МИЛЕ МИЛОШЕВИЋ

Јасеновачке жртве преводе се у никад рођене, исмевајући их зато што нису пописане, зато што, за Гаће, никад нису ни живеле

Одавно нема дилема: из Хановог говора тела избијало да немају намеру да нас приме у ЕУ. Тамо то и птице на грани знају, али и да он овде мора да изговара флоскуле које се све своде на илузију и у чему је његов једини стварни задатак. Дакле, да Срби испуњавају директиве везане за КиМ, а, што Срби по анкетама све мање хоће у ЕУ, они се баш много чешу, је они брину за илузију, а не за оно што Срби хоће и што је за Србе дбро.

Тако је и премијерово подношење извештаја на Б92 било само још један рапорт за ЕУ, ММФ, Кирбија, и то у показној форми јавног ислеђивања, јер ни једна тема о којој се говорило није била ни обашка књиговодствено размотрена на дневном нивоу живота грађана.

А тада се зачуо још један шкрипући тон. Једно од троје добро пробраних новинара који су испитивали Вучића – Надежда Гаће – имала је, ничим изазвана, потребу да умањи број Срба усмрћених у Јасеновцу. Саму бит релативизације правдала је привидном бригом за жртвовање седам милиона грађана, за Србе на КиМ, мада у свом хистеричном делиријуму ту бригу не би могла да пренесе и на, рецимо, Шешеља. Та апелујућа врста свести јасеновачке жртве радије преводи у никада рођене, исмевајући их зато што нису пописане, зато што, за Гаће, никад нису ни живеле.

Исто тако, данас се не помињу искључени из друштва, и последње што се о њима и чује је да ће добити једнократни социјани програм, а затим ће и стварно престати да постоје. Дух заборава, који је породило сећања скотова, главни је разлог што у друштву не може бити мира. Илузија, заборав медија и институција не могу бити основ стабилности.

ЗАШТО СЕ СПИНУЈЕ РЕЈТИНГ „ДЕСНИЦЕ“

Да човек умре од смеха колико су националне странке „десничарским популизмом“ запретиле својим рејтинзима у последњим истраживањима, док плутају на маргинама статистичке грешке. Искази медија болно су гротескни, потврђујући само да се сломио политички систем, а да је радна тачка моћи данашње Србије безизгледни дегенеративни ход. Тај ход већ је периферијски зависан од туђих система, што су телевизије као Н1, Б92 бахато демонстрирале, приказујући нам дозвољена тумачења дозвољене а изобличене стварности за Србе. Наново изнова.

gacevucicПотврђујући базично да не може бити институција, које су установе живота, без јавности –треба се сложити са опаском Фолкера Герхарда да је друштвени уговор у основи парафраза јавности. Зачкољица је то што испада како Срби баш немају животне мотивације да се боре за своју јавност, јер не вреди се сећати док их очито неко има, док их пуким илузијама медијски супституише?

Тако је Србима дато да све више заборављају. После заборава целине, ваља одустати и од сваког облика права, и признања и уважавања права и на тим основама мира у друштву уместо стања бескрајног периферијског удеса у ком се мртви претварају у оне што се нису ни родили. Отимају им животе, као што им отимају територије отимају неаутентични реметилачки фактори Балкана. Радна тачка која отписује све већи број живих, власништва, културе, уметности, права на поредак у Србији.

ТАЧКА СА КОЈЕ СЕ МОРА КРЕНУТИ

Кад се овако напише, неки ће помислити на Гумиљовљеву пасионираност. Али пре је реч о превирању, смутњи. И коначно распршивњу илузија манифестних функција (Мертон) оквира у којима се двеста година развијала модерна српска државност. Данас се она раствара у глобалном англосаксонском политичком систему, који измештену радну тачку српског друштва убрзано подређује себи, провинцијализујући је. Очигледно је како моћ било да је изражена политички, економски, војно или информативно, упада у свој цивилизацијски проблем коначности, своје суштине па и смисла. Овде је она најизраженија у номиналистичком приступу либерализма, деградацији друштвених емергенција новим лажним животом као суманутим и неплодним педерским браковима, чиме уништава и саму своју цивилизованост. Зато сви говоре економизованим заправо машинским језиком, и поборници и критичари. Мајсторски, а не језиком мудраца: како има и нема овог и оног у порецима као да су то ствари по себи а не плодови људске имагинације, псеудоемергенције друштва. А оно управо ствара номинализам, неповратно децивилизујући центре западног света масовном фолклоризацијом знања, која губи саму мудрост знања целоживотне биографије човека зарад знања тренутне среће. Или, како каже немачки аутор, сад на Западу влада страх (Heinz Bude, Gesellschaft der Angst, 2014). Време апокалиптичних тонова је прошло; дошло је друштво страха.

jasenovacdecaРадна тачка очигледно нема свој систем не само зато што се страначки систем урушио па се странке могу појавити само на хоризонту туђег система онолико колико су компатибилне с њим и местом које Србија има у том систему, него што је све то продукцијски импотентно и нема саморегулативни поредак. Зато су резултати демографско пропадање, миграција средњега слоја, сналажљивост којој не треба образовање као и све већи сегменти искључених из друштва јер нема мотивационе осе. Нема вредности, јер, кад би људе питали шта могу поновити као ствари суштине и смисла живота, исказ би био кратак и лажан. Притом, оса је питање добра, и то не само како се то некима чини етички, него и естетски – она је култура и квалитет живота у Србији, а не уопштено. Зато се јача само надзорни апарат утеривача, нотара, видео-камера, уз стварање услова само за пасје кратак, лош и насилан живот већине у Србији.

Побуна се само инстинктивно разлива на оном маси доступном одговору пропалом друштвеном уговору – јавности. Зато неће примитивизам комуналних полицајаца бити решен повременим демонстрацијама силе. Мора да се поново разуме сва важност друштвених емергенција наспрам екстремистички схваћеног индивидуализма. У Србији је зато радна тачка постала Гордијев чвор беспоретка. Мотивација се не може разрешити пуким знањем, ни насилним чином стварања, ни самоискључењем Србије, већ само ако се поново разматра у категоријама добра.

www.standard.rs/politika/31812-%D0%B8%D0%B7%D0%BE%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D0%BE%D1%87%D0%B8%D0%B2%D0%B0-%D0%B8-%D0%B6%D1%80%D1%82%D0%B2%D0%B5-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%B4-%D0%BD%D0%B8%D1%81%D1%83-%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B5-%D1%80%D0%BE%D1%92%D0%B5%D0%BD%D0%B5

Прочитај без интернета:
0 гласовa