МИРКО ПОПОВИЋ

Ако изаберемо да нам Хрватска буде противник, онда ћемо временом, хтели или не, почети да личимо на њу

Срби и Србија са Хрватском имају много тога заједничког, чак превише. Граничимо се са Хрватском непосредно и још више преко Републике Српске (у мери веза Србије и Српске, које су у најмањем регулисане Дејтонским споразумом). Заједничко нам је и хришћанство, додуше уз поделу цркве; повезују нас југословенство, љубав према Јадранском мору (код неких од нас посебно према светионицима!), нешто мало преосталих Срба у Хрватској (и Хрвати у Србији). Наравно, наше најдубље везе изграђене су преко реке Коране, Медачког џепа, породице Зец, „Бљеска“ и „Олује“, па све до Глине, Јадовна, Јасеновца…

Њихов избор дугог трајања, који се не доводи у питање, је да буду „предзиђе кршћанства“, а то значи да се баве туђим пословима, а не својим духовним идентитетом и развојем. Њихов избор је да цела Хрватска, са све Јадранским морем, буде једна велика НАТО база (нпр., као Окинава, само „драговољно“). Као награду за своје изборе, добили су право да са своје територије протерају Србе, да непрестано у својим медијима, у политици и култури вређају српски народ, да се с њим бесконачно парниче око свега.

Србију и Србе хрватска политика дугог трајања ставља пред специфичан избор : хоћемо ли да личимо на њих или нећемо. И то је једини избор. Сваки други избор, било да произлази из тог или не, Запад нам је ускрaтио, примењујући, мало је рећи, различите стандарде.

ustase02

Ако изаберемо да нам Хрватска буде противник, онда ћемо временом, хтели или не, почети да личимо на њу. То је процес толико пута проверен у историји – да почињеш да личиш на свог противника. Тако нешто би у српском дуелу са Хрватском значило да ризикујемо да и сами наступимо свадљивo и лажљивo, ситничавo и ускогрудo, етноцентричнo и клаустофобично… Речју, да постанемо тешки и себи и другима.

Супростављати им се на начин који данас они диктирају – путем институционалне одбране језика, писма, вере, расправама о кривици за пропаст Југославије, Крлежиним дезинформацијама из Енциклопедије – све је то сигуран пут да и сами завршимо у „новоговору“, инквизицији, провинцијализму и осталим невољама својстваним за народе и државе заробљеног духа.

Најгоре од свега је што је цео савремени пројекат српско-хрватских односа срачунат на неку врсту меке конквисте. Да кроз „љубав и свађу“ постанемо толико слични да унијаћење, прекрштавање или прелазак на хрватски културни модел за Србе буду на крају сасвим природни и добродошли. Онако као што је то у претходним временима постало прихватање латинице.

Дакле, мој је предлог: са Хрватском не треба имати никаквих ни послова ни спорова. Требало би им признати да су у свему у праву. Питати их да ли смо још нешто дужни, а онда и то платити. Лепо им захвалити на досадашњој „љубави“, на „братству и јединству“. И само бити што даље од њих. Бар у духовном и културном смислу, ако већ не можемо у физичком.

Досадашње српско историјско искуство са хрватском државом може нас само подсетити на оно што су већи и јачи од нас давно записали : „Да нас Бог сачува од куге и Хрвата“.

Аутор је члан председништва ДСС

standard.rs/politika/31068-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BB%D0%BE%D0%B3-%D0%B7%D0%B0-%D1%83%D1%80%D0%B5%D1%92%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D1%85%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85-%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D1%81%D0%B0-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BE%D0%BD%D0%B8-%D0%BD%D0%B5-%D1%81%D0%BC%D0%B5%D1%98%D1%83-%D0%B4%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D0%BC-%D0%B1%D1%83%D0%B4%D1%83-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BA

2 гласa