Над Крагујевцем се појавило седам непријатељских авиона, а онда је предводника ескадриле на нишан узео редов Рака.

Почетком 1915. године стање на фронту било је сразмерно мирно. Церска и Колубарска битка окончане су великим победама српске војске. У Србији више није било непријатељских војника, осим заробљеника. Ипак, и Срби и Аустријанци као да су осећали да ће до одлучног сукоба тек доћи, па су се обе стране припремалее за одлучујући обрачун. С тим у вези, Савезници су на српски фронт упутили разне мисија. Од медицинских, које су већ неколико месеци овде боравиле, до руских минера и торпедних одељења. Било је ту и енглеске морнаричке тешке артиљерије, француских топова са посадама на Калемегдану.

Марта те године стигла је и једна ескадрила најбољих француских ловачких авиона у то време. Под командом мајора Витреа, авијатичари су преко Ниша долетели на Бањицу. Наш капетан Ђорђе Себастијан Рош, извиђач у француској ескадрили касније се сећао какво је одушевљење настало кад се ескадрила појавила у ниском лету, на 100 до 200 метара висине, из правца Младеновца. Аероплани су се складно спуштали, један за другим, на пољану на Бањици. Одмах су подигнути хангари за авионе, а официри размештени по вилама око Бањице. Нису се превише одмарали, пошто су већ сутрадан почели летове на фронту.

Рош се сећао да су авиони били снабдевени бомбама и металним стрелицама у виду великих клинова, противпешадијским средством. Осим тога, апарати нису били наоружани, само су пилоти имали лично наоружање. Такви авиони са француским посадама редовно су прелетали Саву и Дунав, у извиђачким задацима.

„Марсељеза” у ваздуху

Ове акције нису се свиделе Аустријанцима, и они су већ крајем марта узвратили посету. Изнад аеродрома изненада се створило неколико њихових летелица из којих су полетеле бомбе. Бомбардовање није имало већег учинка, промашили су хангаре и авионе на стајанци. Ипак, мало је недостајало да страда француски кувар који се баш у том тренутку задесио у близини стајанке са живим прасетом у рукама. Чим је одјекнула експлозија прве бомбе, он је у свом белом оделу и с великом капом на глави заждио преко аеродрома, не испуштајући прасе.

Но, када је пала друга бомба, схватио је да је ствар постала озбиљна, и залегао на земљу. Прасе је бацио преко главе и препустио га судбини. За несуђеном печеницом појурило је цело особље аеродрома, и српско и француско, па се ово прво бомбардовање завршило више смехом него плакањем. Додуше, да је прасе страдало, ко зна шта би било.

Да ли као освета због јурњаве за прасетом или као упозорење, уследио је лет и бомбардовање непријатељске флоте монитора код Земуна. Ђорђе Рош упућен је нешто касније на још неке обуке, да би крајем августа добио задатак да извиди непријатељску артиљерију с друге стране реке.
На задатак је кренуо зором, како је било уобичајено. Пилот је био француски капетан Полан који је цупкао поред загрејаног авиона пошто је Рош каснио, због неког квара на аутомобилу на путу до аеродрома.

Остали извиђачи већ су узлетели и ројили се изнад Бежаније. Рошов авион био је последњи. По узлетању пилот је узео одређени правац. Летео је ниско. Једина опасност претила им је од пешадијске ватре, и то ако озбиљно изнервирају неког војника који би онда садржај магацина своје пушке послао у небо, ка летећој машини. На то се нису превише обазирали, него су хитали да изврше задатак.

Одједном, пилот је Рошу показао на неке беле облачиће у околини који су се множили, и извиђача подсетили на беле хризантеме. На плавој позадини неба изгледало је као цветно поље. Што су се више приближавали циљу, облачића је било све више. Рош није чуо детонације, али је по понашању пилота схватио да је реч о противавионској артиљерији, с којом се до тада нису сретали. Још кад су шрапнели, који су се разлетали право из тих облачића, почели да буше и цепају платно на крилу авиона, схватио је да је невоља озбиљна.

