Александар Б. Ђикић   

Седница владе Србије, одржана недавно у гротескној атмосфери у блату површинског копа колубарског басена, изазвала је салве смеха, и распламсала креативност многих блогера који су слику из „Колубаре“ монтирали у различите контексте, од Тајне вечере па преко Аватара и Дизниленда, до несрећних азиланата са истока и њиховог транзита кроз нашу земљу.  Међутим у тој галами и општем смехотресу једна порука послата одатле са „највишег места“ додатно је онеспокојила српску јавност пренеражену од страха због свега што јој се дешава последњих година, иако је саопштена онако узгред.

Наиме премијер Вучић се тога дана и званично дао у потрагу за новим Уставом Републике Србије, правним актом  који се најављује већ дуже време, а који ће нас храбро сурвати још ниже. „Број народних посланика Скупштине Србије биће смањен са садашњих 250 на 125 до 150“ – поручио је премијер. Иако сматрам да је и та понуда исувише великодушна за народ попут нас, јер је довољан и само један посланик. Ма шта посланик, довољан је Пера ложач са положеним ПП курсом, у случају да се неком ветерану петооктобарске револуције  прихте да демонстрира пироманске способности.

Дошло ми је да цитирам многобројне докторе „свакачастологије“, и узвикнем „Свака част, Вучићу! Он је за само три године владавине схватио колико српском народу (а тек српској деци) тешко пада да плаћају џабалебароше и полтрончине у Скупштини. У том заносу умало да претерам и одем у „алалверизам“, али се брзо пренух.

За то пренуће морам бити захвалан ником другом до премијеру главом и брадом. У другом делу изјаве премијер дословце каже: „Верујем да ћемо у наредних годину дана мандата имати снаге да макар изађемо пред грађане са нацртом нових решења, и (sic!) када је реч о смањивању броја посланика“. Дакле, не само што има неко АЛИ које срећу квари, него то може да учини и једно обично И!

Дакле једно кратко „И“, показује да се ради о томе да је број посланика нешто сасвим споредно. Показује да је то „небеска удица“ за „небески народ“. Схватих да се иза бриге за народни џеп крије нешто друго, нешто велико и нешто опасно. У ствари, не могу се сетити ни једног ваљаног разлога због кога ми имамо посланике!? Па какве онда има везе, да ли их имамо 250, 500, 150 или једног? Дакле, по среди је нешто друго.

Искрено, схватао сам ја то одавно и о томе писао на овом месту још док је СНС био у опозицији, али ми је требало једно „И“ са званичног места. А ово је дошло баш одатле.

Дакле, јасно је да се нешто крупно ваља. То крупно се крије иза крупних речи о „тешким одлукама“, као да „крупноћа и тешкоћа одлуке“ гарантују успех и добробит. Крупне и тешке одлуке могу бити И добре, али и не морају и по правилу нису. У овом случају, уопште се не ради о „крупној одлуци“, већ о изнуђеној одлуци, а изнуђене одлуке су по правилу лоше. То најбоље знају шахисти, када их противници вијају по табли све до неизбежног шах-мата.

У конкретном случају ради се о променама Устава које се тичу саме суштине постојања, карактера и положаја наше државе у будућности. И то није наша одлука, већ је то налог који долази са запада, ма шта то значило, како би нам се отворила нека „поглавља“ у којима ваљда пише да ми напокон постајемо високи, лепи, богати и плави.

За такву „шарену лажу“, из Устава се мора уклонити све оно што би подсећало на суверенитет. „Непријатно“ искуство запада са уједињењем Србије крајем 80-их година прошлог века, након њеног разарања у решењима Устава из 1974, морало се завршити ратом и свеопштом катастрофом, како би се дошло до овога што сада имамо. Сада запад неће допустити случајности. Ако смо 1974. могли да се „вадимо“ на Тита и Кардеља, овога пута ми ћемо своју државу сами сопственом руком избрисати, да сутра евентуално не би било „пуј пике, не важи“.

Основно што се из Устава мора брисати су Косово и Метохија. Из Устава и по могућству из сећања. Овиме ћемо ми постати једина генерација Срба која се одрекла Косова и Метохије. Оне раније су их губиле на сабљу али се нису одрицале. То им је и омогућавало да их враћају. Ми ћемо бити једина генерација Срба која ће се одрећи права на своје извориште и на своју колевку духовности. Историја ће вероватно једном заборавити конкретне политичаре који су спроводили ову издају. Они су били, јесу и биће мали и неважни. Али нас неће.

У погон је стављена читава армија владајућих и НВО стручњака, медији, па чак и „жути“ који су наводно опозиција овој власти су са њом у потпуној симфонији по овом питању. Што ће рећи, у парламенту извршилаца ове наредбе запада (неки је зову и условом за добијање нечега) има више него довољно.

