Књига некадашњег вишег тужиоца Џона Џ. Лофтуса „Нацистичка тајна Америке“, у којој он описује како је Министарство правде Сједињених Америчких Држава онемогућавало рад Конгреса, блокадом конгресне истраге у вези са славним америчким породицама које су финансирале Хитлера, Стаљина и арапске терористе, уводи читаоца у најстрожије чуване тајне владе у Вашингтону. Реч је о нецензурисаној верзији првобитне књиге, „Белоруска тајна“, чији је оригинални рукопис цензурисала влада САД. Магазин Таблоид у неколико наставака објављује најинтересантније делове из овог вансеријског публицистичког дела

„Нацистичка тајна Америке“ је објављена, без икаквог претходног обавештавања владе, у новембру 2010, на Дан ветерана. (Мада, примерци су унапред прослеђени Њујорк Тајмсу, који је можда благовремено упозорио Министарство правде.) Исте те недеље, неко је узео примерак поверљивог „Ричардовог извештаја“ и одао га Тајмсу, који је причу објавио три дана касније. Сада, уместо да велича Марка Ричарда, Тајмс је известио углавном о томе да је Министарство правде признало како је влада САД помогла нацистима да се доселе, а онда лагала о томе. Био је то наслов који је обиграо целу земљу.

Тајмс је чак објавио комплетан Ричардов извештај од 600 страна на свом сајту, али изгледа да смо само ја и још шачица других људи прочитали то до краја. Пристрасност је била очигледна. Тамо постоји читав сегмент о неименованом бившем тужиоцу из Министарства правде који је помагао аустралијској влади да тамо открива нацисте. Ричард је приграбио заслуге за аустралијски успех, али никада није поменуо да сам заправо ја обавио тај посао. То би било у супротности са његовим претходним поглављем у којем ме је денунцирао као аматера склоног претеривању. Постоји стара изрека да они који лажу у вези с историјом заслужују да их она заборави.

Американци су финансирали Хитлера, нацисте, немачку економију и Други светски рат

Опет, слатко сам се смејао на помисао да се Ричард толико препао онога што сам могао о њему да кажем, да је протраћио хиљаде радних сати запослених у Министарству правде. Они су припремили пакет за његову постхумну одбрану, само да би се штампа усредсредила управо на оно на шта сам ја пре више деценија упозоравао Конгрес: нацисти се нису кришом ушуњали у Америку; њих су овамо прокријумчариле наше шпијунске агенције. Било је лепо имати право, па макар моје име није ни поменуто у чланцима.

Нико из Министарства правде или Њујорк Тајмса никад ми се није јавио како би са мном разговарао о Ричардовом извештају. Толико о поштењу, тачности и објективности, али како ће се присетити читаоци моје недељне колумне у часопису Ами, ја већ одавно знам да је Тајмс био у родоскрвним везама, како са Министарством правде, тако и са обавештајном заједницом.

Читао сам поверљиве досијее и о самом Њујорк Тајмсу, укључујући и то како је лојтнант Абвера Паул Хофман, ађутант високог нацистичког ратног злочинца у Италији, касније постао шеф бироа Тајмса у Риму, по захтеву америчких обавештајаца. Како сам последњи пут чуо, лојтнант Хофман се пензионисао у Швајцарској, али и даље напише понешто за рубрику Тајмса о путовањима. Многи „новинари“ Тајмса су годинама били заправо прикривени тајни оперативци који су се бавили атентатима и пучевима у Јужној Америци. Данас, Тајмс не ангажује нацисте или шпијуне, али и даље жмури на такве активности. У замену за ексклузивне вести, Тајмс пере прљав веш обавештајне заједнице. Сви они знају како да оперу причу.

Скандал се најбоље заташка тако што се минимизује. На тај начин, остатак штампе не обраћа велику пажњу: „Није то богзна шта. Тајмс је то већ одрадио. Нема тамо ничег великог.“

Нацисти помагали Американцима да испробавају ЛСД на совјетским обавештајцима

На пример, током осамдесетих година двадесетог века, Тајмс је објавио неколико скептичних чланака о томе да је Њујорчанин по имену Микола Лебед „наводни“ нациста. И поред мојих подстицаја, Тајмс није хтео да дубље копа. Штета, јер су могли да ископају пуно тога. Лебед је био шеф украјинске верзије Гестапоа, чији су криминалци убили мајку Симона Визентала, заједно са десетинама хиљада Пољака, Јевреја и других грађана Украјине.

