пепела“. Значи ли то да сте „оптимиста на дуже стазе“ и да је још увек могуће „распламсати ватру“ која ће, попут оне из времена џинова, грејати српски народ у срцу његовог огњишта?

— Сигуран сам у то да је наша будућност у нашим рукама и да ће она бити наше дело, резултат наше слободне одлуке. Главно је да не бежимо од себе. Потребно је само да будемо деца својих родитеља и унуци својих дедова. Да у себи трагамо за изворима охрабрења и слободе. Историја српског народа представља наш огроман ослонац. Она је наш национални ресурс, баш као економија, или оружане снаге. Поновићу оно што сам негде већ написао. Искуство потврђује да народи дуге и славне прошлости не могу да буду колонизовани.

Разговарали МАРКО ТОШОВИЋ / ЛУНА ГРАДИНШЋАК

Нови Полис

www.standard.rs/istorija/33466-%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8-%D0%B4%D1%83%D0%B3%D0%B5-%D0%B8-%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%88%D0%BB%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%BD%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%83-%D0%B4%D0%B0-%D0%B1%D1%83%D0%B4%D1%83-%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B8

Прочитај без интернета:
1 глас