Након десет година рада у Савету за борбу против корупције, Иван Златић напустио је ову институцију јер сматра да она више не испуњава своју улогу. Златић је био пријатељ и главни сарадник покојне Верице Бараћ која је Савет уздигла у поштовано државно антикорупцијско тело. Истражили су више случајева злоупотреба у приватизацији и нашли се на удару бизнисмена који су учествовали у тим радњама. Након Веричине смрти 2012. године, каже Златић, Савет се утишао и скренуо с таквог пута. Златић данас ради у невладином сектору и залаже се за права радника. У интервјуу за Мрежу за истраживање криминала и корупције – КРИК говори о крађама у приватизацијама, борби коју је водио заједно са Верицом Бараћ, односу влада Србије према Савету, притисцима које су трпели и неспособности власти.

Разговарала: Јелена Васић

„Да би се разумела приватизација битно је знати ово – држава може све. Шта год хоће. Може да узме и да да шта год јој падне на памет. Нарочито ако има згодан оквир за то као у случају приватизације.“

Златић тврди да је процес приватизације од почетка конципиран као превара.

„Новац је изнет из земље за време владавине Слободана Милошевића и требало га је вратити у легалне токове, а приватизација се испоставила као најбољи начин да се то уради. Они који су претходно испразнили друштвена предузећа морали су да нађу начин да постану и формални власници тих фирми. Приватизација је рађена са циљем да то омогући.“

Продаја предузећа почела је 2001. године, иако, како каже, није постојао ниједан правни пропис који би спречио да компаније купују криминалци и бизнисмени с намером да оперу новац. У тадашњој Србији и Црној Гори није постојала никаква провера порекла капитала.

„После деведесетих, ратова, кланица, пљачки и необјашњивог богатства политичке класе није јасно како је могло да им падне на памет да се уђе у процес приватизације без контроле прања новца. Зато је од 2001. до 2007. године то била славина за прљав новац. У том периоду радило се у непостојећем правном оквиру, јер је донет само Закон о приватизацији. Све оно што ће обезбедити да компаније не купе криминалци, да цена буде реална, дакле сви бочни прописи који би требало да подрже успех приватизације стварани су тек од 2007. године, доношењем Закона о спречавању прања новца.“

Током рада у Савету Златић је био сведок чињенице да Србија није имала антимонополски закон при уласку у приватизацију. Тако су, под паролом продаје предузећа, појединцима заправо продавани монополи.

„Цело царство Милана Бека и Мирослава Мишковића изграђено је за неколико година. Пошто су се устоличили у „Књаз Милошу“, „Ц Маркету“,„Луци Београд“, „Новостима“, дакле, када су направили монопол на тржишту, њима је главни део посла био завршен. Постали су довољно моћни да даље диктирају услове. Беко и Мишковић су „настали“ од 2004. до 2007, створила их је влада Војислава Коштунице. Влада Зорана Ђинђића и Зорана Живковића створила је Миодрага Костића.“

Главни актер у продаји државних предузећа је Агенција за приватизацију. Златић објашњава да је велики проблем што је превише моћи концентрисано у овој институцији. Агенција сама креира, спроводи и контролише процес приватизације. Њена акта никада нису била предмет контроле суда.

„Ова институција је постављена лоше по цео систем. Омогућено јој је да ради шта хоће и да на крају и формално увек буде у праву. Тако је створен огроман простор за корупцију. Агенција за приватизацију може, на пример, да оцени да ли неком купцу треба дати пету или седму шансу, иако он не извршава своје обавезе. Може да каже: ‘Овај уговор нам је важан, видимо да се инвеститор труди, ево дајемо му још неку шансу.’ Или: ‘Мислимо да се не трудиш довољно’, и да инвеститора избаци из предузећа. То је невиђен пример кадијског система у новијој историји.“

На почетку приватизације правило је било да Агенција тужи инвеститора ако постоји неки проблем, па суд одлучује о исходу. Са првим штрајковима радника који су замерали да судови раде споро, дошло је до промена. После 2003, Агенцији је дато право да једнострано раскида уговор о купопродаји што се показало као погрешно и погубно решење, каже Златић.

„Могла је од суда да се тражи забрана располагања имовином и сваки суд би то дозволио. Чињеница да ту меру забране Агенција скоро никад није тражила, по мом мишљењу, говори о томе да се ишло на решење да се суд избаци из приче. У почетку је, осим Агенције и инвеститора, уговор о продаји потписивао и директор предузећа. Та пракса је укинута после годину дана, а последица је да се осим Агенције заправо нико ништа не пита о приватизацији. Сви остали су ту само фиктивно. Бесмислено је што се предузећа након тога и даље зову субјекат приватизације, а заправо су само њен објекат, предмет продаје.“

Део послова у приватизацији поверен је независним консултантима што, према речима нашег саговорника, представља симулацију контроле читавог процеса.