Имам доброг кандидата за човека који је дошапнуо Тајмсу да се мане приче о Лебеду. За време осамдесетих, један од потчињених Марка Ричарда, Дик Саливен, убедио је Конгрес и ЦИА да је Лебед био вођа антинацистичког покрета отпора у Украјини. Да би се разумеле размере те лажи, требало би да објасним како сам својевремено натерао сиротог господина Саливена да прочита читав обавештајни досије о Лебеду у три тома, где су детаљно документовани разни Лебедови злочини и зверства.

До овог дана, колико могу да видим, нико у Министарству правде никада није отворио досијее о Закону о изузећу („Освит“) како би потражио визе издате нацистима које је америчка обавештајна служба запослила за време Ајзенхауерове владе по том пропису. Њујорк тајмс и даље хвали јединицу Министарства правде за лов на нацисте, и чак је ангажовао Саливеновог пајташа Рајана као књижевног критичара.

Сада вам можда постаје јасније због чега су моје књиге невидљиве, и зашто сматрам да су и Тајмс и Министарство правде обични циркузанти…

Можда је господин Розенбаум заборавио…

Готово две деценије пошто сам покушао да натерам Министарство правде да дела против Миколе Лебеда и његове мреже нациста, професор Џефри Бердс са Североисточног универзитета портврдио је размере Лебедових зверстава тако што је разговарао са сведоцима и прочитао недавно отворене украјинске архиве. Професор није нимало сумњао у то да је Лебед био велики ратни злочинац, можда и нацистички убица највишег чина од свих који су икада стигли у Америку.

Године 2006., он срео с Илајем Розенбаумом, последњим шефом јединице за лов на нацисте у Министарству правде, који је и даље инсистирао на томе да Лебед уопште није такав, и да сам ја преувеличавао читаву Лебедову сарадњу с нацистима. Ја сам тада рекао професору Бердсу за меморандум који ми је неки бирократа послао у време када је радио за мене као приправник. Розенбаум је прегледао новинске чланке где су се помињали нацисти за којима је трагао СССР, и сачинио списак од двадесетак најзлогласнијих. Лебед је био веома приметан у Розенбаумовом каталогу највећих ратних злочинаца.

Тајмс је изгледа такође заборавио много тога, и очигледно се никада није запитао како је неко попут Лебеда могао да остане у Америци, а да га Министарство правде никада не провери.

За разлику од изузетно незаинтересованог Тајмса, ЦИА је то испратила и затражила од мене да напишем детаљан историјат Лебедових нацистичких активности, информације које је неко изгледа избацио из поверљивих досијеа. Имам прилично основану претпоставку о томе ко је те информације избрисао. Најмање један запослени у ЦИА имао је мотив, средства и прилику да уништи колико год је нацистичких досијеа могао да пожели.

Ја сам овом књигом обухватио и примерак мог раније поверљивог меморандума упућеног ЦИА о Лебеду, заједно са неким сасвим недавно декласификованим меморандумима ЦИА у којима је иденификован њихов човек одговоран за бављење свим питањима у вези са Лебедом. ЦИА је веровала експертизи Дика Саливена о Лебеду, пошто је Саливен раније радио у јединици за лов на нацисте у Министарству правде.

Упркос чињеници да је Саливен већ видео у Министарству правде све досијее у којима се Лебед помиње као ратни злочинац, он је свеједно убедио ЦИА да је Лебед био вођа антинацистичког покрета отпора кога је тражио Гестапо. Постојала је чак и лажна потерница за њим. Марк Ричард је сигурно био веома поносан на Саливена.

Претпостављам да је практично све што је Тајмс икада објавио о томе како је Министарство правде успешно прогонило нацисте у Америци нека врста преваре. Можда помислите да је превара превише јака реч. Можда су уредници само били одсутни мислима кад је посреди нешто што се догодило толико давно. Али ако је то тачно, како Тајмс може то да пореди са сопственим извештавањем у новембру 2010?

Пре званичног објављивања на Дан ветерана, мој издавач је послао Њујорк тајмсу прве примерке Нацистичке тајне Америке заједно са саопштењима за штампу. Књига сасвим јасно износи тврдњу да је сâмо Министарство правде спонзорисало усељавање ратних злочинаца, међу којима и Миколе Лебеда и целе његове нацистичке мреже. Чак и ако је Тајмс игнорисао сва та саопштења за штампу и затурио све добијене примерке на Дан ветерана, неко је ипак требало да ме позове убрзо пошто је поверљиви извештај Марка Ричарда од 600 страна доспео на њихове столове, и то сасвим случајно, само три дана по објављивању моје књиге. Да, то је било баш то. Пука случајност.

