При првом сусрету са Јусуповом, Распућин је рекао: „О, Феликсе, коначно да се сретнемо!“. Јусупов је покушао да устане да поздрави старца – али је пао и осетио језу. Ипак је успео да скупи снагу, устао је и упутио узвратни поглед Распућину, након чега је овај исто пао у фотељу. Онда је старац устао и изговорио реченицу: „Феликсе, па ти и ја бисмо могли да будемо владари света…“

  • Јусупов је другом приликом рекао Распућину да против њега наводно постоји завера, а овај му је узвратио: „Феликсе, никада они неће моћи мене да убију, јер мене штити Бог, али, ако им то ипак успе, крв ће се пролити по целој Русији, а царска породица ће бити уништена“ 
  • Јусупов тврди да је имао налог војног врха да убије Распућина јер је радио за Немце. Контрерас сам злочин – у складу са оним што му је Јусупов причао – описује овако: „… Извадио је пиштољ и, предложивши Распућину да се помоли, почео да пуца…. Кад се вратио у подрум, затекао је Распућина живог у покушају да побегне. „Жив је! Жив је!“ – повикао је Јусупов, и сви су потрчали за њим, иако је Распућин примио три метка…“
  • Даље је наводно било овако: „Распућин је кренуо на Јусупова, покушавајући да га задави. Велики кнез Дмитриј Павлович је тада узео нешто тешко и ударио га по глави, а Јусупов му је и четврти пут пуцао у главу, након чега су Распућина ставили у врећу са камењем, везали и бацили у рупу у леду на Неви“
  • Али, кроз два дана Распућиново тело је испливало без одеће. Умро је од дављења, а још увек је мистерија како је успео да се избави из вреће са неколико метака у телу
  • Контрерас завршава књига која ће се звати „Тајна и истина“ и биће посвећена Јусупову и Распућину. Он жели да организује изложбу Јусуповљевих ствари, које се налазе код њега, у Русији. А он их је – непосредно пред фебруарску револуцију 1917. енглеском поштом – у два вагона – послао из Русије на Запад…

        КУЕРНАВАКА је град удаљен свега 80 километара од Мексико Ситија, али са предивним ваздухом, папреним ценама некретнина и прелепом колонијалном архитектуром.

        Није зато чудо што управо Куернаваку мексичка боемија бира за куповину викендица, а многи тамо и живе, тим пре што због одличног квалитета мексичких аутопутева путовање до престонице траје у просеку сат и по, чак и радним данима.

        Управо у Куернаваки живи Виктор Мануел Контрерас, познати мексички скулптор, духовни „син“ кнеза Феликса Јусупова и чувар правих блага која му је у наследство оставио „отац“.

        Контрерас је о свом животу, познанству са човеком који је убио Григорија Распућина и о неким мало познатим околностима тог важног историјског догађаја за Русију разговарао са дописником РИА Новости Дмитријем Знаменским.

Познанство са Јусуповима

        Виктор Контрерас је веома причљив. Што је и разумљиво: проживети такав живот, познавати такве људе какве је он познавао – то је велика ствар.

        На пример, документа за боравак у Француској сиромашном мексичком студенту била су послата по налогу самог Шарла де Гола. Наравно, не тек тако, већ на молбу кнеза Јусупова, који је живео у Паризу у емиграцији све до своје смрти 1967. године.

        У Паризу је у то време (почетком 60-тих година) било веома тешко наћи посао због великог таласа репатријаната из Алжира. Управо је Јусупов био „звезда водиља“ младом Мексиканцу у Француској.

        „С њим сам ушао у други свет, у Париз какав нисам познавао. Феликс је веома добро познавао и Де Гола, и Черчила, с којим је често разговарао телефоном. Тада је у Француској било тешко запослити се, а ја сам био практично још дете, али су ми они помогли. Моји родитељи су ме послали да студирам, али им је било тешко да ми плаћају живот и трошкове. Француско држављанство добио сам за сат времена по налогу Де Гола“ – истиче Контрерас.