Француз се обратио Рошу с питањем да ли иду даље или се враћају. Настављају, све до испуњења задатка, макар их скинули са неба. Капетан Полан одговорио му је певањем „Марсељезе”. Рош је прихватио, па је све изгледало нестварно. Француз и Србин урлају „Марсељезу” у аероплану који кружи изнад Бежаније, засут кишом шрапнела. Нагло су се дизали да би избегли поготке. Тек тада је Рош схватио колико је погрешио што није обукао пилотску бунду. Кад су се онако избушени спустили на Бањицу, предали су рапорт о положајима непријатеља и дејству противавионаца. Следећих шест недеља Рош је провео у болници, због промрзлина.

Тренирање противавионске одбране

Убрзо су та извиђања преко Саве и Дунава дала резултате. Већ крајем августа српској команди, на основу извештаја авијатичара и извиђача, било је јасно да се спрема нешто велико. Велика офанзива, испоставиће се. Гомилале су се снаге на границама, а аустроугарске аеропланске ескадриле појачане су немачким летелицама и посадама. Врло брзо се утврдило да су Немци далеко успешнији од аустријских колега, и да наша авијација више нема премоћ у ваздуху.

Непријатељски авиони обрушили су се свом снагом на градове. У команди су схватили да је авијација пред таквим нападима често немоћна, и да би ваљало некако успоставити противавионску одбрану. Помоћ су опет пружили француски савезници. Успостављене су сталне осматрачке станице, нарочито око већих градова. С њих се јављало о налету непријатељске авијације. Требало је ту претњу, ако је икако могуће, нечим скинути с неба. Чиме? Насумична пуцњава из пешадијског наоружања тешко да је давала резултате.

Ту је опет на сцену ступио један француски официр. Капетан Андре Мортире почетком лета упућен је у Србију да помогне у стварању противавионске одбране. На том задатку већ се доказао у Француској, где је имао нека пионирска решења у претварању пољских топова у противавионце. То је применио и на српском фронту.

Одмах по доласку упућен је у Војнотехнички завод у Крагујевцу. Тамо је недељама испробавао разне топове и разне решења, да би се на крају одлучио за патент који се у Француској показао врло успешан. Наиме, од обичног пољског топа направио је противавионски, и то тако што га је подигао на дрвене лафете, који су били окретни и имали елевацију. Тако је топ имао већи ход по вертикалној оси, па је стрелцу било могуће да прати летелицу.

Једноставно, али делотворно решење. Уосталом, већина армија у свету у том тренутку користила је сличне импровизоване справе. Прерађени су углавном топови „шнајдер М1907” и „круп М1903”, оба калибра 75 милиметара, уз још неке заплењене од Турака у Првом балканском рату. Убрзо су такве противавионске батерије постављене на истакнута места око већих градова. Чекали су…

Уз помоћ коца и…

Једна батерија противавионаца била је распоређена на Метином брду, поред Крагујевца. Прва допунска батерија артиљеријског пука „Танаско Рајић”. У њој и редов нишанџија Радоје Рака Љутовац, трговачки помоћник, родом из села Пољна, поред Трстеника, рођен 1887. године. Учествовао је у оба балканска рата, да би у овом био пребачен у ту „специјалну” јединицу, намеран да туче авионе који би се обрушили на Крагујевац.

А њих је било приличан број. Једна од најчешћих мета у припреми напада Аугуста фон Макензена био је Крагујевац. Немачки аероплани нарочито су се устремљивали на Војнотехнички завод и Арсенал. Напади су били скоро свакодневни, све за видела, најчешће у раним преподневним сатима. Готово да се становништво навикло на те летеће птичурине, три до осам у формацији, које су надлетале град и испуштале бомбе. Артиљерци су пуцали из свега што су имали, најчешће без икаквог успеха. Нападе је у књизи „Мој дневник из Србије 1915. године” описала и енглеска болничарка Моника Стенли, која се тада задесила у Крагујевцу. И она је тврдила да су грађани Крагујевца готово навијали сатове по налетима и нападима Немаца, па би се врло зачудили кад се ови неким случајем не би појавили.
Стигли су се и тог 17/30. септембра 1915. године.

v

Из правца Лапова, највероватније с неког од аеродрома из околине Вршца, граду се приближавало седам немачких авиона, шест двомоторних троседа „АЕГ”, предвођених једним двоседом „румплер”. Подигнута је узбуна, огласиле су се. заводске сирене Артиљерија је ступила у дејство, али су се Немци ипак нашли изнад града. На Арсенал и Завод бацили су 45 бомби. Моника Стенли тврди да су циљали и железничку станицу. Бомбе нису причиниле већу материјалну штету, али је шест људи погинуло. А онда је грунуло с Метиног брда.