Ноам Чомски: Свако ко је читао Орвела, зна шта нам спрема Америка!

Поступајући по стандардима професије и проверавајући индексе за раније чланке Тајмса о нацистима, Лебеду или заташкавањима Министарства правде, обичан новинар би приметио да се ја помињем као онај правник у Министарству правде који је провалио целу ствар и прочитао све поверљиве досијее о нацистима, међу којима и оне о Лебеду, у ЦИА. Можемо чак да заборавимо и на индекс у архивама, јер моје име се врло јасно помињало и у самом Ричардовом извештају. Више је него чудно што ми нико није ни окренуо телефон.

Има и других необичности. Неко је уништио главнину читаве збирке досијеа ЦИА о Муслиманској браћи. У досијеу постоји само неколико исечака из новина. Њујорк Тајмс и даље објављује рекламне чланке о дивној Муслиманској браћи као старомодној антиколонијалној политичкој групи која би могла да одигра модерну улогу у будућој египатској влади.

Истина је, како ова књига открива, да су Муслиманска браћа била првобитно арапски нацистички покрет, и радила су за британске обавештајце како би срушила тек рођену израелску државу. Током осамдесетих година двадесетог века, њих су ангажовали амерички обавештајци како би регрутовали муџахедине у Авганистану, а сада је то покровитељска организација за сваку сунитску терористичку групу на Блиском истоку. Прилично значајно изостављање у Тајмсовом писању о Муслиманској браћи, зар не?

Мој омиљени цитат потиче од Џорџа Орвела, писца 1984: „Изостављање је најмоћнија форма лажи, а дужност историчара је да се постара да те лажи не доспеју у уџбенике историје.“

Већина људи радије би да не зна истину

Њујорк Тајмс има дугачак историјат обмане путем изостављања. За време ИИ светског рата, Тајмс је изостављао бројне извештаје о нацистичким зверствима против Јевреја, и покопао и најмање помињање онога што данас називамо Холокаустом на својим задњим страницама. Тајмс је потом то признао као велики новинарски неуспех. За време послератних борби које су довеле до стварања државе Израел, Тајмсово извештавање се у најбољем случају може описати као неутрално или наклоњено Арапима, можда зато што је власник новина изјавио да ће се, постане ли Израел икада држава, он „исписати из јеврејске расе.“

Тај власник се често дописивао са својим пријатељем, Робертом П. Џојсом из обавештајне службе Стејт департмента. Нудио је новине као параван за тајне операције. Тајмс никада није известио о томе да су његова страна дописништва коришћена за атентат на председника Аљендеа у Чилеу, збацивање Мосадековог демократског режима у Ирану или запошљавање некадашњих нацистичких обавештајних официра у време Хладног рата.

За разлику од свих осталих великих америчких новина, Тајмс није на првој страни донео приказ сегмента из емисије 60 минута у ком су 1982. године описана откровења из Белоруске тајне. Добитник Пулицерове награде Симор Херш, бивши новинар тог листа, позвао ме је како би ми честитао што сам уопште приморао Тајмс да пише о томе: „Зар не разумеш? Ти си их натерао на то.“

Марк Ричард је преминуо, али Алан Рајан, најбољи пајташ Дика Саливена из Министарства правде, и даље повремено пише приказе књига за Њујорк тајмс. Наравно, то би могла да буде само још једна од тих чудних случајности. С друге стране, могло би да објасни како то неке књиге постају невидљиве за јавност. Књиге о Холокаусту ретко остају невидљиве у јеврејској заједници, али опет, чини се да многи јеврејски Американци не желе да знају историју.

Једна веома љубазна новинарка из малог јеврејског листа у Калифорнији казала ми је због чега је имала толико проблема током читања ове књиге: „Прочитала сам корице и потом пуних недељу дана зурила у вашу књигу. Плашила сам се да је читам због могућности да она буде истинита, што би променило мој свет. Било је то као у оном филму Матрикс, кад вам понуде пилулу од које ћете се пробудити. Јесам ли уопште желела да се пробудим?“

На крају се пробудила, и написала добар приказ. Али мислим да би већина људи радије волела да не зна истину.