„Агенција за приватизацију се много ослањала на мишљење „Deloitte-а“, „Економског института“, „CES Mecon-а“, зато што су проглашени за најстручније. Наводно су то иностране куће које су гарант да ће све да буде у реду. То, међутим, нису никакве стране фирме, већ их воде једни те исти људи који учествују у приватизацији још од Милошевићевог времена – јер су Данко Ђунић, Александар Влаховић и Мирко Цветковић учествовали у приватизацији и у оно време. То је злоупотреба ауторитета науке. Њима је формална веза са правим страним кућама давала неки ауторитет и дуго су га, нажалост, имали.“

На незаконитости у приватизацији међу првима указао је Савет за борбу против корупције. Иван Златић дошао је у Савет 2003. године на позив покојне Верице Бараћ, дугогодишње председнице ове институције.

„Ми смо сарађивали од деведесетих у Чачку у антимилошевићевском удружењу „Грађански парламент“. После бомбардовања главни предмет рада нашег удружења био је сукоб са градским властима због њихових одлука. Тако је Верица дошла у центар пажње шире јавности као особа која се бави питањима корупције. Предложена је за члана Савета, па за председника. Савет пре Веричиног доласка није истраживао конкретне случајеве корупције, ретко се састајао и давао врло начелне препоруке. Међутим, потценили су је. Мислили су да ће са њом на челу моћи да наставе стару праксу. Нису знали да ће она одлично разумети те односе и да ће пробати да стварно нешто уради.“

Савет до 2003. године није имао службенике. Техничке послове су обављали радници Министарства финансија на чијем је челу био Божидар Ђелић.

„Ђелић је желео да има веће стараца које ће да седи и мудрује. Чим је Верица дошла, тражила је да се Савет издвоји из Министарства финансија, да буде у Секретаријату Владе. Када је то урађено, тражила је од Зорана Живковића да Савет има своје запослене и да их сам бира. Први део никада није испуњен. Десет година смо радили по уговору о делу, како и данас раде службеници Савета. Дакле, у згради Владе канцеларија Савета ради на црно. Ниједна Влада није желела да реши ово питање, јер је свака покушавала да се што пре ослободи и Верице и Савета, а запошљавање би био корак у супротном правцу.“

Највећи домет борбе Верице Бараћ је састављање извештаја о појединачним случајевима корупције. Сви извештаји слати су Влади, јавно објављивани на сајту Савета и тако постали доступни грађанима.

„На првој седници Верица је рекла: ‘Хајде да поделимо задужења и кренемо да истражујемо појединачне случајеве на којима ће се објашњавати проблем корупције у Србији’. Први извештај био је ‘шећер’ – организована државна пљачка шећера. Тада смо се први пут дотакли приватизације, због куповине шећерана, па се онда приватизација издвојила као засебна тема.“

Рад Савета од почетка су пратиле негативне медијске кампање, као и притисци бизнисмена о којима су писали извештаје. Савет је касније почео да подноси и кривичне пријаве.

„Милан Беко затрпавао је тужбама и Савет и Верицу Бараћ. Након сваког њеног јавног наступа уследила би тужба за клевету. Срећом, неколико београдских адвоката понудило се да је бесплатно заступа, јер Савет није могао да их плати. Мирослав Мишковић и Миодраг Костић такође су подносили тужбе, али реда ради, само да би то објавили. Милан Беко једини је тим интензитетом паралисао рад Савета и вршио организовану пресију и застрашивање. У тренутку личног прогона Верица је могла више да тражи од чланова, да се борба дигне на виши ниво и да се шаљу кривичне пријаве. Тада је већ била и прилично болесна, па је сукоб са Беком натерао чланове да уђу њену брзину.“

Однос државе према раду Савета мењао се у зависности од тога ко предводи Владу – од потпуног игнорисања до изражене воље за сарадњом. Ниједна Влада, међутим, није предузела ништа поводом извештаја које је Савет састављао.

