Ђорђе Вукадиновић

Чини се да Александар Вучић непрестано решава следећу квадратуру круга. Како истовремено задовољити своје – бар на речима – прилично ратоборно и ксенофобно бирачко тело и, најблаже речено, такође прилично антисрпски настројену бриселску и вашингтонску бирократију и западно јавно мњење. Мислим да то никако није могуће, поготово не на дужи рок. Али, ако пратите српске велике медије, рекло би се – ништа лакше од тога.

Није се тешко сложити с тврдњом да је ову последњу рунду ескалације између Београда и Загреба „закувала“ хрватска страна, тачније премијер Милановић, који је очигледно покушао да у завршници кампање за парламентарне изборе исцеди још који проценат подршке код традиционално антисрпски настројених хрватских гласача.

Али поента је да је, заправо, Милановић овога пута изрекао ништа страшније, а поготово ништа важније или „антисрпскије“ од онога што су на рачун Србије и Срба месецима и годинама изрицале практично све високе хрватске политичке личности, а што је углавном остајало без одговора са београдске стране. И у том погледу ни ова актуелна Вучићева влада није била ништа боља, тј. принципијелнија, већ је, шта више, ради пропирања старих биографија, често нападно („самарићански“) окретан други образ и карикатурално играна улога жртве и регионалне „мајке Терезе“.

Но, изгледа да је сада и у Немањиној улици превладала процена да ваља мало подгрејати националне страсти и наелектрисати бирачко тело које је у последње време почело помало да се хлади према вођи због сталног пролонгирања обећања о бољем животу и политике према мигрантима. Зато је верним таблоидима и најближим сарадницима наложено да мало „подложе“. Другим речима, када им је већ забрањено да мрзе Американце, кад морају да воле Ангелу Меркел, Тонија Блера и остале вођине нове пријатеље, личну, националну и социјалну фрустрацију је најбоље искалити према Хрватима и „издајницима“ из опозиционих и сопствених редова.

Чак и ако се у конкретном случају сложимо са оценом српских власти и медија о „великом дипломатском успеху“ и „великој победи над Хрватском“, не би било лоше да погледамо за тренутак реални (спољно)политички биланс српске власти за последњих неколико месеци.

– Након великог притиска Загреба, 2. јуна 2015. Вељко Марић, пуноважно осуђен на 12 година због ратних злочина над Србима, изручен је Хрватској. Без реципроцитета. Хрватска политика и хрватска јавност су том питању придале највећу могућу важност и месецима инсистирале на томе као услову у својим контактима са Београдом. У Србији на ту тему нико није обратио пажњу, нити се због Марићевог изручења било ко узбудио.

– Ратни командант Сребренице Насер Орић, осумњичен за најтеже злочине над Србима у Подрињу, ухапшен је 10. јуна на аеродрому у Берну. Ово хапшење изазвало је праву буру протеста у Сарајеву, усталасала се јавност, огорчено реаговао Бакир Изетбеговић. А градоначелник Сребренице је поставио ултиматум и запретио отказивањем комеморације у Поточарима ако „бранилац Сребренице“ не буде хитно ослобођен. Епилог је био више него очекиван – Орић није изручен Србији, него је испоручен БиХ, и то таман на време да заказани спектакл у Поточарима не буде доведен у питање.

– Дана 9. јула, после вишегодишње правне битке у којој су организовано наступале хрватске власти, медији и безбедносне службе, Драган Васиљковић („Капетан Драган“) изручен је Хрватској која је на томе, годинама, упорно и перманентно инсистирала. Званична Србија се није огласила овим поводом, нити је, на пример, тражила његово изручење, односно преузимање случаја, аналогно случају горепоменутог Марића.

– Дана 11. јула Вучић је отишао у Сребреницу на манифестацију чији су организатори, позивајући се на пресуде Хашког трибунала, и игноришући све неселективне и језиве злочине над Србима у том крају претходних година, догађај из 1995. прогласили „јединственим“, „геноцидом“ и „највећим злочином после Другог светског рата“. Тамо је био ружно нападнут, извиждан и понижен, а што је после претворено у „покушај атентата“ и у српским медијима данима опевано као „храброст“, „победа“ и велики спољнополитички успех.

– Дана 25. јула Суд у Стразбуру дефинитивно је одбацио жалбу Србина Драгана Новаковића, коме су хрватске власти одузеле стан јер је 1991. напустио Сисак (град у коме је те 1991. убијено око 500 српских цивила), а у стан се вратио након рата 1996. Овим је на највишем европском судском нивоу легализована скандалозна пракса Хрватске да одузима станове српским избеглицама које су побегле од злочина и рата.

– Дана 25. августа потписан је (други) Бриселски споразум којим је, поред осталог, предвиђено да Косово добије међународни телефонски број, а хидросистем „Газиводе” (ин)директно интегрише у косовски електроенергетски систем.

– У међувремену, Приштина је примљена у Интерпол и МОК, и управо је у току велика офанзива за пријем у Унеско.

Можемо се само питати шта би тек било да нам не иде тако добро, да нисмо регионални лидери и да нам премијер није толико цењен и поштован свуда у свету. Шта хоћу да кажем? Ништа специјално. Надам се да ови насумични примери довољно говоре сами за себе. И о нашем међународном положају и о угледу који актуелна власт ужива. Све у свему, још неколико година и још неколико оваквих „тријумфа“ и од Србије заиста неће преостати готово ништа.

Извор: Политика

www.pravda.rs/2015/09/30/beda-od-pobeda/

6 гласовa