„Излазак Турске из америчког кола, био би уносан и за Европу, и Блиски Исток, и Кину, и наравно Русију,“ изјавио је генерал Леонид Ивашов у интервју војном аналитичару Виктору Баранецу за Комсомолску правду.

Генерал Ивашов додао је такође да „Вишевјековна историја руско-турско односа, говори прије о непријатељству Турака – Османилија према нашој земљи, него о међусобним симпатијама. То је потребно запамитити. Турска није обичан партнер, и није савезник. Због тога приликом успостављања односа са Турском треба спровести снажну анализу и геополитичку прогнозу развоја односа са Турском,“ као и да „Москва не смије да не искористи шансу да себе позиционира као геополитичког центра Евроазије. Успостављање односа са Ираном, Египтом, обнављање државности у Сирији, све је то потребно избалансирати са турским апетитима. Нама је потребно увести Анкару у процес формирања стабилног и безбједног региона.“

Основна тема интервјуа, чији превод портал ИН4С преноси у цјелини представља отопљавање односа Русије и Турске, након неуспјелог покушаја државног удара у Турској.

Леониде Григорјевичу каква се то “загонетна метаморофоза“ догодила у руско-турским односима?

– Да би схватили разлоге таквог наглог заокрета Ердогана на страну Русије, потребно је кратко проанализирати политику турске елите током последњих неколико година. Ердоган је био спроводилац и истовремено заточеник америчке авантуре на Блиском Истоку и Европи. Почетни циљ нафтног и финансијског капитала САД био је изазвати геополитичку трагедију на на Блиском Истоку, са циљем да Европу и Азију доведу у зависност од блискоисточне нафте, коју контролишу америчке компаније и сателити попут Саудијске Арабије и Катара.

За Блиски Исток била је спремна улога “региона хаоса“ и извора терора, из кога би дестабилизација била усмјерена ка Европи, Азији и Русији. За то је било потребно уништити режиме који су имали добре односе са Русијом, Кином и Европом. То су Ирак, Либија и Сирија, као и они који су покушали ослободити Египат од америчког туторства при Хосни Мубараком. Додао бих још Иран, који је постигао геополитичку моћ да се супростави политикама САД и Израела.

Какву је улогу играла Турска у плановима САД?

– Водећу. Не треба заборавити да је Анкара као члан НАТО имала у домету Каваказ, руски југ, црноморски басен и контролисала мореузе. Управо са територије Турске кретале су операције против Сирије, усмјерене против курдских покрета. Кроз Турску у Европу су стигли милиони избјеглица. Ердоган је “добровољно“ спроводио америчке циљеве. И таква политика довела је Турску у изолацију. Умјесто прокламоване Ердоганове и Давутоглуове политике “нула проблема са сусједима“, Анкара је на свим стратешким усмјерењима суочила комплексне проблеме.

Временом су чак и Американци почели на Ердогана гледати као на “искоришћени“ материјал. За сваки случај дали су уточиште лидеру лидеру војне и вјерске опозиције, Фетулаху Гулену.

Увидјевши ситуацију Ердоган је покушао да нађе путеве нормализације односа са Русијом. Чим је показао спремност на извињење за рушење авиона СУ-24, на истамбулском аеродрому догодио се терористички напада, који по политичкој позадини не могу бити одговорни Курди, или ИСИЛ. То је била увертира за државни удар, који је услиједио послије одлуке Ердогана о приближавању Русији. Данас је турском лидеру савршено јасно ко је стојао иза државног удара, како што му је јасно да из земље није имао куда побјећи, осим у Русију. У томе леже разлози заокрета према нашој земљи.

Али зашто је Ердогану било потребно ићи на конфронтацију са Русијом и оборити руски авион? Ја не вјерујем, да је пилот турског ловца само ријешио оборити СУ-24. Такође бивши премијер Давутоглу уочи сусрета Ердогана са Путином, покушао је јавно аболирати предсједника Турске и сву одговорност за рушење авиона узети на себе. Много је тога нејасног…

– Викторе Николаевичу ја и ви смо много година провели у централном апарату Министарства одбране и знамо поредак доношења одговарајућих одлука.

Узмимо примјер рушењa јужнокорејског Боинга (1983 година). Тада је одлука донијета готово на нивоу главног команданта, и послије је био смијењен начелник генералштаба маршал Огараков.

– Управо тако. То је било јавно политичко решење, тим прије што је Турска чланица НАТО. Ако би Русија одговорила војним мјерама, све чланице НАТО биле би принуђене објавити рат Русији. Ми знамо ко води главну ријеч у НАТО-у, ко наручује револуције, преврате и велике бомбашке нападе. То није Обама, то је крупни транснационални капитал, прије свега амерички. Потпуно је очигледно да су догађаји у Русији и Сирији, погоршавање односа Турске и Русије карике у једном ланцу.

