МИЛОСЛАВ САМАРЏИЋ

Када неко данас каже да је антифашиста, поручује нам да је комуниста, али да то не сме да призна из тактичких разлога

Прича почиње фактичком грешком: фашистима се називају и Немци, који то нису били, већ су били нацисти. Грешка је, наравно, намерна, смишљена ради избегавања једне по комунисте незгодне паралеле. Наиме, нацизам је скраћеница од „национални социјализам“, док је пуно име Хитлерове партије гласило: Немачка национал-социјалистичка радничка партија. Хитлер је такође почињао говоре са „другарице и другови“, имао је црвену заставу и користио је демагогију о радницима и народу, из које је до наших дана остала и она о „народном ауту“ (фолксваген).

Социјалиста је био и оснивач Фашистичке партије Италије Бенито Мусолини. Штавише, био је високи социјалистички функционер и директор листа Аванти (напред). Фашистичку партију основао је тек после свађе са својим партијским друговима, али је, као и Хитлер, задржао демагогију о „радном народу“. Пошто с називом који је одабрао Мусолини комунисти нису имали проблем непожељне асоцијације, одлучили су да управо њиме именују своје непријатеље. Иначе, „фашио“ значи „сноп“, „скуп“, у смислу „збор“, и отуда Југословенски народни покрет Збор Димитрија Љотића.

Тако су највећа страдања у 20. веку изазвала два екстремна социјалистичка покрета: интернационални социјализам (комунизам) и национални социјализам (нацизам). Оба су, по природи ствари, левичарска, али су комунисти своје другове из Немачке увек називали десничарима. Ту пропаганду против деснице нарочито су развили у земљама у којима су држали власт, па тако и у Србији. Зато сво ово време код нас и није створена права десна партија. Међутим, у једној држави тешко се може очекивати напредак ако она нема и десничарских странака, по угледу, на пример, на америчку Републиканску или британску Конзервативну партију. Прецизније речено, напредак у тим земљама по правилу се остварује док је на власти десница, а онда долази опадање с левицом, и тако то иде у круг.

ЗАЈЕДНИЧКИ НЕПРИЈАТЕЉ
Комунисти највећим непријатељима сматрају „мангупе из сопствених редова“, па су од почетка били непријатељи и фашиста/нациста. Међутим, са њима су једно време озбиљно и сарађивали и тако су на истој страни ушли у Други светски рат. Домаћим комунистима тада је једна од главних парола била: “Москва – Берлин“. Специјално, они су по наредбама из црвене Москве још од 1920-тих година сарађивали са „пламеним националним покретима“ на Балкану, укључујући и бугарски ВМРО и хрватске усташе, које су иначе називали фашистима. Та сарадња дошла је од подударности циљева: и нацистима/фашистима и комунистима главног непријатеља на Балкану представљала је такозвана великосрпска буржоазија, односно српски народ. Зато су и једни и други имали планове да поделе и исцепкају српске територије. Нажалост, и једнима и другима то је пошло за руком, првима 1941, а другима 1945. године.

nazi marchКада су нацисти/фашисти 22. јуна 1941. године вероломно напали Совјетски Савез, комунисти су узвратили и обнављањем старе пропаганде, одлазећи корак даље: цели Други светски рат назвали су борбом против фашизма, односно антифашистичким ратом.

Краљевина Југославија, све док је постојала, тј. до 1945. године, налазила се у редовима западних савезника и, наравно, није користила комунистичку терминологију. Југословенски краљ, влада и војска означавали су непријатеље исто као и Американци и Британци, користећи пре свега термин „Силе осовине“, као и појединачна именовања (Немци, Италијани…). Из звучних архивских филмова види се да су Американци користили и скраћеницу „наци“. Могуће је да је неко из редова западних савезника некад употребио и термин “антифашизам“, али у сваком случају то би био само изутетак који потврђује правило.

Када је реч о српској историји, агресори никада раније нису означавани према њиховим идеологијама. Заправо, код нас се и не зна која је, на пример, била аустроугарска идеологија 1914. године.