Руглу се извргава свака помисао о очувању државности Србије. Косовски мит се жели представити некаквим сујеверјем, нечиме попут норвешког мита о троловима. Исмева се његов значај за формирање националне свести, која је управо и омогућила да се ослобађамо чак и вишевековног ропства.

Исмева се упозорење национално свесних кругова (које упорно желе да представе некаквом деструктивном „десницом“) да се колевке сопствене духовности не смемо одрећи. Духовност се представља некаквом тежњом за врачањем, шта ли? Један угледни духовник ми је термин „колевка духовности“ упростио на следећи начин: Животиња има тело и душу. За разлику од ње, човек је саздан од тела, душе и духа. Дакле, духовност разликује човека од животиње. Шта је онда човек без духовности? Животиња. Аналогно томе, шта је народ без духовности – чопор. Треба ли да постанемо чопор?

О одрицању од материјалног богатства које се налази на том делу наше државе говорићемо други пут, али је оно енормно. И државно и приватно. Наравно, оно се тренутно углавном не налази у нашем поседу, већ у поседу окупатора, али то не значи да Устав треба мењати да се окупатор не наљути. А нарочито не треба олако предавати и оно што се не налази у поседу окупаторске војске.

Постоји оправдана бојазан да ће се и друга решења која ће бити предложена, а добро упућени  кажу послата из Брисела, односе на даљу дезинтеграцију државе. Регионализација која буде предложена се врло лако може постављати као услов за отварање разних поглавља на магловитом европском путу, али као услов за даљу дезинтеграцију државе. Овде се пре свега мисли на Банат, Санџак, Срем и Бачку, али није искључено да се и други делови државне територије нађу на бриселском „преговарачком“ столу, уколико некоме од суседа порасте апетит.

Сасвим је сигурно да ће доћи и до промене члана 10 актуелног Устава, а који се тиче службеног писма. Наиме агресија хрватске латинице у медијима, издаваштву и школству је невиђена од 1945. до данас. Ма колико се некоме чинио овај проблем неважним у односу на претходно наведене, он је и те како важан из два разлога. Први, зато што се уз корен духовности нарушава и писменост садашње и будућих генерација, и зато што ће се по истом принципу по коме се буде он мењао мењати и други чланови и наравно, преамбула Устава.

Доминираће образложење како стање на терену показује да народ више воли латиницу, како је она у ЕУ доминантна и сл., исто као што ће се рећи да је на Косову такво и такво фактичко стање, тако да је постојећи Устав превазиђен и да се мора мењати. Глупи изговори, али кад имате такву медијску машинерију, врло је могуће да буду и прихваћени.

Читаво окружење које би евентуално могло да спречи демонтирање ове државе веома омогућује демонтерима шут „на незаштићен гол“.  Као што претходно рекосмо: парламентарна опозиција је по питању демонтаже државе у потпуном сагласју или чак и радикалнија од владајућих структура; такозвана „патриотска опозиција“, илити по тумачењу парламентарне  опозиције, владајућих структура, НВО, као и мејн-стрим медија, – „десница“ је атомизирана, ицепкана и немоћна јер делује у безброј колона; студентска интелектуална елита је исувише заузета школаринама; СПЦ је разапета између духовних висина и јурења сопственог репа, па не стиже да види у каквом је стању држава и народ…

Све у свему, понуда премијера да ће смањити број посланика за око стотину, може одиграти значајну улогу у аминовању ерозије српске државности, јер ћемо се упецати као много путта до сада. Али се нешто мислим: ако један посланик кошта 2.000 евра месечно, и ако нас Срба има 10 милиона, то значи да ће сваки Србин бити богатији за два евроцента месечно. Пошто се за те новце ништа не може купити, ради бољег разумевања да наведемом да ће сваки Србин за 100 година бити богатији за 24 евра, односно за једну ћурку. Заузврат осиромашиће за све горе наведено и ко зна за шта још.

Ако се Срби одлуче на евентуалном референдуму на такву трговину, а хоће (до сада нисам грешио у прогнозама, мада бих овога пута невероватно много волео да погрешим), ако се одлуче да им „од руке ништа не роди, ни у пољу пшеница бјелица/ни у брду винова лозица…“, онда се за нас Србе може рећи да смо:

а) Најхрабрији народ на свету;

б) Најмалодушнији народ на свету;

в) Најпаметнији народ на свету или

г) Најглупљи народ на свету

Можете заокружити било који одговор, а може бити и  више тачних одговора. Додуше не више од два.

www.nspm.rs/kosovo-i-metohija/najskuplja-srpska-rec-kosta-dva-centa-mesecno-posto-li-su-one-jeftinije.html

3 гласa