„У време владе Зорана Живковића Савет није имао свој буџет. Међутим, колико год је било ниских удараца – а било их је, испоставило се да је Живковићева влада била једини саговорник Савета, јер су организовали јавна слушања (представници Владе и Савета су пред новинарима расправљали о извештајима), мада без већих резултата. Коштуничина Демократска странка Србије (ДСС) махала је нашим извештајима у кампањи и најављивала ревизију приватизација. Онда су дошли на власт. Драган Маршићанин, Коштуничин министар привреде, заиста је покушао нешто да уради. Узео је списак наших извештаја, сео са нама и рекао: ‘Дајте да видимо шта се од уговора може раскинути, како да се заштите фирме и да се то врати у легалне токове’. Ипак, отпор великих инвеститора био је огроман. Маршићанин се кандидовао на председничким изборима и после тога нестао из политике.“

Комуникација Савета са владом Војислава Коштунице се након прва три месеца драстично променила.

„Очистили су кадар који је желео да ради, склонили су и Бранка Павловића са места директора Агенције за приватизацију. Савет нису могли тако лако да склоне, јер је већ имао углед и то би било доста непријатно. Верица је имала изграђен ауторитет борца против корупције и не би ћутала. Коштуница је затим приступио свом карактеристичном принципу рада, а то је игнорисање. Не постојиш. Пишемо – он не одговара.“

Период владавине Бориса Тадића и Демократске странке (ДС) Златић сумира кратко – њихова комуникација са Саветом имала је пристојну форму, али не и праксу.

„Они су нам редовно одговарали, нарочито јер се рад Савета већ доста променио и сазрео. Међутим, Савет је тада израдио извештаје о 24 спорна случаја приватизације и слали смо их Влади, али није било ефекта. Покушавали смо да за проблеме приватизације заинтересујемо Европску унију (ЕУ). Тек када се политика Брисела према будућим државама чланицама променила по питању корупције, из ЕУ су се обратили нама. Венсан Дежер (шеф мисије ЕУ) преузео је наш списак 24 извештаја и заказао састанак са Слободаном Хоменом из Министарства правде. И тада је обећано да ће се радити на решавању.“

Српска напредна странка (СНС) и Александар Вучић, према мишљењу нашег саговорника, искористили су чињеницу што у случајевима 24 спорне приватизације ДС није урадио готово ништа на њиховом решавању.

„У кампањи СНС је у великој мери рушио Тадићеву владу на обећању да ће решити 24 спорне приватизације. Онда је умрла Верица. Јавности није јасно шта Вучић јесте, а шта није урадио са овим случајевима јер више нема Верице да то протумачи. Ни садашњи Савет ни стручна јавност нису у стању да процене да је Вучић урадио све погрешно. Верица је стално критиковала владу зато што не оснажује институције, него се бави борбом против корупције ад хоц, као инструментом обрачуна. Вучић је издвојио из МУП-а полицајце који би требало да раде на спорним предметима и направио своју кабинетску полицију. Ставио их је у утврђење под изговором да је наша полиција иначе лоша и да он мора да изолује те људе, да би се истраге реализовале. Такве одлуке Верица је критиковала целог свог антикорупцијског живота. Требало је да се оснажи цела полиција, а не да се сроза овим поступком. То је горе од најгорег шта су владе радиле институцијама.“

Ништа од досадашњих покушаја власти не доводи до системског решења проблема у приватизацији, објашњава Златић. Свака власт је борбу против корупције користила за постизање сопствених циљева.

„Моје мишљење зашто ништа није урађено са тим случајевима – а чињеница је није ништа урађено, јесте да када су из СНС-а обећавали да ће то решити, нису знали шта обећавају. Нису на време приметили да би, ако почну да распетљавају било који од тих предмета, пала цела приватизација. Неки случајеви су само прочитани и затворени. И онда је све опет искоришћено за тајкунске обрачуне. Ево, Станко Суботић Цане се вратио и сви који су били против њега сада су под истрагама.“

„Отишао сам из Савета зато што потпредседник Мирослав Милићевић није хтео да предузме ништа да Савет растумачи јавности како је Вучићева влада кренула у решавање 24 спорне приватизације хапшењем погрешних особа које су помагале Савету, а нису хапшени они које је Савет означио као кривце. Савет је сада веома дисциплинован. Потпуно се одвојио од своје историје и од начина рада, тражи неки другачији приступ. Изјавили су да неће више коментарисати случај да не би утицали на истрагу. Тиме су се до краја искључили и то је нешто што Верица никад не би урадила.“

Иван Златић није оптимиста да ће се ови случајеви икада решити.

„Садашња влада нема капацитет да се бори против корупције. Дошла је гарнитура људи која је потпуно уцењена својом прошлошћу из деведесетих и не сме много да врда, нема никакав преговарачки потенцијал са Бриселом, Вашингтоном или са било киме. То ће их увек пратити.“

www.vaseljenska.com/intervju/ivan-zlatic-privatizacija-u-srbiji-je-slavina-za-prljav-novac/

Прочитај без интернета:
0 гласовa