Ипак, то ме неће спречити да пишем. Намеравам да опишем што више важних изостављања из званичних историја о којима је штампа извештавала.

Министарство правде је све заташкало

Желео сам да живим часно, да будем свештеник у Храму правде. Започео сам као приправник у оквиру почасног програма Јавног тужилаштва. Сваке године по неколико десетина бистрооких дипломаца с правних факултета било је бирано међу хиљадама пријављених за запослење у Министарству правде. Године 1977., ушао сам у седиште Министарства правде, монументалну зграду у Вашингтону, у авенији Пенсилванија, на пола пута између Беле куће и Капитола.

Било ми је двадесет седам година када сам додељен Кривичном одељењу, одсеку за жалбе. Моја канцеларија је била на другом спрату, одмах до „Велике дворане правде.“ Мозаици из доба економске кризе красили су зидове и степениште, и приказивали славне правнике из историје, од Хамурабија до Пророка Мухамеда На централној позорници била је славна статуа „Духа правде“, полуголе жене везаних очију, са вагом Правде у рукама. Превод нашег гесла на латинском гласио је: „Ми који следимо Госпу Правду.“

Мој нови шеф се руковао са мном и рекао: „…Добро дошао у Министарство правде. Сада заступаш најкорумпиранијег клијента на свету, владу Сједињених Држава.“ Помислио сам да се шали. И даље мислим да није био у праву. Нисам радио за најкорумпиранијег клијента, већ само за најкорумпиранију адвокатску фирму.

„Нека краљевска породица објави све преписке с нацистима“

Готово цео век, за Волстрит је Министарство правде било главна мета аквизиције. Огромне корпоративне донације за кампање имају своју цену. Донатори стекну право да поставе државног јавног тужиоца – не увек, али често. Не можете купити владу САД, али Министарство правде се изнајмљује. То је веома уносан посао.

Јединица за еколошке злочине може да уништи или уздигне фирме које загађују околину.

Пореско одељење контролише Службу унутрашњих прихода путем обавезујућих тумачења закона. Када је Конгрес усвојио Закон о помоћи избеглицама током педесетих година двадесетог века којим је било забрањено досељавање људи који су подржавали тоталитарне режиме, Служба за усељавање и давање држављанства (Имиграциона служба) Министарства правде протумачила је то као забрану која се односила само на оне који су се залагали за тоталитарни режим у САД.

Тако је Ајзенхауеров врховни тужилац једноставно изокренуо намеру Конгреса да се забрани усељавање оних који су подржавали Хитлеров, Мусолинијев или Тоџов режим. Уместо да забрани досељавање нациста, Министарство правде је легализовало имиграцију бивших нациста све док они не би покушали да васпоставе Четврти Рајх у Америци. Још горе, то изопачено тумачење је било донето како би се следеће три деценије ометао рад ловаца на нацисте у Министарству правде.

Корупција у Министарству правде траје већ дуго. На преговорима о Версајском миру, штампа је државног јавног тужиоца описивала као „рекеташа“ адвокатске фирме Саливен и Кромвел.

Током ИИ светског рата, иста ова адвокатска фирма заступала је америчке корпорације чија је имовина била конфискована по Закону о трговини с непријатељем, зато што су оне поступале као нацистички паравани, док су истовремено други чланови те фирме волонтирали као тужиоци Министарства правде, под званичним називом Старатељи над страном имовином. Историја је забалежила да је етички кодекс у сукобу интереса Америчке правничке коморе написан као реакција на понашање правника из фирме Саливан и Кромвел.

Неки можда кажу да сам превише оштар, да је у прошлости можда било неких застрањивања која никада не би била толерисана у данашњем Министарству правде. Најзад, један врховни тужилац, Елиот Ричардсон, поднео је оставку радије него да подлегне корумпираним и незаконитим налозима председника Никсона. Али браниоци Министарства правде обично прелазе преко чињенице да су, после подношења оставке врховног тужиоца, остале бирократе у министарству биле сасвим спремне да изврше Никсонова наређења.

Крајњи исход је то да корпоративна контрола над Министарством правде штити саме корпорације. На пример, савезни судови су једном пресудили да велике дуванске компаније морају да исплате милијарде и милијарде долара надокнаде медицинским институцијама Медикер и Медиејд на име неге жртава плућних обољења. Велике дуванске компаније су донирале десетине милиона како би био изабран републикански председник, који је на функцију поставио врховног тужиоца благонаклоног према дуванској индустрији. Посрамљени савезни тужиоци саопштили су суду да им је наређено да траже много мање износе одштете од оних које је судија већ досудио. Министарство правде је поклонило милијарде долара пореских обвезника великим дуванским компанијама.

