Када причамо о Јасеновцу обично немамо стварну представу о томе шта се у том логору смрти дешавало. Тешко нам је и појмити размере злочина који су на овом месту учињени. Милорад Јандрић, данас осамдесетогодишњак, са конц-логорима Градишка и Јастребарско суочио се као десетогодишњи дечак. Ово је део његовог сведочанства о овом времену безумља…

Тешко је у једној краткој новинарској репортажи описати и дочарати пакао рата. Још је теже слушати овакве исповести и остати хладне главе. Како згурати у неколико редака све што је овај човек преживео као дете, а да читалац добије барем приближну слику о патњама и страдању толиких људи. Милорад Јандрић из Борова Насеља рођен је у селу Читлук у Поткозарју. Јандрићи су били велика породица која је живела у три куће. Било их је двадесет и четворо. Непуних пет месеци од оснивања и проглашавања злогласне НДХ, 30. августа 1941., у ово мирно српско село упада усташка војска и породицу Јандрића буквално преполавља убивши на најсвирепији начин 12 њених чланова.

– Мој отац и стриц били су у партизанима и усташе су то знале. 30. августа 1941. ушле су у село и циљано напали куће у којима је живела моја породица. Поклали су и побили свих дванаест чланова моје породице које су затекли код куће. Ја сам, заједно са осталом децом која тада нису пострадала био код стоке и чуо сам вриске и јауке. Тада су из породице мог оца и стрица, Милана и Душана заклали њихову мајку, моју мајку, две сестре, сестре од стрица, а од другог стрица Микана, заклали су његову мајку, жену, троје деце и Мирка. Али, најстравичније је било то што су детету од стрица отсекли и руке и ноге и оставили у  бешики, а тело бацили у ватру, једва изговара Милорад присећајући се тог страшног догађаја.

– То је нешто што се и дан данас препричава у мом крају. Мајка је једина страдала од метка. Тако сам после чуо. Бацила се на усташе да заштити своју децу па су пуцали у њу. Тај пуцањ сам и ја тада чуо.
О преживелој деци наставила је да се брине њихова тетка али су се у офанзиви на Козари раздвојили од ње у општем метежу па су их усташе заробиле. Заробљени су Милорад, његова сестра Милица и брат Милош, те сестра и брат од стрица Стоја и Стојан. Заједно их, са осталом козарачком децом, женама и старима  терају до сабиришта у Кнежици, а затим укрцавају у камионе и превозе до Дубице. Вожња је била паклена, били су без ваздуха. Ту их укрцавају у сточне вагоне и онако измучене, гладне и жедне довозе у Плетерницу, а касније у српско село Стојчиновац. Након једног сукоба усташа и партизана усташе децу уз велико малтретирање и тучу штаповима и кољем одгоне у логор Стара Градишка.

– Сећам се како је један усташа викао – “Удри оног високог, мајку му!” Пошто сам са својих десет година изгледао старије и био вишљи од осталих. Стара Градишка је била некаква пољана ограђена бодљикавом жицом, а поред усташа који су нас допратили било је и доста других усташа који су нас дочекали. Ту смо остали три-четири дана без јела, већ смо јели неку стару храну из торби и врећа које су носиле старије жене и људи. Боравили смо на отвореном, а ноћу су падале кише. Задњег дана изашао је пред нас један усташа и рекао; “Сва деца која желе да добију храну и воду, одећу и обућу нека стану овде.” Показао је руком. Посебно је било одређено за мушку, а посебно за женску децу. Тада је настао општи метеж. Нека деца су пошла, а мајке су им викале; “Не идите!” “Убиће вас!” Деца су претрчавала час тамо, час назад све док се кордон усташа није поставио између њих и родитеља. Децу која су се одвојила истерали су из логора и укрцали у сточне вагоне. Тада сам приметио да нема наше сестре Стоје. Зашто је остала ни дан данас не знам.

ИЗ ЗАГРЕБА ПОНОВО У ЛОГОР

Из Градишке су возом превезени до Загреба. Вагони су се отворили и неке жене са фењерима у рукама дале су им хлеб и чај и упозориле их да не једу много, да ће сутра добити још. Сутрадан су их пешице, трамвајском пругом пред очима згрожених загрепчана, који су им додавали јабуке, хлеб и шта су могли дотерали на Јелачићев трг. Иако је био мали приметио је у очима окупљених људи да им је жао деце. Ту су их ошиша- ли, и мушке и женске и добили су кувану храну. Из Загреба их камионима одвозе у дечји логор Јастребарско (Јасика).

Милорад Јандрић

Кад смо дошли у Јастребарско видео сам у том логору пуно мале деце, која су још пузала. Једну слику никако не могу да избришем из главе. Једно дете је пузало, а за њим се вукло његово црево. Многа од ове деце оболела су од разних заразних болести и свакодневно су умирала. Ускоро сам и ја оболео од дизентерије па сам смештен у логорски карантин. Касније је доведен и мој брат Милош. Деца која су плакала била су кажњавана, а касније су обично и умирала. Једна од часних сестара била је најгора. Ње смо се највише плашили, прича Милорад застајући да сакупи снаге.