Или можда етапи једне операције, једног геополитичког плана?

– Потпуно сте у праву. То је један геополитички пројекат по коме Русији треба гурнути у оружани сукоб са Европом, Турском, било ким што би зауставили њено уздизање, вратити контролу над Евроазијом, уклонити своје економске конкуренте, растурити ЕУ и зауставити развој Кине.

Aли зашто је Русија постала главна мета америчког дјеловања?

– Овдје је поново “одговорна“ геополитика. Руска национална елита себе је позиционирала центром Евроазије, сакупља совјетско наслеђе, враћа се својој историјској традицији, приближила православље умјереном исламу, досљедно одбија западне вриједности. И чак су у Турској стали осјећати да је православље значајно ближе исламу него вриједности Запада. У ХХI вијеку Евроазија постаће самостални субјект свјетског политичког процеса. Морате признати да је Русија заједно са Кином, изгурала САД са простора Евроазије…

Евроазију је господин Бжежински означио као награду за побједу у Хладном рату.

– Да, ова награда им измиче из руку, осим Русије као претече, покренут је процес реорганизације свијета: Евроазијске унија, Шангајска иницијатива, БРИКС. А сада Турска размишља о укључивању у све ово. У ЕУ је хиљаду година неће узети, дакле останак у НАТО-у Анкари није нарочито битан. Штавише у НАТО бази Индџирлик организован је војни удар против Еродгана. За САД излазак Турске из организације НАТО, био би почетак рушења алијансе. У НАТО-у турска војска представља основну пјешадијску силу, топовско месо, у случају ратова са СССР и Русијом. То су били разлози покушаја свргавања Ердогана и довођење на власт у Турској проамеричке војне хунте.

Леониде Григоријевичу, на основу казаног, да ли је гушење преврата у Турској, позитивно не само Ердогану, већ и Русији?

– Прво, Викторе Николаевичу покушај преврата је операција специјалних служби и турског генералштаба. Ја и ви одлично знамо што било која операција, подразумијева неколико варијанти, иако не успије једна, приступа се другој. Такође потребно је и опревдати додијељени новац. Стога, могуће је да у Турској слиједи обојена револуција, или физичко уклањање турског предсједника. Озбиљан лов на Ердогана се и сада води. Друго, излазак Турске из америчког кола, био би уносан и за Европу, и Блиски Исток, и Кину, и наравно Русију.

А како ће изгледати морална страна руско-турског приближавања? Турци су на заболи нож у леђа, а ми сада опраштамо? И опет успостављамо пријатељске односе? Међутим, да ли је могуће очекивати поново ударац у леђа од стране Ердогана?

– Викотре Николаевичу, код мене такође постоји антитурски синдром, ја такође не бих био сагласан са брзим опростом за злочин Анкаре. Чак у периоду процвјетања међусобних пријатељских односа, Турска је водила антируску политику на Блиском Истоку, Каваказу, Централној Азији, Криму и снажила своје војне потенцијале на Црном мору. Вишевјековна историја руско-турско односа, говоре прије о непријатељству Турака – Османилија према нашој земљи, него о међусобним симпатијама. То је потребно запамитити. Турска није обичан партнер, и није савезник. Због тога приликом успостављања односа са Турском треба спровести снажну анализу и геополитичку прогнозу развоја односа са Турском. Треба схватити, да геополитика не мисли о краткорочним користима.

Почетак ХХI вијека обиљежава “залазак“ епохе запада и изласком на арену цивилизација Истока. Ово је природни геополитички процес и њега ништа неће зауставити. Међутим могуће га је закочити, что Запад покушава урадити, кроз ратове, рушења, кризе. Турска је до сада играла у колу рушилачких сила Запада.

Данас се Анкара премишља. Бира – продужити играти на рушилачкој страни, или узети учешћа у изградњи новог свјетског поретка.

– Због тога Москва не смије да не искористи шансу да себе позиционира као геополитичког центра Евроазије. Успостављање односа са Ираном, Египтом, обнављање државности у Сирији, све је то потребно избалансирати са турским апетитима. Нама је потребно увести Анкару у формирању стабилног и безбједног региона, који се налази на руским границама. То се потизивно може одразити и на прилике у Централној Азији, укључујући Авганистан, Кавказу и Црном мору. То може омогућити измјене у односима свјетских сила.

Са више пажње треба градити односе Европе, временом и са Америком. Поправљање односа Азербејџана и Јерменије, размислити о будућим односима са Грузијом. Стога, игра са Ердоганом је од непроцјењиве вриједности. Међутим диктирати данас услове односа, треба да ради прије Москва, него Анкара.

извор: www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=9&idnovost=92538&Ivasov:-Izlazak-Turske-iz-americkog-kola-bio-bi-unosan-za-Evropu,-Bliski-Istok,-Kinu-i-Rusiju

7 гласовa