• Шок у редовима Брозових преосталих пионира због поништења пресуде у нецивилизованом процесу генералу Михаиловићу потпуно је разумљив. Они се лицемерно позивају на историју и жале се на њену „ревизију“ и „понижавање,“ али заправо су уплашени од немогућег задатка који их сада чека уколико желе да морално униште репутацију генерала Михаиловића
  • Пошто је пресуда изречена 1946. године у арени режимског лажног суда стављена ван снаге, једино средство да би генерала Михаиловића дисквалификовали је мукотрпан процес прикупљања и приказивања доказа у складу са правилима историјске науке. Јер, изгубили су моћ да своје идеолошке жртве дискредитују и физички уништавају
  • Логор на Бањици, као и онај на Старом Сајмишту у суседној НДХ, ваљало би подсетити и Јакшића и Наташу Кандић, био је у надлежности окупатора, а не генерала Недића
  • Српски Јевреји не деле Јакшићев утисак да су их Срби денунцирали немачким властима. Могуће је да Јакшић, у другосрбијанској ревности, Србију у том погледу меша са Холандијом,  Француском или неком трећом окупираном земљом      

         Пише: Стефан Каргановић

         АЉКАВОСТ са чињеницама и цитатима је заједнички именитељ који у „Политикиној“ рубрици „Погледи“ спаја противнике одлуке Вишег суда у предмету генерала Драгољуба Михаиловића, прошле недеље Мирослава Лазанског, а ове – Бошка Јакшића.

         У настојању да прибави кредибилитет својој аргументацији, Лазански се ослања на недоступан или можда чак и непостојећи изворни докуменат о разговорима вођеним између Михаиловића и Немаца у селу Дивци крајем 1941. године. Јакшић покушава да постигне то исто неаутентичним цитатом из говора Владимира Путина на војној паради прошлог октобра у Београду.

         Супротно од Јакшићеве тврдње, Путин није поменуо „народноослободилачку војску Југославије“, нити је у свом обраћању користио „званично име те војне формације“. У првој минути је рекао да су Београд ослободили „совјетски војници и борци југословенске армије», без прецизирања, а у трећој минути је похвалио „борце партизанског покрета у Југославији“ за допринос победи над фашизмом.

         Могуће је да Јакшић сада боље разуме енглески него руски језик, али на руском реч „партизан“ је једнозначна речи „герилац,“ или неко ко се бори иза непријатељских линија. На руском, употреба тог израза покрива све формације таквог карактера, не имплицирајући њихов посебан политички или идеолошки карактер.

         Јакшић паметно поступа истичући да не пише ни као правник ни као историчар, мада је то јасно и по садржају и стилу његовог текста.

         Ниједан правник не би се спрдао са појмом фер и правичног суђења, одбацујући значај импресивне нередовности Михаиловићевог суђења паушалном опаском да су „то ваљда питања процедуре». Да, јесу. То је један од битних разлога зашто је Виши суд, састављен од правника уместо новинара, прогласио пресуду ништавном а генерала Михаиловића неосуђиваном особом.

         Узгред би се могло поставити питање: да су у време суђења, непосредно после догађаја, инкриминишући докази стварно постојали – зашто би Брозово правосуђе уопште било принуђено да прибегава стаљинистичкој „процедури“ – ако је све своје тврдње могло да докаже  на фер и правичном суђењу?

         Није Јакшић ни историчар, што се види по његовом комичном додељивању „статуса једнопетинских антифашиста“ покрету генерала Михаиловића. Добро је што Јакшић за себе не тврди да је гинеколог јер би онда женама вероватно додељивао статус једнопетинских трудница.

         Јакшић врши много озбиљнији екскурс на подручје историје – где му очигледно место није – тамо где интегритет суграђана који одобравају одлуку Вишег суда ниподаштава јер наводно „желе да побегну од истине о сарадњи са нацистима“ зато што је за време окупације Србија „имала колаборационистичку владу Милана Недића, концентрациони логор Бањицу, полицијско одељење за Јевреје и Цигане, масовну денунцијацију свих Јевреја, антифашиста и коммуниста».

         Нажалост, појава масовне денунцијације јесте постојала у Србији, али то обележава мрачан период после комунистичког преузимања власти од краја 1944. године. Пошто није јуриста, Јакшић ће боље учинити да се уздржи од оцена Недићеве владе из правног угла; као новинару, за њега је довољно да се фокусира на чињеницу да је Србија генерала Недића пружила уточиште стотинама хиљада прогнаних Срба из НДХ и хиљадама етнички очишћених Словенаца из дела Словеније припојеног Рајху.

         Логор на Бањици, као и онај на Старом Сајмишту у суседној НДХ, ваљало би подсетити и Јакшића и Наташу Кандић, био је у надлежности окупатора, а не генерала Недића.

         Српски Јевреји не деле Јакшићев утисак да су их Срби денунцирали немачким властима. Могуће је да Јакшић, у другосрбијанској ревности, Србију у том погледу меша са Холандијом,  Француском или неком трећом окупираном земљом.

         Шок у редовима Брозових преосталих пионира због поништења пресуде у нецивилизованом процесу генералу Михаиловићу потпуно је разумљив. Они се лицемерно позивају на историју и жале се на њену „ревизију“ и „понижавање,“ али заправо су уплашени од немогућег задатка који их сада чека уколико желе да морално униште репутацију генерала Михаиловића.

         Пошто је пресуда изречена 1946. године у арени режимског лажног суда стављена ван снаге, једино средство да би генерала Михаиловића дисквалификовали је мукотрпан процес прикупљања и приказивања доказа у складу са правилима историјске науке. С обзиром на то да су изгубили моћ да своје идеолошке жртве дискредитују и физички уништавају на исти начин као што су то чинили раније, сада – уколико желе да докажу нечију кривицу – они то морају да раде, како би се у Америци рекло, the old fashioned way (на старомодан начин), по процедури коју више не одређују њихови правни корифеји Милош Минић и Андреј Вишински. Quel dommage!

         Без упуштања у револуционарни пут и ратне заслуге Франца  Розмана Станета, који је очигледно био способан човек када је у рат ушао као каплар да би за само три године постао генерал, сугерисао бих Бошку Јакшићу да постоје неупоредиво јачи разлози за угледање на Словенце.

         Већ неколико година они марљиво истражују истину о стравичним злочинима почињеним на територији Словеније од стране  џелата генерала Михаиловића над десетинама хиљада заробљених лица разних профила, али фатално обележених идеолошким непријатељством према комунистичком режиму када је средином 1945. године консолидовао насилно уграбљену власт. За разлику од Михаиловића, они нису добили ни лакрдију од суђења, него само метак у потиљак.

         Др Срђан Цветковић, аутор неколико минуциозно истражених студија на ову тему, процењује да је у послератном периоду и у Србији по кратком поступку страдало неколико десетина хиљада недужних особа.

         Пошто је у питању најмање десетострука Сребреница, а знам да   сребренички геноцид Јакшићеву савест посебно тишти, предлажем Јакшићу да у следећем тексту покрене питање ексхумације бројних масовних гробница жртава комунистичког терора широм Србије и да своју завист према Словенцима преточи у друштвено корисну акцију највишег моралног домета.

fakti.org/srpski-duh/jaksicu-titovi-su-posle-rata-u-srbiji-pobili-ljudi-za-najmanje-deset-srebrenica

Прочитај без интернета:
10 гласовa