Дејан Мировић  

Крајем новембра  2016. године владајућа већина на челу са СНС-ом Александра Вучића је  усвојила Закон о изменама и допунама  Кривичног законика  (у даљем тексту Закон о изменама КЗ). У члану 30. Закон о изменама КЗ се мења члан 387 КЗ . Прописује се казна затвора од 6 месеци до 5 година за онога ко јавно “ одобрава, негира или умањује“ геноцид, злочин против човечности или ратне злочине. Стандардe за утврђивање ових злочина даје Међународни кривични суд са седиштем у Хагу.

Прво питање које се поставља када се анализирају ове одредбе је зашто се појам геноцида не везују за Конвенцију о спречавању и кажњавању геноцида из 1948. године? То је основни међународни извор који регулише појам геноцида (међународни уговор усвојен на Генералној скупштини УН). Слично питање се може поставити и за изостављање позивања на Женевске конвенције из 1949. године када се ради о регулисању друга два велика злочина у међународном праву, злочина против човечности и ратних злочина. Одговор се налази у чињеници да Међународни кривични суд  игнорише четврти велики злочин који регулише међународно право, злочин против мира или агресију. Римски статут Међународног кривичног суда у члану 5. став 2. фактички укида  своју надлежности  за кривично дело агресије и оставља је “будућим“ генерацијама (иако је  злочин агресије био основ одговорности још на Нирнбершком суђењу и у случају Никарагва против САД ).

Оваквим регулисањем српски законодавац је омогућио да буде кажњиво свако довођење у сумњу западне верзије злочина у Сребреници али и да буду амнестирани сви они који оправдавају бомбардовање СРЈ од стране НАТО. У пракси, то би значило да сви они српски држављани који јавно одобравају став премијеровог пријатеља Рудолфа Ђулијана да је бомбардовање СРЈ осиромашеним уранијом без одобрења Савета безбедности УН било “добро“, неће кривично  одговарати за ово примитивно величање злочина агресије.

Српска власт оваквим законским регулисањем  не само да ретроактивно уводи једну врсту вербалног деликта из времена СФРЈ, како су приметили бројни коментатори у нашој јавности, већ и крши позитивне прописе  међународних организација  у области слободе изражавања. Србија је чланица Савета Европе (СЕ) од 2003. године, сходно томе примењује и Европску конвенцију о људским правима. Њени грађани учествују у поступцима пред Европским судом за људска права у Стразбуру. Читав овај политичко-правно-прави механизам Савета  Европе се заснива на члану 10. Европске конвенције о људским правима који гарантује слободу изражавања. Слободе изражавања је у систему СЕ ограничена само интересима националног сувернитета, безбедности, борбе против криминала и неморала . Нема ни речи о њеном повезивању са међународним кривичним правом  као што се покушава представити у српском КЗ.

У правном систему УН слободу мишљења регулише члан 19 Универзалне декларације о људским правима и члан 19. Међународног пакта о грађанским и политичким правима . Ограничења слободе  изражавања су скоро индентична као у систему СЕ . Коначно, и Повеља о основним правима ЕУ у члану 11. регулише слободу мишљења и изражавања. Ни у овом примарном правном извору ЕУ  нема значајног органичавања слободе изражавања.

Дакле,  очигледно се ради о политичким притисцима или о нечијем обећању да ће увести западну верзију злочина у Сребреници у српско законодавство. (Није тешко погодити ко у српској пирамиди власти има реалну моћ и манир да “обећа“ тако нешто). Зато се може закључити да је инцијатива за овакво мењање српских закона дошла од оних земља које које су гласале у Савету безбедности за британску резолуцију о Сребреници у јулу 2015. У тој резолуцији се Велика Британија управо позива на Римски статут Међународног кривичног суда. Британија  такође захтева и да “политички лидери“ у Србији  прихвате да се “десио геноцид“ и да  израде “образовни програми“ из којих ће будуће генерације извлачити “поуке у вези са геноцидом“.