        „То је била права породица за мене (кнез Феликс и његова супруга Ирина). Наше упознавање се догодило потпуно природно: Ксенија Сфири је била кнежева унука, упознали смо се у Паризу“ – прича Контрерас. Зато га је Ирина, сазнавши за то, позвала у госте.

                „Они никада нису видели Мексиканца, и било им је интересантно, то је било у недељу, дошао сам, видео сам прелеп пар, Ирина је била веома, веома лепа, то је било право пријатељство, они су ме звали „наш мексички син који нам је пао са небеса“ – каже данас познати скулптор.

        Контрерасови радови су изложени у многим градовима у Мексику и иностранству, добио је неколико награда на међународним изложбама, између осталог, у Паризу и Риму. Он је сада потпуно обезбеђен човек, који говори пет језика и има пет кућа у Куернаваки, при чему кућа у којој живи више подсећа на башту која се у три каскаде спушта ка реци.

Распућин није отрован пре убиства

        Велики део Контрерасових сећања о Јусупову везан је за убиство Григорија Распућина 1916. године. И то не чуди – јер он је толико година живео поред човека који је непосредно учествовао у том догађају, а у својој кући у Куернаваки држи не само личне кнежеве ствари, већ чак и лампу Tiffany, која је висила у подруму Јусуповљеве виле на Мојки оне вечери и осветљавала заверенике у тренутку убиства.

        „Знам Јусуповљеве тајне, које ни он, а ни ја нисмо још ни са ким поделили“ – истиче скулптор. И одмах је поделио тајну. Магична снага коју су приписивали Распућину и коју је овај, несумњиво, имао, није, како се испоставља, имала никаквог значаја у његовом наводном тровању цијанидом пре убиства.

        Заправо, доктор Станислав Лазоверт, који је учествовао у Распућиновом убиству и који је требало да отрује колаче, признао је касније у писму кнезу да је уместо отрова ставио безазлено средство. „Волео бих да ми опростите, дао сам Хипократову заклетву, и не могу никога ни да отрујем, ни да убијем“ – написао је Лазоверт, извињавајући се Јусупову. То писмо се налази у Контрерасовој архиви.

        По скулпторовим речима, једном му је кнез рекао да седне и испричао му је причу везану за Распућиново убиство. Јусупов је наглашавао да је био војник и да је извршавао наређење војне врхушке ондашње Руске Империје да се казни „издајник Русије“, који је наводно одао Немцима многе тајне. Управо њему и великом кнезу Дмитрију Павловичу је било наложено да се постарају да Распућин нестане.

Кад се суоче две силе

        Али, кнез је пре тога морао да задобије старчево поверење.

        Контрерас описује први сусрет Јусупова и Распућина у Кремљу онако како је чуо од свог „оца“, при чему истиче да је Кнез веома добро запамтио Распућинове очи које као да продиру унутар човека.

        „О, Феликсе, коначно да се сретнемо!“ – узвикну је Распућин видевши кнеза. Јусупов је покушао да устане да поздрави старца – али је одмах пао на софу. Затим је рекао да је пао и осетио језу, али је успео да скупи снагу, устао је и упутио узвратни поглед старцу Распућину, након чега је овај исто пао у фотељу. Онда је старац устао и изговорио реченицу: „Феликсе, па ти и ја бисмо могли да будемо владари света…“

        По Контрерасовом мишљењу, Феликс је имао унутрашње снаге чак и више него Распућин, иако ни овај није имао мало натприродних способности. „Управо тада је кнез схватио да мора да убије Распућина“ – истиче Контрерас.

        После дужег периода дружења, кнезу се учинило да се зближио са старцем. Тада је решио да му исприча о наводној завери против њега. „Он је рекао – Григориј, припрема се завера да те убију, не желим да те убију“ – прича Контрерас. Та информација није оставила нарочити утисак на Распућина, али је повећала степен његовог поверења у Јусупова. „Феликсе, никада они неће моћи мене да убију, јер мене штити Бог, али, ако им то ипак успе, крв ће се пролити по целој Русији, а царска породица ће бити уништена“ – наводи мексички скулптор пророчке речи Распућина.

