На реду је нови чин бурлеске Радована четвртог у коме ће публика бити суочена са до сада недовољно арткулисаном дилемом. Да ли да напусти салу и дохвати се свежег ваздуха и спасоносних личности и идеја,или изабере да настави са својом улогом немог посматрача спрдачине са националном политиком и суштинским интересима државе.

Чека се у муклом вакуму изненадног непојављивања Вучића на сцени његов коначни излазак пред народ му и пригодни монолог како да се, у недостаку стварне опозиције на сцени и нових идеја, аминује досадашњи резиме бриселске политике и СНС-СПС нагодби.

То затишје користи Николић у улози Ибија, гурнут у исту представу, али у сенку Радована, да придобија свој део публике и њене аплаузе, нагло пробуђеном бригом о Косову. Притом своју чувену платформу, која се негде погубила протеклих пола године, и не спомиње

Главни трик обојице је да је, после наговештаја да Косово терориста улази у Унеско у улози чувара духовног блага Србије а да је поглавље 35 јама без дна која ће прогутати комад по комад Србије, представа лишена декора заплета. Она наставља да се игра испред спуштене завесе у Бриселу. Нико нема храбрости да упали светло у Србији и тако означи крај “напредне” демагогије која је у потпуном ћорсокаку.

У последњем чину симулације одбране Косова, коју је својом изборном комбинаториком али и прављењем Ругови “паралелних инстутуција“ и то уз помоћ ватиканског Светог Еђидија, започео још Милошевић, косовским Србима али и све даљој браћи треба или изборима или референдумом задржати повез преко очију. А биће притом дат и јасан знак “Младој Војводини”, чеду британске политике колонијалног сплеткарења, да појача са уживљавањем покрајине у сепаратистичке амбиције Каталоније

Немци би ту лако, у корист даље експанзије САД (њене државе Бондстил на Балкану), могли да изгубе Војводину као и 1997. Косово, а и у један и у други сепаратизам су уложили пуно пара и упрегли сав капацитетет БНД-а. А онда дође лав па одузме плен хијени..

Евентуални губитак избора СНС у покрајини олакшао би Вучићу и ту обавезу, која је, несумњиво, са преузимањем стратегије Тадића око Косова, била цена доласка њега и Николића на власт 2012.

Тиме би и Срби на тлу Војводине, исцртане на мапама као мителеуропска регија, о којој пре одлучује Вашигтон него Берлин, постали туђини не само Србији већ и на своме, у некадашњем Војводству српском

А њихова је историјска тежња изгледала занавек остварена када су се пре непуних сто година прикључили матици. А у ствари то достигнуће држано је, политиком великих сила, прво масона Александра па њихововог љубимца (опет Масона) Броза сада и преко најновије Јалте, ове на потезу од Украјине до Сирије (на линији ватре), под сталним упитником одрживости

Јављају медији после најновијих одлука Брисела да у избегличкој кризи “фаворизује интересе до јуче куђене Турске”, а да мигранте намерава да окупи, наводно преко зиме, на Балкану као да се ништа не мења од времена Берлинског конгреса.

Док се Руси евентуално не примакну преко Молдавије, тако неки прижељкују у сновима или са севера Африке, где добијају нове савезнике, па испоставе своје захтеве који се тичу и Балкана, дај Боже и својих интереса у Србији, како задржати да не отклизи и Војводина? Можда ће Вућић добити савет у Москви. Ако га тамо после свега озбиљно схватају. И то би било нешто више од садашњег ништа Обаме и Меркелове.

Надувавање сукоба Београда и Новог Сада на линији Пајтић-Вучић, сада око цене струје из војвођанског ветра, међутим доказује да се нешто гадно и ружно спрема између тајних ортака и јавних противника. Неки трули дил који је домаћи задатак и једном и другом.

То млаћење празне сламе око присушкивања Пајтића, који је као и Динкић, заслужио много озбиљнији истражни третман око својих контраверзних потеза (пљачки), само ће дићи рејтинг сецесиониста који са правом могу тврдити да у Београду седи стоглава манипулативна аждаја.

А Вучићев најновији циркус “одбране манастира” и “љутње” око “језивих” услова Брисела само указује на одсуство било каквих гаранта да ће држава Србија опстати. Уосталом НВО већ траже станаре за Србију, пожељни су Арапи мигранти, јер се домаћинска Србија празни политиком немаштине, очаја и безнађа.

У том контексту, логично звучи она банаћанска доскочица “та само ме немој ти (Вучићу) бранити”, која би могла донети неко очекивано изборно “изненађење “ и ветар у једра сецесионизму.

Другим речима речима, они којима је доста “напретка” и у Новом Саду размишљају: ако треба да тргујемо и истргујемо услове опстанка у овој вероватно америчкој колонији ЕУ, онда ћемо сами. И то успешније од Беогада који је до сада показао шта уме, може и хоће, и у чију кесу.

Заиста, тражење од народа, макар то били оних 25 посто Срба који Вучићу верују на реч, да реизбором преузме бланко одговорност за све досад догорено са Бриселом, а као цену за голи опстанак, то је до сада невиђени цинизам, непознат у целој српској историји политичког бешачћа. А било га је поприлично. Међутим надвладавао је у бурној историји, додуше по високу цену, већински дух бунтовне и непокороне Србије.

А сада, у експерименту припреме националног суицида, што би давање још једног мандата СНС и Вучићу било, да ли ће тај дух потребе самоочувања бити пробуђен? Спин екипа Блер-Кембел око Вучића још мерка, али чини се да процењује да је жаба заиста потпуно скувана.

Уосталом, не заборавимо ни то да је на референдуму око Косова, који фигурира још као алтернатива изборима, на коме су Слобу подржали 100 посто (нај) Срби, Вук и Шешељ, вођа одбацио посредовање тада још аутохтоне ЕУ, и тако остао у четири ока са Холбруком, а Европа је добила први пзбиљни шамар од САД. После историјског НЕ и ултиматума у Рамбујеу који је спаковала Олбрајтова. Да ли неко утерује исту представу као кресање шибице на бензинској пумпи, чиме би украјинско жариште заменили Балканским. И то ћемо видети. Не дај Боже и осетити…

Драган Милосављевић

www.vaseljenska.com/misljenja/izbor-bez-izlaza/

Прочитај без интернета:
6 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