 Усвајање овакаве резолуције је спречено тек руским ветом у Савету безбедности УН и то на молбу председника Републике Српске Милорада Додика .Упадљиво је тада било ћутање тадашњег (и садашњег) српског премијера .

Логичан закључак који указује на спољнополитичке мотиве за мењање КЗ се у нашој јавности покушава оспорити квазиправном тврдњом да је Међународни кривични суд донео само једну пресуду о геноциду, у случају Конго. На основу тога се прави конструкција по којој да се српски Закон о изменама КЗ може односити само на негирање геноцида у Конгу .Овакав класичан пример за contradico in adjecto или повезивање неповезивог, вређа здрав разум чак и када би се прихватила нереална теза да Међународни кривични суд више никада неће донети пресуду у вези са геноцидом.

 У том контексту, апологете режима упадљиво прећуткују (намерно или због незнања) чињеницу да у Хагу поред Међународног кривичног суда постоје још и Међународни суд правде и Међународни кривични трибунал за бившу Југославију. Од ова три суда у Хагу, два су већ прихватила западну (британску) верзију злочина у Сребреници. Међународни кривични трибунал за бившу Југославију у случају Крстић 2004. и Међународни суд правде у случају Босна против Србије 2007. Због тога се могло (са високом вероватноћом) очекивати и да ће Међународни кривични суд у свом раду преузети пресуде повезане са Сребреницом као пресуђене правне чињенице или стандарде који се не доказују и не доводе у питање. То се већ десило.

У  случају Jean-Pierre Bemba Gombo (политачара из Конга)  само у једном поднеску главног тужиоца има преко десетак позивања на пресуде и одлуке  Међународног кривичног суда за бившу Југославију  укључујући и случај Толимир. Тачније, главни тужилац Међународног кривичног суда Fatou B. Bensouda се у поднеску од 1.7. 2016  позива на пресуду жалбеног већа Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију у случају Толимир од 8.4. 2015. по којој је бивши начелник главног штаба ВРС осуђен  на доживотну робију због оптужби за геноцид у Сребереници.  У истом случају Jean-Pierre Bemba Gombo, судско веће доноси осуђујућу пресуду 21. 3. 2016. позивајући се неколико десетина пута на пресуде Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију , укључујући и пресуду у случају Вујадина Поповића оптуженог за геноцид у Сребреници и осуђеног на доживотну робију.

 Ово преузимање западне верзије злочина у Сребреници од стране Међународног кривичног суда  ће се наставити. То не показују само минимална физичка удаљеност од пар стотина метара између Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију и Међународног кривичног суда у Хагу као и  нескривене амбиција судија из првог суда да се запосле у другом због боље плате и перспективе (услед затварања ad hoc трибунала).

Много је важније што је досадашња пракса Међународног кривичног суда прозападно политички оријентисана. У том контексту, Руска Федерација је овог месеца повукла свој потпис са Римског статута (Министарство иностраних послова је образложило ту одлуку непостојањем политичке “независности суда“ и једностраним изјавама главног тужиоца у вези са сукобом у Украјини). Скоро истовремено, неколико афричких држава предвођених ЈАР  иступило је из Међународног кривичног суда (уз подршку Кине). Овоме треба додати и начин бирања судија Међународног кривичног суда на који чланице Савета безбедности УН Русија и Кина фактички немају утицаја (због непостојања вета и издвојености из система УН) и биће јасно да је српска власт предала правно тумачење злочина у Сребреници у руке Запада.

 На тај начин је српска власт на челу са премијером, фактички имплементирала текст британске резолуције о Сребреници у српско законодавство и  поново, као и у случају Бриселског споразума, дерогирала и заобишла СБ УН.

www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/izmene-krivicnog-zakonika-ili-implementiranje-britanske-rezolucije-o-srebrenici-u-srpsko-zakonodavstvo.html

Прочитај без интернета:
5 гласовa