Манастир Благовештење у Овчарско-кабларској клисури чува нашу традицију. У рушеној и обнављаној благовештењској цркви није било лако ни свецима на фрескама

ПРИЧА о манастирчићу Благовештење у Овчарско-кабларској клисури је седмовековна сага о чувању традиције и идентитета. Судбина благовештењске црквице под скромним кровом покривеним шиндром, који чува најстарије и најлепше фреске Српске свете горе, на неки начин је историја Србије у малом.

Благовештење, мали планински манастир, често је рушен, али је увек обнављан. Из њега се бежало, али се неко увек враћао. Путописци су овај манастир, у року од само неколико година, описивали час као руину, час као лепу обновљену богомољу.

– Често покривање и препокривање благовештењске цркве показује колико је том манастиру требало трпљења и чврстине да издржи насиље турског ропства, мноштво експлозија при постављању железнице и хидроцентрале, као и немачко бомбардовање за време рата. А онда и приликом одступања окупатора, минирање и рушење мостова и пропуста у Овчарско-кабларској клисури, кад су од силине експлозија многи зидови и прозори попуцали уз падање фресака. Није било лако ни нашим дивним свецима на фрескама – духовито је говорио архимандрит Јован Радосављевић, хроничар Благовештења и осталих манастира у Овчарско-кабларској клисури над Западном Моравом.

ЗАПИСИМА о Српској светој гори, манастиру Рачи и другим српским светињама које су чувале наше национално сећање и писменост, али и хајдуке и устанике, он је наставио традицију започету у време каталонске најезде на Атос у 13. веку. Тад су у дивљу клисуру између Овчара и Каблара дошли први учени светогорски монаси пустињаци – исихасти. По строгом типику Светог Саве они нису могли да тихују и подвизавају само молећи се у пећинама, већ су морали много да читају, преписују и украшавају књиге. Минијатурне монашке испоснице прерастале су с временом у манастире.

Овај изузетни хроничар је искушеничке дане провео управо у Благовештењу с још једним искушеником који је упркос болести показивао изузетан дух. Био је то Гојко Стојчевић, студент медицине који је током рата радио у Матарушкој бањи као учитељ у сабирном центру за српску децу спасену из НДХ. Кад је један од малишана упао у ледени Ибар, Стојчевић је без размишљања скочио и спасао га, а потом се тешко разболео. Упркос болести и ужасној ратној и послератној немаштини, његов дух је био несаломив, достојан тврдокорне Српске свете горе.

– ГОЈКО је био болешљив и радио је шта је могао, а знао је свашта. Изрезивао је од дрвета лепе крстове, умео је свашта да поправи, па чак и сат да расклопи и поправи. Обућа се у то време није могла лако наћи. Он се за то није секирао, већ нађе где било пар старих ципела без ђона, и од тога користећи гуму од точка за ђон, изради лепе ципеле. Ако нема гуме, он изради ђон од дрвета. Због стално повишене температуре, која му је досађивала око две године, морао је да лежи и мирује. Да би дисциплиновано користио време, он је направио покретни налоњ (носач за књиге) који је закачио за кревет да би могао лежећи да чита. Читао је брзо и много – сећа се архимандрит Јован. Гојка је његово велико знање умало коштало главе кад је 1946. у Благовештење дошао полицајац и почео да прича о Марксу, Енгелсу и комунизму.

– Гојко је тада стручније и боље од њега и од многих тадашњих марксиста почео да му објашњава јер је добро познавао марксизам. Тад му је милиционер рекао: „Па тебе треба убити! Ја видим да ти то све боље знаш од мене, али нећеш тако да спроводиш у живот…“

НА СРЕЋУ, искушеник Гојко је преживео и замонашио се 1947. у Благовештењу. У народу је пола века касније запамћен као живи светац, благи и скромни патријарх Павле, у коме као да се обновио дух учених испосника Српске свете горе.

ПРЕПИСИВАЧКЕ ШКОЛЕ

– ПОРЕД овде већ настањених монаха долазили су и други из већих манастира и братстава да се у време турског ропства склоне. Тиме се објашњава велики број монаха у малим сиромашним манастирима с беспутним прилазима. Зато је било могуће да се у таквим монашким заједницама појаве преписивачке школе. Најстарија рукописна књига из ових манстира је, колико је познато, Благовештенско јеванђеље из 1372. које се и данас налази у бечкој библиотеци – наводи архимандрит Јован.

УЧЕНИК УЧИО УЧИТЕЉЕ

ИСКУШЕНИЦИ али и монаси и игуман Благовештења су често долазили код болешљивог искушеника Гојка Стојчевића, будућег патријарха Павла, да им препричава књиге и саветује.

– Понекад бисмо сатима разговарали с њим о разним животним и монашким проблемима. Имао је дара да лепо и убедљиво прича – забележио је архимандрит Јован.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:639359-jo%D1%88-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D0%B5%D1%9B%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%BA%D0%B5-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B5-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B0-%D0%9F%D0%B0%D0%B2%D0%BB%D0%B0

1 глас