Међутим, када су комунисти дошли на власт, главна ставка у означавању непријатеља, како спољних тако и унутрашњих, постаје идеологија, а та идеологија је свима њима наводно била фашистичка. Очигледно, то није могло бити тачно, већ је на овај начин уведен још један систем манипулације у корист комунистичке пропаганде.

На пример, они су све жртве рата називали жртвама фашизма. Истовремено су скривали идентитет и злочинаца и жртава, јер им истина није одговарала.

Тако, злочинци у рацији у Новом Саду нису били фашисти, већ припадници мађарских окупационих снага. Против њих је на захтев мађарског парламента у Будимпешти одмах покренута истрага и због овог злочина је пала мађарска влада. Комунистима није одговарало да се ово каже, већ је све покривено причом о фашизму.

МАСКИРАЊЕ КОМУНИСТА
С друге стране, ни злочинци у Јасеновцу нису били фашисти, већ припадници хрватских (пара)војних формација, хрватске цркве и државе. Против тих злочинаца хрватски парламент, односно Сабор, не само што није покренуо истрагу, већ је он и изазивао злочине, тзв. расним законима. Комунистима тек то није одговарало да се каже.

titoostaliПре пада Берлинског зида 1989. године, био је веома редак случај да неко себе назива антифашистом. Једноставно, није било потребе за тим, пошто су се они поносно називали комунистима. Међутим, када је цела та идеја компромитована, као што сам писао у једном од претходних чланака, дошло је до масовног систематског маскирања: Савез комуниста – Социјалистичка партија; марксизам – наука о друштву; марксиста – филозоф, социолог, политиколог и сл.; Музеј револуције – Народни музеј; Институт радничког покрета – Научни институт…

На том таласу дошло је и до маскирања комуниста у антифашисте. Другим речима, када неко данас каже да је антифашиста, поручује нам да је комуниста, али да то не сме да призна из тактичких разлога. Истовремено нам поручује и да је антисрбин, јер је комунистичка политика још од Стаљинових директива из 1920-тих година антисрпска. Од тог доба за комунисте на територији Југославије највећи фашисти били су и остали Срби, почев од краља Александра Првог Карађорђевића, иако је управо он постао прва жртва фашиста/нациста. Током Другог светског рата, за њих су највећи фашисти били припадници регуларне Југословенске војске (четници), а касније, и све до наших дана, сви они Срби који су се борили за остварење својих националних и демократских права.

Разуме се, има их и који по инерцији говоре да су антифашисти, тј. који су без неког плана прихватили комунистичку терминологију и самим тим њихову причу. Али су је прихватили и, без обзира на мотив, раде у њихову корист. Ово се нарочито односи на заговорнике тезе о „два антифашистичка покрета отпора“. Некада је званично постојао само један и они су сада срећни што и четнике стављају у исту раван са комунистима.

Нека, хвала!

Када се гледају документа, јасно се види да на територији окупиране Краљевине Југославије у Другом светском рату није постојао ни један покрет отпора, ни у формално-правном, ни у суштинском смислу речи.

Ако неко тврди супротно, нека потражи у ком члану устава и закона Краљевине Југославије пише “покрет отпора“ или нешто слично.

Постојала је, дакле, државна војска (четници) и на другој страни оружане формације илегалне Комунистичке партије, којима главни ратни циљ није био борба против нациста/фашиста или агресора/окупатора, како год, већ управо борба против те државне војске, ради уништења демократског поретка и завођења своје тоталитарне власти. Према томе, ако би се одређивали једним „анти“, комунисти су били пре свега антидемократски покрет, као што су то, уосталом, и данас.

Објављено у „Слободи“, гласилу Српске народне одбране у Чикагу, 10. мај 2015.

Погледи

www.standard.rs/istorija/31667-%D0%B7%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%BC-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2-%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%84%D0%B0%D1%88%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC

Прочитај без интернета:
0 гласовa