Прича о манастиру Благовештење у Овчарско-кабларској клисури је седмовjековна сага о чувању традиције и идентитета.

Судбина благовештењске црквице под скромним кровом покривеним шиндром, који чува најстарије и најљепше фреске Српске свете горе, на неки начин је историја Србије у малом.
Благовештење, мали планински манастир, често је рушен, али је увијек обнављан. Из њега се бјежало, али се неко увијек враћао. Путописци су овај манастир, у року од само неколико година, описивали час као руину, час као лијепу обновљену богомољу.

„Често покривање и препокривање благовештењске цркве показује колико је том манастиру требало трпљења и чврстине да издржи насиље турског ропства, мноштво експлозија при постављању железнице и хидроцентрале, као и немачко бомбардовање за време рата. А онда и приликом одступања окупатора, минирање и рушење мостова и пропуста у Овчарско-кабларској клисури, кад су од силине експлозија многи зидови и прозори попуцали уз падање фресака. Није било лако ни нашим дивним свецима на фрескама“, духовито је говорио архимандрит Јован Радосављевић, хроничар Благовештења и осталих манастира у Овчарско-кабларској клисури над Западном Моравом.

Записима о Српској светој гори, манастиру Рачи и другим српским светињама које су чувале наше национално сјећање и писменост, али и хајдуке и устанике, он је наставио традицију започету у вријеме каталонске најезде на Атос у 13. вијеку. Тад су у дивљу клисуру између Овчара и Каблара дошли први учени светогорски монаси пустињаци – исихасти. По строгом типику Светог Саве они нису могли да тихују и подвизавају само молећи се у пећинама, већ су морали много да читају, преписују и украшавају књиге. Минијатурне монашке испоснице прерастале су с временом у манастире.

Овај изузетни хроничар је искушеничке дане провео управо у Благовештењу с још једним искушеником који је упркос болести показивао изузетан дух. Био је то Гојко Стојчевић, студент медицине који је током рата радио у Матарушкој бањи као учитељ у сабирном центру за српску дјецу спасену из НДХ. Кад је један од малишана упао у ледени Ибар, Стојчевић је без размишљања скочио и спасао га, а потом се тешко разболио. Упркос болести и ужасној ратној и послијератној немаштини, његов дух је био несаломив, достојан тврдокорне Српске свете горе

„Гојко је био болешљив и радио је шта је могао, а знао је свашта. Изрезивао је од дрвета лепе крстове, умео је свашта да поправи, па чак и сат да расклопи и поправи. Обућа се у то време није могла лако наћи. Он се за то није секирао, већ нађе где било пар старих ципела без ђона, и од тога користећи гуму од точка за ђон, изради лепе ципеле. Ако нема гуме, он изради ђон од дрвета. Због стално повишене температуре, која му је досађивала око две године, морао је да лежи и мирује. Да би дисциплиновано користио време, он је направио покретни налоњ (носач за књиге) који је закачио за кревет да би могао лежећи да чита. Читао је брзо и много – сјећа се архимандрит Јован. Гојка је његово велико знање умало коштало главе кад је 1946. у Благовештење дошао полицајац и почео да прича о Марксу, Енгелсу и комунизму.

„Гојко је тада стручније и боље од њега и од многих тадашњих марксиста почео да му објашњава јер је добро познавао марксизам. Тад му је милиционер рекао: ‘Па тебе треба убити! Ја видим да ти то све боље знаш од мене, али нећеш тако да спроводиш у живот…'“

На срећу, искушеник Гојко је преживио и замонашио се 1947. у Благовештењу. У народу је пола вијека касније запамћен као живи светац, благи и скромни патријарх Павле, у коме као да се обновио дух учених испосника Српске свете горе.

„Понекад бисмо сатима разговарали с њим о разним животним и монашким проблемима. Имао је дара да лепо и убедљиво прича“, забиљежио је архимандрит Јован.

www.glassrpske.com/plus/teme/Jos-zive-sjecanja-na-monaske-dane-patrijarha-Pavla/224852.html

1 глас