Његова тврдња да нема нити једно хрватско крвно зрнце била је довољан повод да га „ми“ једноставно прогласимо Србином. Да ли је то једна од последњих епизода српско-хрватске оставинске расправе или хватање на оно што је Штулић редовно слао као удицу – провокацију?

Да будемо на почетку цинични и поставимо питање: „Када ће се срушити или макар умањити мит о Џонију Штулићу?“ Могући одговор истих тих циничних би био: „Када би некадашњи фронтмен Азре прихватио окупљање бенда и повратничку турнеју попут оне Бијелог дугмета из 2005.“ У тим приликама увек буде оних алхемичара који траже тајне састојке новооткривене љубави и закључе да је у читавој тој репризи много више процената новца него страсти. А митови се заснивају углавном на љубави, и по правилу наплаћују се кешом.

То добро зна Горан Бреговић, па је овосезонска прослава јубилеја Бијелог дугмета заснована на само два члана – Бреговић плус Ален Исламовић. Јер то делује много искреније него поновно дружење и сликање с Бебеком и Тифом након свих ових година и тешких речи. И Џони Штулић зна колико су склиске те обнове старих љубави иако у његовом случају сигурно нема ни помисли о окупљању Азре, и поред тога што би у свим престоницама постјугословенских држава било публике у броју бар као што ће је ових дана бити у Лестеру на прослави шампионске титуле.

Али тих повратничких концерата Џонија Штулића никада неће бити, тако да ће његов мит имати сав потребан конзерванс за дугорочно трајање. То дугорочно трајање се на сваких неколико месеци или година рифрешује изненадним појавама самог Бранимира Џ. Ш. који се огласи поводом нечега што га је изазвало или су новинари успели да га телефонски ухвате у нечему што он схвата као ћаскање, а медијска њушкала као „ексклузивни интервју, и то први након толико година“. Прошле недеље је Џони био испровоциран изјавом Синише Шкарице, дугогодишњег уредника дискографских кућа Југотон и Цроатиа Рецордс, и то управо о једној од његових највећих златних кока – Азри и плаћању ауторских права.

„Ја сам Азра! Једини плаћам чланарину и немам ниједно хрватско крвно зрнце, нити сам дете из хрватско-српског брака. Дакле, Азра није хрватски бенд, као што ни ‘левис’ фармерке нису из Вараждина, мада су их производили осамдесетих“, изјавио је Штулић уз тврдњу да никада Југотону није продао власничка права.

Пре него што уђемо у „крвну“ слику ове изјаве, треба рећи да се Џони редовно јављао у вези с тим ауторским правима, али постоји друга прича која га ослобађа етикете грамзивости јер не само да га нису занимале повратничке турнеје, он често није марио за новац од тих истих ауторских права, па тако није подигао чак 200.000 евра од ауторских права о којима га је обавестио Дејан Цукић, коме је тада кратко рекао: „Шта ће мени новац?“

А сад да уђемо у анализу „крвне слике“ последње изјаве Џонија Штулића. Његова тврдња да нема нити једно хрватско крвно зрнце била је довољан повод да га „ми“ једноставно прогласимо Србином. Да ли је то једна од последњих епизода српско-хрватске оставинске расправе или хватање на оно што је Штулић редовно слао као удицу — провокацију?

„Наравно, као и све друго с Џонијем, истина је комплекснија и као таква недоступна онима што све схватају буквално. Кад каже то о ‘крвним зрнцима’, мисли вероватно на неку од својих интересантних, на страну колико и научно утемељених, теорија о пореклу ових народа. Џони је себе често различито називао по том питању — али сви ти називи, ‘богумил’, ‘Илир’, или како већ, у ствари су метафора за одбијање припадања овом несретном кругу двају народа који један другом непрестано раде о глави. Поготово што је он, ауторском силином и страшним увидом, изгледа наслутио да ће се браћа закрвити док већина од нас то није ни сањала. То је тешко бреме и човек може једино да покуша да се спасе тако да ће одбацити преузак капут у који покушавају да нас удену већ четврт века“, анализира последњу Џонијеву изјаву Ђорђе Матић, који је, као и Штулић, скоро па истовремено, заменио загребачки дом за онај холандски.

О том Штулићевом изјашњавању у њему својственом попису становништва било је разних „крштеница“. Џони Штулић се изјашњавао као Македонац. Једина копча је била та што је рођен у Скопљу јер му је отац, као војно лице, тада био на служби у главном граду Македоније. Треба споменути да је Штулић доказивао једну традиционалну нит свих рокенрол бунтовника и звезда некадашње СФРЈ – био је син официра ЈНА баш као и Бреговић, Бајага, Борис Беле (Булдожер)…

Аутор овог текста је, осамдесетих, слушао радио-интервју у којем се Штулић изјаснио као Босанац. Али „Македонац“, „Илир“, „богумил“, „Босанац“, „власник нехрватских крвних зрнаца“… све је то био исти став и одговор, заправо одбијање да се определи нарочито у периоду само мало пре година у којима су се крвна зрнца предано бројала брже и извесније од РИК-а.

ОПШИРНИЈИ ТЕКСТ БРАНКА РОСИЋА О ФЕНОМЕНУ „ШТУЛИЋ“ ПРОЧИТАЈТЕ У НОВОМ БРОЈУ НЕДЕЛЈНИКА

srbin.info/2016/05/07/kako-je-dzoni-stulic-postao-srbin/

Прочитај без интернета:
3 гласa