И последње илузије о тзв. арапском пролећу убрзано нестају. Јесен „пролећа“ спустила се на широки простор Блиског истока, од Сирије на његовом истоку, до Јемена на његовом западу, док истовремено Вашингтон и Москва ужурбано исцртавају оно што се већ увелико назива контурама „Великог Блиског истока“.

Руски Медвед пружио је шапу све до Сирије, а анализе на Западу уочавају да нигде на хоризонту нема најаве да би Русија, сада кад су Сухоји преузели ствар у њихове руке, прихватила ишта мање од императива да Хафез ел Асад мора да остане на власти у Дамаску, и да такође Москва не би, на крају приче ометала поделу Турске (регионалног играча НАТО пакта) на две државе – курдистанску Турску и ону Ататуркову.

Реч је овде о расплету чији се сценарио у аналитичким собама већ антиципира. У истим кабинетима и на исту тему, разматра се и притом вага догледна будућност кључног америчког вазала у региону – Саудијске Арабије.

Како се на широком простору Блиског истока одиграва тренутно приличан хаос, на отвореној сцени приметна је такође журба ко ће пре од западних најамника у региону да се престроји на другу страну, док још времена има и при консензусу да се Владимир Путин, ипак, не шали.

Анализе на Западу полазе од премисе која све више личи на чињеницу, а говори да Вашингтон ужурбано разматра и вага његову властиту позицију и учинак у слици која се рапидно мења и то не баш у складу са вашингтонским предрачунима.

На тапету је недавни руско-амерички споразум из септембра. Део овог споразума објавила је руска страна 20. септембра у Савету безбедности УН.

Ту стоји да би, ради успостављања стабилног мира на Блиском истоку, било неопходно да две стране предузму неколико заједничких корака:

1. Примена својевремене Резолуције Савета безбедности о повлачењу Израела са окупираних арапских територија на границе од 1967. године (америчко-западна агресија на Египат)

2. Заједничка борба против „терористичке идеологије“. Другим речима, овде се две стране слажу да се у тандему боре против исламског екстремизма постављењог на већ увелико етаблирану идеологију Муслиманске браће.

Пледоаје је, сам по себи, нека квадратура круга, јер је историјска чињеница да су Муслиманска браћа „чедо“ блискоисточне комбинаторике Велике Британије педесетих година прошлог века, у покушају Запада да се сруши „проруски“ режим председника Гамала Абдела Насера (неуспео атентат Муслиманске браће на Насера у Александрији). Овакву политику су регионално подржавале – и данас подржавају – Турска и, посебно – Саудијска Арабија, легло и колевка екстремне, ретроградне фундаменталистичке идеологије вахабизма.

www.vesti-online.com/Vesti/Svet/531443/Iza-kulisa-arapskog-proleca-1-Haos-na-Bliskom-istoku

1 глас