        Затим се догодила неочекивана и велом тајне покривена посета Јусупова старцу у његовој кући, која је умногоме предопределила и сам план убиства. Врата је кнезу отворила Распућинова кћерка Марија. „Она је исто имала магичне, фосфоресцентне очи“ – присећа се Контрерас Јусуповљеве приче. Она га је примила и спровела у салон, не затворивши врата до краја, а у суседној соби су се налазили Немци с којима је разговарао Распућин. Јусупов је видео ко је тамо и схватио је о чему су причали пошто је одлично знао немачки. Они су, по Контрерасовим речима, причали о томе како сменити министра одбране Русије. „И Феликс је све схватио“ – наглашава скулптор.

        „Ја не желим никог да убијем и постанем убица, али сам пре свега војник, и уз то најбогатији човек у земљи, готово све припада нама“ – наводи Контрерас размишљања Јусупова. И био је у праву – у сваком случају, експозиције у Ермитажу, па и у московским музејима чинила су уметничка дела која су раније припадала Јусупову.

Страст и крв на Мојки

        За прављење замке за Распућина била је изабрана сигурна варијанта: с обзиром на страст старца према дамама, Јусупов му је рекао да његова супруга, Ирина, коју Распућин још није познавао, страсно жели да га види и да малтене специјално због тога долази из Рима. Као разлог за такву журбу навео је болест њихове кћерке. Познато је да је Распућин наводно простим додиром руке исцељивао наследника престола, чиме се и објашњавала благонаклоности царице Александре Фјодоровне према њему.

        По Распућина је кренуо аутомобил са Јусуповим и Лазовертом као возачем – остали учесници завере су га чекали на другом спрату виле. Григориј је кренуо на пут без чувара, стигао је на Мојку и спустио се у подрум Јусуповљеве куће. Под светлом лампе Јусупов је са ужасом посматрао како је Распућин појео наводно отроване колаче, попио неколико чаша вина с калијум цијанидом – али се после тога није догодило баш ништа, а затим је морао да свира гитару госту на његов захтев.

        Напетост је била на врхунцу када је старац сам захтевао „наставак“ у виду вожње негде како би наставили забаву. Јусупов није издржао, извадио је пиштољ и, предложивши Распућину да се помоли, почео да пуца.

        Видевши наводно беживотно тело, он га је оставио у подруму и потрчао горе степеницама. Тамо се срео са осталима. Међутим, у том тренутку је дошла полиција, која је чула пуцње. „Ништа се није догодило, имамо вечеру, један мој гост је пуцао у пса луталицу“ – објаснио је домаћин.

        Сишавши у подрум, кнез је затекао Распућина живог у покушају да побегне. „Жив је! Жив је!“ – повикао је Јусупов, и сви су потрчали за њим, иако је Распућин „примио“ три метка. Кренуо је на Јусупова, покушавајући да га задави. Велики кнез Дмитриј Павлович је, по сећањима Јусупова, узео нешто тешко и ударио га по глави, а Јусупов му је и четврти пут пуцао у главу, након чега су Распућина ставили у врећу са камењем, везали и бацили у рупу у леду на Неви.

        „Непосредно су га убили Феликс и Дмитриј, Феликс му је пуцао у главу“ – тврди Контрерас, демантујући у последње време популарну верзију о „оверавајућем пуцњу“ који је наводно извео агент стране службе.

        Кроз два дана Распућиново тело испливало је у Неви без одеће. Умро је од дављења, а још увек је мистерија како је успео да се избави из вреће са неколико метака у телу.