У батерији су били топови „шнајдер”, али се редов Рака Љутовац нашао поред заплењеног турског топа, „крупа М1903”. Нанишанио је предводника ескадриле. По једној причи, нишанио је директно кроз цев, не користећи нишанске справе, већ као што се гађа зец у трку или птица у лету, мало испред мете. По другој, направио је неку врсту нишана, тако што је на уста цеви топа ставио конац и тако направио кончаницу. Водио је топ онако како авион лети, с претицањем од две дужине авиона.

Гледао је кроз онај крстић и цев и опалио. Постоји верзија да се тада на њега обрушио командант батерије, зато што улудо троши муницију. Ипак, видели су да је добро темпирана граната експлодирала на правом месту, у близини авиона. Авион се нагло пропео, а потом је из њега почео да избија густ црни дим. У ковитлацу се срушио право у град.

На ватреном положају настало је затишје од неколико секунди, а затим одушевљење. Рака је једним хицем оборио аероплан! Овај погодак унео је пометњу у остатак ескадриле, па су се остали авиони брже-боље изгубили са неба изнад Крагујевца. Испратили су их са још којим плотуном, за сваки случај, а и да им мало потпраше реп.

Коњ на дар

Рака је од свог команданта добио коња, како би што пре стигао до града, где се погођени авион срушио. Сјурио се галопом и у граду затекао пометњу. На сву срећу, испоставило се да се људи тискају око срушеног авиона. Сви су хтели да виде како је швапска сила ипак рањива. Моника Стенли посматрала је пад, који јој је изгледао као да се авион из кога се вије дим полагано спушта, а онда уз велики тресак пада на земљу. И то у центру града, недалеко од куће у којој је боравио престолонаследник Александар. Да све буде занимљивије, потрудио се комедијант случај. Наиме, баш ту је неколико минута раније пала једна од бомби.

Од авиона није остало готово ништа. Дрвени делови авиона су изгорели, док је остатак претворен у гомилу крша. Међу тим кршом били су и лешеви посаде: капетана извиђача Курта фон Шефера и пилота официрског кандидата Ота Кирша.

Кад се Рака коначно пробио кроз окупљену масу, приступио је олупини. Видео је лешеве својих непријатеља, стао мирно и салутирао, одајући почаст мртвим противницима.

Грађани су, међу њима и Моника Стенли, разграбили делове авиона, за успомену и дуго сећање. Документа и дневници нађени код погинуле посаде прослеђени су у команду. У почетку, чак ни француски официри, распоређени у Завод, нису веровали да је Рака срушио авион. Зато им је допремљено оно што је остало од аероплана, како би подробно испитали случај. У фабрици су раставили мотор и у радилици нашли гелер. Више није било сумње, редов Рака је једном гранатом, добро темпираном, срушио „румплера”. Било је то прво рушење авиона артиљеријским оруђем у свету.

Прича о Ракином подвигу брзо се раширила кроз војску, па кроз цео град. Награђен је Карађорђевом звездом и ванредно унапређен у каплара. Рат је наставио у артиљерији, а на Солунском фронту догурао је до наредника. По завршетку рата и демобилизацији, наставио је да се бави трговином. Тридесетих година успео је да отвори радњицу у Трстенику коју је водио до смрти, 25. новембра 1968. године.

Између два рата био је чест и врло виђен гост на славама артиљеријских јединица војске нове државе. Чак је на паради трупа Војске Краљевине Југославије, одржаној на Бањици, 1938. године, виђен на почасној трибини, као гост артиљераца. Редов Рака у друштву ђенерала, министара, војних аташеа.
Дан кад је Рака Љутовац оборио авион узет је за дан рода Артиљеријско-ракетних јединица за противваздухопловна дејства Војске Србије. Тешко да постоји прикладнији датум.

Прочитај без интернета:
1 глас