ПАВЕЛ БАСИНСКИ

Данас се поводом актуелних збивања именом Толстоја користе сви – како стигну и како год желе

Пре сто година почео је руско-немачки рат. Да га је доживео, нема сумње да би Лав Николајевич Толстој био први противник и почетка и наставка тог рата. Свој однос према рату исказао је још у чланку Поразмислите!, посвећеном Руско-јапанском рату 1904-1905. године.

„Људи десетинама хиљада врста удаљени једни од других, стотине хиљада таквих људи, с једне стране будисти, којима закон забрањује убиство не само људи него и животиња, с друге стране хришћани, који исповедају закон братства и љубави, као дивље звери, на копну и на мору траже се да би једни друге на најсуровији начин убили, мучили, унаказили“.

Међутим, осуђујући рат, он је патио због пораза руске армије на Далеком истоку и чак гласно говорио укућанима да је Порт Артур требало разорити – погинути, али га не дати Јапанцима. У Записима Д. П. Маковицког наводе се чак овакве Толстојеве речи: „Кад већ кренеш да ратујеш, онда се жртвуј за општу ствар. Чудно ми је да моји синови немају патриотизма, као породични осећај, а ја га имам. То је срамота за породицу“.

ТОЛСТОЈЕВИ У РАТУ
Веома је необично читати његове речи о синовима. Наиме, од пет Толстојевих синова, двојица су учествовала у Руско-јапанском рату. Андреј Љвович је тамо пошао као добровољац, одликовао се тиме што је сам, на коњу, са извештајем форсирао сибирску реку, био рањен у ногу и добио Георгијевски крст за храброст. Други Толстојев син Лав Љвович писао је жестоке патриотске чланке у Новом времену и жарко желео да оде на фронт као војни кореспондент, али му то издавач новина А. С. Суворин није дозволио. И ето – то није задовољавало Толстојев патриотизам! Интересантно је шта би он на ту тему рекао у време Другог светског рата.

Године 1914, 21. октобра, у листу Јутро Русије објављен је чланак Породица грофа Толстоја и рат. Ево неких одломака:

„Скоро сви чланови породице грофа Л. Н. Толстоја узимају активно учешће у текућим збивањима. Синови Лава Николајевича били су представници Црвеног крста на ратном попришту. Иља Љвович је добио повреду груди у судару возова… Михаил Љвович налази се у активној војсци и има ратну награду – Орден Св. Станислава 3. степена с мачевима… Кћи Александра Љвовна ступила је као милосрдна сестра у санитетски одред и сада ради у Белостоку. Супруга Лава Николајевича Софија Андрејевна и кћи Татјана Љвовна, живе у Јасној Пољани… Постоји замисао да се у њиховом дому изгради мала војна болница. Унуци Лава Николајевича Михаил Иљич, официр заробљен од Аустријанаца, Андреј Иљич, у активној војсци као добровољац-ловац, и Иља Иљич, тек што је завршио морски корпус, сад је на једном од пловила Балтичке ескадре. Остали чланови породице грофа Л. Н. Толстоја живе у Москви и узимају учешће у указивању помоћи жртвама рата“.

Од тројице ратујућих Толстојевих унука, синова Иље Љвовича, само је Иља Иљич доживео поодмакле године. Он се у домовину вратио из Југославије после Другог светског рата, био је наш водећи лингвиста, специјалиста у области словенске лексикографије, аутор српско-хрватско-руског речника. Михаил Иљич провео је три године у заробљеништву и двапут је покушао бекство. Умро је од тифуса 1919. године у Новочеркаску. Његов брат Андреј Иљич дочекао је крај Првог светског рата као витез Георгијевског крста првог реда, али је касније учествовао у Грађанском рату на страни Беле армије и био убијен од црвених 1920. године. Притом је одбијао награде Белог покрета, сматрајући да је немогуће добијати медаље за рат са својим народом.

„ЈЕСТЕ ЛИ ПОРАЗМИСЛИЛИ?“
Беспримерно по енергији и храбрости било је држање у Првом светском рату Александре Љвовне, најмлађе кћери Лава Николајевича. Већ у септембру 1914. она је као добровољац отишла на фронт. „Нисам могла да седим кући, била сам дужна да учествујем у општој несрећи“, писала је. Године 1915. ступила је у одред Црвеног крста за борбу са епидемијом тифуса у војсци. Осим помоћи болесним и рањеним, организовала је око 10 хиљада (!) школских кухиња за децу избеглица у прифронтовској зони. С малом екипом лекара и санитетлија лично је изградила болницу са 400 кревета. Сама је прележала тифус, била отрована у време напада гасом и у децембру 1917. вратила се у Москву у звању пуковника, са две Георгијевске медаље.

tolstojsahШто се тиче Софије Андрејеве… у време рата она је заиста тихо живела у Јасној Пољани. Била је у невољама, скупљала је по пољима кромпир заостао од жетве. И припремала респираторе за фронт – прве аналогоне заштите од гасних отрова. Али притом је остајала верна антиратним идејама свог мужа. У првим данима рата, када је Русија била препуна ура-патриотизма, записала је у дневнику: „Тај ужасни рат довешће у Русији до великих несрећа“.

