Када се пажљиво погледа, не постоји ниједан чврст доказ да најбројнија и најмоћнија партија у Србији заиста постоји.

Jovana Gligorijevic

Српска напредна странка има најбројније чланство, готово 600.000. Има највише посланика у парламенту, припада јој функција председника владе, па и председника државе. СНС је, дакле, најјача и најмоћнија странка у Србији. Па ипак, Српска напредна странка не постоји.

Да постоји, имала би, на пример, озбиљну прес службу, која би издавала озбиљна саопштења. Анализа тих саопштења показује да ова странка – не постоји. Проанализирајмо кратко три елемента ових саопштења: језик, форму и садржај. Језик је вазда љутит, емоцијама набијен, тон дефанзиван, те ови писмени уратци више личе на писмо у рецимо Политикиној рубрици „Међу нама“, где се неки гневни пензионер жали што му је медицинска сестра та и та у дому здравља том и том грубо забола иглу у дебело месо, па је сад овај јавно денунцира и због игле у дупе тражи смену министра здравља.

Форма је увек наредбодавна: тај и тај да каже шта је радио, тај и тај да врати народне паре, тај и тај да ћути јер је он онда оно ономад… И све у том правцу, али опет дефанзивно. Садржај је увек одговор на нешто што је неко други рекао и уз то, хајде да будемо нежни у избору речи – није интелигентан. Наиме, по правилу се у тим саопштењима неко из опозиције оптужује за озбиљна кривична дела. То је у реду, али не за страначко саопштење, него за садржај кривичне пријаве. Није посао информативне службе да виче „држ’ те лопова“, него је посао истражних органа да провере има ли ту нешто. А ко мисли или има доказе да је неко лопов, муљатор или нешто слично, дужан је да поднесе кривичну пријаву. СНС то не чини, него штанцује саопштења.

Звучи претерано? Погледајмо само јучерашњу реакцију СНС на изјаву Бојана Пајтића, лидера Демократске странке, да ће вратити пензије на ниво пре смањења. Инфо-служба СНС-а је, само због те, класичне предизборне изјаве, „срокала“ чак два саопштења. Да поновимо: због једне изјаве. Два саопштења.

Како се онда не запитати: има ли информативна служба најмоћније странке у Србији друга посла него да шизи и дивља у саопштењима чим неко пипне актуелну власт и ако нема, зашто, бре, нема?

Ево зашто: зато што нема ту никакве странке, никакве организоване страначке инфраструктуре, поделе посла и свега онога што једну странку чини. Има 600.000 људи који су похрлили у СНС у нади да ће добити посао или неку функцију. И има један човек, Александар Вучић, председник ове масовне организације, али на његовим је плећима терет целог света, па странком не стиже да се бави. А бог му је сведок да нема коме да делегира послове страначке природе, јер је окружен неспособнима.

Сећате ли се онога кад се одрекао саопштења своје странке? Беше то у оном историјском „Утиску недеље“ који је емитован у уторак, године 2014, кад је Вучић решио да распушта владу и иде на нове изборе. Саша Радуловић поднео је оставку на место министра у влади чији је Ивица Дачић био само формални премијер, док је први потпредседник Вучић заправо обнашао ову функцију. Елем, Радуловић је поднео оставку, а СНС издао саопштење у ком га прозива „да каже како је упропастио ФАП“, те шта је радио као стечајни управник овога и онога и све у свему да каже како је криминалац. Чек’ мало, само неколико сати раније још увек је био министар у влади, као нестраначки кадар, али на предлог СНС-а. Наравно да ће свако нормалан да пита: што стависте криминалца у владу. Отуд сироти Вучић није могао ништа, осим да се огради од саопштења своје странке и каже: рекао сам им да престану то да причају. Одао се тако, још пре две године, и случајно разоткрио да СНС не постоји, те да је ту само он.

Да СНС постоји, не би Вучић патио за ове четири године своје власти што никако да добије подршку тзв. елита. Сад, јадан, мисли да је доскочио том проблему тако што је формирао неку своју елиту, па турио на изборну листу нестраначке личности врсте Мирослав Лазански, Јадранка Јовановић и Љиљана Хабјановић Ђуровић. Прво двоје би могли по изборима да обједине своје специјалности и да заједно воде Министарство за певање и пуцање. Оно ничему не би служило, али ни ова министарства која сад имамо ничему не служе, јер се за све пита Вучић. Па ено, министар унутрашњих послова, „Небојша из Београда“ никад ништа није изговорио, а да није поменуо премијера, а исто важи и за све остале министре и министарке, нема везе из које су странке.

Да СНС постоји, не би морао да буде распуштен одбор ове странке у Крагујевцу. Ови су, узгред, распуштени јер су забрљали нешто са потписима на изборној листи за локалне изборе. Било је неважећих потписа, па су морали то да закрпе у року од 48 сати, зезнули их „они Веркови“ и предали листу први. А СНС има интерно наређење да на свим листама буде први. И ајде сад нек неко објасни како странка са највише чланова не може у рекордном року да скупи довољно исправних потписа за предају листе. Па тако што ту никакве странке нема.

Када би стварно постојала Српска напредна странка, не би се на локалним изборима у свим градовима где се гласа 24. априла, њихова листа звала „Александар Вучић – Србија побеђује“. Има ваљда по тим градовима неких виђенијих напредњака, свака од тих локалних листа има неког ко је на њој први, ваљда његово име нешто значи? Изгледа да не. Листе се морају звати „Александар Вучић“, јер нема никог другог, нема угледних чланова на локалу. Има само сатрапа, послушника, улизица, шићарџија и неспособњаковића. Те су листе коалиционе, али опет, нигде у називу листе нема назива ниједне странке, па ни СНС. Зашто? Па, зато што СНС не постоји.
Јадан човек, тај Александар Вучић, све мора сам. Или ипак: јадни ми, кад смо сви у рукама једног човека.

(Време)

www.nspm.rs/hronika/jovana-gligorijevic-ne-postoji-nijedan-cvrst-dokaz-da-sns-zaista-postoji.html

9 гласовa