ЧЕДОМИР АНТИЋ

Осим моралних питања, између нас и Хрвата ништа више не стоји

Навршили се седамдесет година од ослобођења логора Јасеновац. Данас је Јасеновац једини концентрациони логор из Другог светског рата за који је дозвољено незамисливо – надметање у умањивању његових жртава. Да су само Срби – који су чинили најмање 70 одсти његових жртава – били убијани у Јасеновцу, уверен сам да би тај логор био колективно заборављен у САД и ЕУ.

Међународни суд у Хагу ослободио је Србију одговорности за геноцид у Босни и Херцеговини. Па ипак, од наших председника очекују да, сваки пут када кад процене да је за то дошло време, оду у Сребреницу и затраже опроштај. Од кога траже опроштај хрватски председници? Уосталом Сребреница је „српски злочин“ – Јасеновац није „хрватски“ (већ је „усташки“) а Аушвиц „немачки“ (већ „нацистички“). Нико Јасеновац или Аушвиц не злоупотребљава да би укинуо Хрватску или Немачку. Нико не плаћа изопачене невладине организације да по улицама Минхена на билбордима приказују фотографије убијених жртава, оних чији су потомци деведесетих, управо у кварту у коме је политичку делатност започињао Адолф Хитлер, разбијали тегле са ајваром уверени да је то јело криво заједно са Србима и њиховом културом.

СРБИ, КРВНИ, МОРАЛНИ И МАТЕРИЈАЛНИ КУСУР
Ових дана пре седам деценија ослобођен је један од последњих логора Хитлерове Европе. Једној цркви требало је петсто година да без било каквих притисака, жртава и трошка рехабилитује јеврејски народ. Замерају нам што рехабилитујемо југословенског армијског генерала кога је током рата прогонио Хитлер, а они су тек недавно опростили Галилеју. Чекамо да њен поглавар обиђе логор у коме су његови нерашчињени свештеници у 20. веку убијали децу. Када су пре неколико дана једног овдашњег свећеника питали да ли би папа посетио Јасеновац пошто је то услов Српске православне цркве за организовање посете Београду, он је одговорио како на то може само да се насмеје, па се брже-боље исправио додавши уобичајено: „Уз дужни пијетет према жртвама…“

jasenovacdecaЖивимо у делу света којим господаре они који верују да су се помирили тако што су српски народ искористили као крвни, морални и материјални кусур. Нисмо једни који су током историје доживели такву судбину. Многи народи су дошли у такав положај, неки су успели и да из истог изађу.

Шта је истина у вези са Јасеновцем? Био је највећи логор на Балкану током Другог светског рата. Тај логор су држали усташки фашисти, а не хрватски народ. Али докле год се Хрватска не дозволи да у њему буде одана дужна почаст хиљадама српских жена и деце, тај ће логор бити и хрватски. У Јасеновцу је убијено најмање 84.000 особа, великом већином Срба, цивила. Број убијених неће никада бити утврђен пошто су и кремирани и бацани у Саву. Вероватно се ради о најмање стотину хиљада убијених. Број од 600-700.000 јасеновачких жртава нису одредиле обавештајне службе или ПР агенције, већ управо социјалистичка Хрватска, она иста од које су данашње генерације Хрвата наследиле државу, Истру, Барању, Задар… Геноцид над Србима у овом систему логора спроводили су темељно током четири године официри и чиновници ондашње хрватске државе. Убијали су и мучили на начине од којих се леди крв у жилама, није то био репертоар индустријског геоноцида Химлера и Хајдриха, већ паклени производи изопаченог ума средњовековних верских прогона.

ШТА СРБИЈА ТРЕБА ДА РАДИ?
Хрватска држава, која је данас, бар према великој већини својих становника, демократска, постигла је свој циљ. Уз помоћ СР Немачке, ушла је у рат, који је Фрањо Туђман, према сопственим речима, „изабрао и својевољно га није избегао“. Користећи се страхом српског народа и проблемима у којима се налазила Србија, успели су да из Хрватске некажњено прогнају три четвртине тамошњих Срба. Данас обележавају годишњице очајничког пробоја логораша – које партизани Јосипа Броза (који, узгред, такође никада није посетио Јасеновац) нису хтели да ослободе до самог краја рата – уз хрватску химну, заставе… Наравно, у Јасеновцу традиционално све пролази без председника или премијера Србије.

ustase02Шта Србија треба да ради? Пре свега треба да држи до себе. Нашим државницима нико не брани да једног дана у години, редовно, макар и сами, посете Јасеновац и поклоне се сенима жртава. Нико не брани да систематски попишемо познате жртве, да нам у Музеју геноцида не ради троје људи и да се не додворавамо суседима тако што његова занимања концентришемо на Крагујевац. Осим моралних питања, између нас и Хрвата ништа више не стоји. Добили су српску земљу, на њу се наш народ више никада неће вратити. Нека им је алал. Остало им је и наслеђе, које само професионални „бранитељски“ функционер – што се надимком брани од српског имена и презимена – не види. О шездесетогодишњици пробоја логораша (2005) истраживања су говорила да 40 одсто грађана Хрватске верује да су Срби 1941. убијани тек пошто су се побунили против државе и извршили злочине над Хрватима. Када нема Срба, ова солидна већина бавиће се абортусима, хомосексуалцима, масонима, дарвиновским јеретицима, демократијом… Наш је интерес да не буду наш проблем. Више никада.

Напредни клуб

www.standard.rs/istorija/31512-%D1%98%D0%B0%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86

4 гласa