Данас се поводом актуелних збивања именом Толстоја користе сви – како стигну и како год желе. Они којима је то због нечега потребно одједном призивају његове чланке против патриотизма, не замарајући се тиме да се у њих удубе и схвате шта је Толстој имао у виду. Други, обрнуто, тврде да он само што није „проливао крв“ у Севастопољу иако је познато да у Чеченским и Кримским ратовима не само што није био рањен него и, што је чудновато, није убио ни једног човека. Тако је испало: сам је био под паљбом, а у људе није пуцао. Он се и сам у позним годинама томе чудио у разговору са својим биографом П. И. Бирюковым.

Али није у томе ствар. Ствар је у томе да је 1904. године, то јест пре 111 година, Толстој написао један од својих најпроницљивијих текстова Поразмислите!

„Јесте ли поразмислили?“

Превео Ж. НИКЧЕВИЋ

Године 1914, 21. октобра, у листу Јутро Русије објављен је чланак Породица грофа Толстоја и рат. Ево неких одломака:

„Скоро сви чланови породице грофа Л. Н. Толстоја узимају активно учешће у текућим збивањима. Синови Лава Николајевича били су представници Црвеног крста на ратном попришту. Иља Љвович је добио повреду груди у судару возова… Михаил Љвович налази се у активној војсци и има ратну награду – Орден Св. Станислава 3. степена с мачевима… Кћи Александра Љвовна ступила је као милосрдна сестра у санитетски одред и сада ради у Белостоку. Супруга Лава Николајевича Софија Андрејевна и кћи Татјана Љвовна, живе у Јасној Пољани… Постоји замисао да се у њиховом дому изгради мала војна болница. Унуци Лава Николајевича Михаил Иљич, официр заробљен од Аустријанаца, Андреј Иљич, у активној војсци као добровољац-ловац, и Иља Иљич, тек што је завршио морски корпус, сад је на једном од пловила Балтичке ескадре. Остали чланови породице грофа Л. Н. Толстоја живе у Москви и узимају учешће у указивању помоћи жртвама рата“.

Од тројице ратујућих Толстојевих унука, синова Иље Љвовича, само је Иља Иљич доживео поодмакле године. Он се у домовину вратио из Југославије после Другог светског рата, био је наш водећи лингвиста, специјалиста у области словенске лексикографије, аутор српско-хрватско-руског речника. Михаил Иљич провео је три године у заробљеништву и двапут је покушао бекство. Умро је од тифуса 1919. године у Новочеркаску. Његов брат Андреј Иљич дочекао је крај Првог светског рата као витез Георгијевског крста првог реда, али је касније учествовао у Грађанском рату на страни Беле армије и био убијен од црвених 1920. године. Притом је одбијао награде Белог покрета, сматрајући да је немогуће добијати медаље за рат са својим народом.

„ЈЕСТЕ ЛИ ПОРАЗМИСЛИЛИ?“
Беспримерно по енергији и храбрости било је држање у Првом светском рату Александре Љвовне, најмлађе кћери Лава Николајевича. Већ у септембру 1914. она је као добровољац отишла на фронт. „Нисам могла да седим кући, била сам дужна да учествујем у општој несрећи“, писала је. Године 1915. ступила је у одред Црвеног крста за борбу са епидемијом тифуса у војсци. Осим помоћи болесним и рањеним, организовала је око 10 хиљада (!) школских кухиња за децу избеглица у прифронтовској зони. С малом екипом лекара и санитетлија лично је изградила болницу са 400 кревета. Сама је прележала тифус, била отрована у време напада гасом и у децембру 1917. вратила се у Москву у звању пуковника, са две Георгијевске медаље.

tolstojsahШто се тиче Софије Андрејеве… у време рата она је заиста тихо живела у Јасној Пољани. Била је у невољама, скупљала је по пољима кромпир заостао од жетве. И припремала респираторе за фронт – прве аналогоне заштите од гасних отрова. Али притом је остајала верна антиратним идејама свог мужа. У првим данима рата, када је Русија била препуна ура-патриотизма, записала је у дневнику: „Тај ужасни рат довешће у Русији до великих несрећа“.

Данас се поводом актуелних збивања именом Толстоја користе сви – како стигну и како год желе. Они којима је то због нечега потребно одједном призивају његове чланке против патриотизма, не замарајући се тиме да се у њих удубе и схвате шта је Толстој имао у виду. Други, обрнуто, тврде да он само што није „проливао крв“ у Севастопољу иако је познато да у Чеченским и Кримским ратовима не само што није био рањен него и, што је чудновато, није убио ни једног човека. Тако је испало: сам је био под паљбом, а у људе није пуцао. Он се и сам у позним годинама томе чудио у разговору са својим биографом П. И. Бирюковым.

Али није у томе ствар. Ствар је у томе да је 1904. године, то јест пре 111 година, Толстој написао један од својих најпроницљивијих текстова Поразмислите!

„Јесте ли поразмислили?“

Превео Ж. НИКЧЕВИЋ

www.standard.rs/svet/31500-%D0%B4%D0%B0-%D0%BB%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D1%98%D0%BE%D1%88-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D0%BE-%D1%82%D0%BE%D0%BB%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D0%BC-%D0%BF%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%84%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D1%83

Прочитај без интернета:
1 глас