Дугогодишње ћутање

        „Зашто све ово нисам испричао раније?“ Контрерас се замислио. „Па, зато што је требало да добијем сигнал“. И добио га је. Контрерас је 90-тих, када је већ био познати скульптор, позван у боемски ресторан у Мексику. Управо тамо му је пришао човек и рекао – „Викторе, имамо заједничког пријатеља, Феликса Јусупова“. Мексиканац није могао чудом да се начуди, пошто је Јусупов умро 26 пре тога ( 1967. године). Испоставило се да је свих тих година човек који је пришао Контрерасу – а то је био министар туризма Мексика – чувао поруку за уметника. Испоставило се да се он својевремено заинтересовао за књиге Јусупова о Распућину и написао је кнезу писмо. Овај му је одговорио и написао да ако жели да сазна више о њиховом животу, треба да се повеже са Виктором Контрерасом, замоливши га да му пренесе поздрав. Међутим, министру је сметало да се раније повеже са њим то што је Виктор тада живео у не баш најбољем крају Мексико Ситија, а министру је било испод части да се састаје са човеком из доњих слојева друштва.

        По Контрерасовим речима, он је у том моменту занемео, сетивши се кнежевих речи непосредно пред смрт: „Ово што ћу сад да ти испричам (о Распућину) не смеш да причаш никоме све док ти ја не кажем када“. Испоставило се да му је тај сигнал дао 26 после смрти и то преко потпуно непознатог човека. Међутим, и после тога је дуго година ћутао, је радио на књизи и решио је, коначно, да исприча све уочи њеног штампања.

Књига „Тајна и истина“ и Јусуповљев музеј

        Књига заиста постоји. По Контрерасовим речима, остало је још да поради на њој пар месеци, након чега је планирано њено штампање, и то у Русији. Књига се зове „Тајна и истина“ и посвећена је Јусупову и Распућину.

        „Моја књига би требало да буде издата у Русији и на руском, она већ има 200 страна и сјајне илустрације, после Русије би требало да буде преведена на друге језике“ – истиче аутор.

        Осим књиге, Контрерас веома жели да организује изложбу Јусуповљевих ствари, које се налазе код њега, у Русији, али то још увек није договорено. „Ми смо веома далеко, мало ко зна за нас, али имамо шта да покажемо“ – кае Контрерас.

        Прича о томе како је Јусупов дошао до својих породичних вредности, који су послати непосредно пред револуцију преко енглеске поштанске службе у два вагона, заслужује посебан чланак. По речима Мексиканца Контрераса, неколико година после револуције ти вагони су кружили Европом у потрази са примаоцем и, да то није била британска пошта, сигурно би се изгубили. На траг власника пошиљке пошту је навео чувени судски процес Јусупова против америчке филмске компаније, о којем је штампа много писала.

         „Те ствари су много помогле кнезу, тамо је било неколико слика за које је кнез добио два милиона долара, истина, слике после нису враћене, иако је новца за њихов повраћај било“ – каже Контрерас.

        По његовим речима, већи део средстава Јусупов је потрошио на помоћ Русима у емиграцији. „Нико не зна, а он је имао 12 центара за помоћ емигрантима и избеглицама из Русије, он им је помагао, на пример, продајом замка у Француској ради тога“ – истиче Контрерас.

        На крају је велики део ствари припао Контрерасу. „Заправо, ја имам тајни музеј у Куернаваки посвећен кнезу“ – истиче он. И тај музеј заиста постоји. У старом здању из XVI века, у центру града, налазе се породичне реликвије не само Јусупових, већ и знатно вредније ствари. На пример, управо тамо виси на зиду двојна иконица-привезак Ивана Грозног, а да ли ће је видети руски поштовалац уметности, умногоме зависи од Русије. „Стручњаци нису долазили код нас, ми смо много далеко, али ја сам спремам да организујем изложбу тих свари у њиховој отаџбини“ – каже Контрерас. Међу осталим стварима су Јусуповљеве чизме, одећа за игру и чак кнежева кошуља за спавање.

        Музеј је тренутно затворен за посетиоце. „Био је период када је у Куернаваки бележен веома висок степен насиља, било је много крађа, музеј ће бити отворен када будем био сигуран у безбедност“ – истиче Контрерас-чувар.

извор:fakti.org/ti/gloria-mundi/kad-je-raspucin-prvi-put-pogledao-svog-buduceg-ubicu-ovaj-je-pao-nazad-na-sofu

4 гласa