Истина о шифри „Пепељара“

Док се корпоративни хохштаплерај већином збивао под владавином републиканаца, и демократе су повремено умеле да се умешају, нарочито када су биле забринуте за очување лика и дела самог Министарства правде. На пример, док је Уред за правне савете администрацији Џорџа W. Буша дао дозволу да пренебрегава обавезујуће споразуме о тортури и ислеђивању затвореника, сваки студент са прве године права знао је за то. Али Обамин врховни тужилац Ерик Холдер одбио је да покрене чак и етичке оптужбе против правника из Уреда за правне савете за време Буша, препустивши то њиховим државним адвокатским коморама. Кад радите за Министарство правде, нема шансе да заглавите у затвору. Питајте Еда Миса.

Ономад, 1977, када сам почео да радим за МП, и даље сам био донекле наиван за некога ко је као студент радио на послу професионалног учесника кампања у бостонској политици, а потом служио у војсци као официр. У почетку сам волео свој посао у „Главној правди“, како смо називали седиште МП-ас. Давали су нам жетоне за аутобус да се одвеземо на Капитол хил и слушамо рочишта у савезним кривичним случајевима пред Врховним судом.

Једном, и не знајући то, седео сам крај окривљеног у случају убиства – био је то војни лекар и припадник Зелених беретки који је побио целу своју породицу. Касније сам сазнао да је један од његових првих бранилаца био бивши специјални асистент врховног јавног тужиоца. То је био правник из Министарства правде који је ослободио све оне директоре америчких корпорација који су остали у Немачкој како би помагали својим нацистичким клијентима. Ти привредници су буквално помагали и бодрили непријатеље за време рата. Сви ти издајници су у пругастим оделима боравили у заједничком затворском логору са шифрованим именом „Пепељара“.

Затворски логор је био под управом Британаца, али сви стражари су били Американци. Један стражар ми је годинама касније рекао како се један од помпезних затвореника хвалио да ће се за њега побринути пријатељи из Чејс Менхетен банке. „Јесте ли сигурни да ће желети уопште да чују за вас?“, упитао је стражар, сигуран да ниједна америчка фирма никада неће помоћи никоме оптуженом за издају.

Затвореник је био у праву. Стражар је погрешио.

Специјални асистент врховног тужиоца Сједињених Држава затворио је све случајеве издаје у окупираној Немачкој. Нити један директор било које фирме није отишао у затвор због пословања са нацистима, како у Америци, тако ни у Уједињеном Краљевству. Министарство правде је све то заташкало.

Више од стотину америчких издајника враћено је кући после много уносних година у Хитлеровој служби. Оригинални војни досијеи о истрагама, под шифрованим именима још су недоступни због „заштите приватности“ умешаних америчких грађана. Један официр америчке обавештајне службе, Ален Далс, искористио је свој положај у ОСС-у како би заштитио себе и своје клијенте од истраге о прању нацистичког новца преко Америке. Поред Далса, председник Френклин Рузвелт је ставио сопственог потпредседника и врховног тужиоца под надзор ради заштите оних америчких привредника који су имали комерцијалне везе с Трећим рајхом.

Пошто је британско прислушкивање указало на то да су преко десне руке ФДР-а процуреле поверљиве информације једном пронацистичком шведском привреднику, ФДР је брзо заменио свог потпредседника Харијем Труманом, који је био угледан захваљујући двопартијској истрази корупције у америчким фирмама.

На жалост, председник Рузвелт није известио Трумана о истрази против Далса и врховног тужиоца, па је Труман обојицу задржао после Рузвелтове смрти. Председник Труман такође није знао да је ФДР дозволио да британски тимови атентатора убију пронацистичке америчке привреднике у Њујорку. Помињање америчко-нацистичке сарадње и британских тимова атентатора било је цензурисано у првобитном издању ове књиге, заједно са сваким помињањем улоге Ватикана у прању нацистичког новца преко америчких корпоративних инвеститора.

Таква цензура само доказује да сам пре скоро тридесет година пошао правим путем.

(Наставиће се)

Џон Џ. Лофтус

Приредио: Магазин Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/iz-knjige-dzon-dz-loftusa-nacisticka-tajna-amerike-1/

Прочитај без интернета:
3 гласa