Партизани заузимају овај логор и ослобађају децу а све бараке бивају спаљене. Здравију и старију децу, њих око 800, одводе са собом, а оне млађе и болесне остављају јер о њима нису могли да брину. Након одласка партизана усташе се враћају и ту су се растали са братом Стојаном.
– Он је остао јер је био у карантину, а колико се сећам карантин је била једина барака која није била запаљена. Мене, сестру Милицу и брата Милоша одвозе у село Хлебине где су нас сместили у школску дворану.

ДРУГА МАЈКА

У Хлебинама Милорада усваја Хрватица Марија Саболић. У овој кући Милорад први пут након дужег периода поново осећа мајчинску љубав. Потпуно непозната жена бринула је о њему као да је њено властито дете.
– Довела ме кући, окупала и обукла ми чисту одећу. Оно моје је запалила. Била је дивна жена. Кувала ми је све што сам пожелео, правила колаче и мени и деци  која су ме посећивала. Моја сестра била је смештена код учитеља, а брат код неког клесара. Посебно памтим када је мене и сву ту јадну децу једног дана покупила у запрегу и одвела нас у свој виноград.

У пролеће 1943. из Хлебина га је назад у родни Читлук, заједно са сестром и браћом одвела Пава Грбић која је у овом селу пронашла и своја четири сина, a заједно с њима одвела је и троје деце која су се презивала Шипка.
– Растанак од тета Марије био је тежак и болан. Уверавала ме да не идем, да ће она бринути за мене, али ја сам рекао да морам да послушам оца. Тета Пава је рекла да је тако отац наредио. Иако сам мислио да ми је отац мртав послушао сам је јер је очева наредба тада била јача од било ког закона. Она нас је одвела до Костајнице, а онда смо уз помоћ неког жандара изашли из града и вратили се кући.

Након ослобођења, Милорадов стриц Душан, отац Стојана и Стоје и његов отац Милан, наставили су потрагу за њима. Стојана су пронашли у Загорју.
– Чувао је тамо овце и говорио је као прави Загорац, али вратио се с њима у Читлук. Стоју никада нису пронашли и нико не зна шта је било с њом.

Са дванаест година Милорад одлази у партизане. Иако нису хтели да га приме јер је био млад био је упоран и остао је. Тек се тада, каже, осећао као човек.

НОВИ СУСРЕТ СА ТЕТА МАРИЈОМ

milorad jandric decak_zps1kn31h1cПриликом једног службеног пута за Марибор Милорад се, на наговор његове супруге Софије која је путовала с њим, обрео у Хлебинама након више од четрдесет година. Иако је у овом селу био као дечак препознао је главну улицу и по сећању стао пред једну кућу. Питали су неког човека за Марију Саболић али он ништа о њој није знао. Отишли су мало даље и видели поштара који им је рекао да су малочас били пред њеном кућом.
– На вратима њене куће дочекала нас је нека жена која нам је рекла да је тета Марија болесна и да лежи у кревету. Чим сам јој рекао ко смо окренула се и повикала; “Марија, ја сам!”. То је ваљда био неки њихов знак. Ушао сам у собу и видео жену седе косе како лежи на кревету, На очима је имала наочале са дебелим стаклима и збуњено је гледала према мени. “Тета Марија, знаш ли ко је?” – упитао сам. Њено се лице оросило сузама. “Милораде!” – одговорила је. “Гдје си? Цијели живот сам те чекала.” Те речи никада нећу заборавити. Касније сам добио писмо од њене кћерке у ком ми је написала овако; “Драги мој брате Милораде, јако ми је драго што си посетио нашу мајку и што си јој на тај начин улепшао последње дане живота.” Тета Марија је недуго након моје посете умрла.

МНОГЕ СУДБИНЕ И ДАЉЕ НЕРЕШЕНЕ

Током Другог светског рата многа српска деца доживела су судбину сличну Милорадовој. Многа нису преживела, а за многе се никада ништа није ни сазнало. Највећу енигму за њега представља судбина његове сестре Стоје која је остала у логору Градишка. Милорад Јандрић претпоставља да је Стоју неко од старијих задржао да би је спасао јер нико није могао да зна због чега су одвојили децу која су касније пребачена у Јастребарско.

Није тешко претпоставити или помислити да у Хрватској још увек постоји на хиљаде људи који су као деца изгубили свој идентитет.

ЛОГОР ЈАСТРЕБАРСКО

Први транспорти деце из логора у Старој Градишки у Јастребарско стигли су средином јула 1942., а затим су доведена деца са логорских економија у Јабланцу и Млаки. Три километра даље од Јастребарског налазио се логор Река у који је доведено око 2.000 деце. У оба логора било их је око 3.340. Приликом напада на логор Јатребарско у августу 1942. партизани су са собом одвели неколико стотина здравије и старије деце, а католички “Каритас” збринуо је око 500 малишана. Грађани Загреба, Јастребарског и околних места преузели су 1.647 девојчица и дечака.

Славко Бубало
Извор бр. 15, мај 2010.

zlocininadsrbima.com

за ФБР приредила Биљана Диковић

facebookreporter.org/2015/04/15/%D1%98%D0%B0%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86-%D0%B1%D0%BE%D0%BB-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B8-%D1%82%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B5-%D0%B4%D0%BE%D0%BA-%D1%98%D0%B5-%D1%87%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BA-%D0%B6/

Прочитај без интернета:
0 гласовa