Руска политичка аналитичарка Олга Четверикова, у анализи узрока садашње најзде миграната из исламских земаља ка Старом континенту, између осталог каже да је Европа постала „место дубоке етно-културне перестројке“ која води њеном претварању у „топионичарски котао“. Европљане замењују другим етносима који, мешајући се међу собом, стварно формирају нацију „нових номада“. То је само корак далеко од претварања богате, хиљадугодишње културе у ново цивилизацијско дно. Бруталном америчком политиком, конгломерат водећих нација на свету полако се претвара у „трећи свет“.

Европски политичари јако поштују оснивача Паневропског савеза, идеолога уједињене Европе, Р.Н.Куденхове-Калергија (1894 – 1972), кога називају „духовни отац Европске уније“. Његови радови („Пан-Европа“, „Борба за Пан-Европу“), написани двадесетих година 20. века, познати су и сматрају се за манифест изградње Европе. У њима су дати циљеви и задаци формирања Европе, који се нису променили ни у наше време.

Међу те циљеве спада и формирање јединствене „европске нације“. Сматрајући да је издвајање нације на бази крвног сродства потпуно нетачно, Куденхове-Калерги је том сродству супротстављао сродство по духу, издвајајући јединствену „европску нацију“ као духовно заједништво које поседује заједничке духовне учитеље. Како би се решили национални проблеми он је предлагао да се нација одвоји од државе тако, да националност за појединца постане лична ствар. А пошто ће питање држављанства у том случају постати другостепено, то ће довести до решавања питања о државним границама: „Постоји само један радикални начин да се европско питање о границама реши праведно и на дуг период, а то је пут који се не назива пренос граница, већ њихова ликвидација“.

Међутим, то је само горњи слој паневропског пројекта. Своје схватање крајњих резултата перестројке Европе Куденхове-Калерги је изложио у књизи „Практични идеализам“ (1925), издатој у малом броју примерака, у којој је описао будућност Европе тако што је показао како ће изгледати „европска нација“.

Суштинска идеја Куденхове-Калергија је била образложење духовног вођства јудаизма у европској цивилизацији и потреба да се Јевреји претворе у „руководећу духовну расу Европе“.

Међу свим Европљанима које Куденхове-Калерги назива „људи по количини“ он издваја две расе „људи по квалитету“ – племство по роду и Јевреје, који је требало, како он сматра, да заједно чине ћелију будуће европске аристократије. А „једро ћелије“ за њега су били Јевреји како због свог „специјалног етичког односа према свету“, тако и због њихове надмоћне памети – они чине такозвано племство мозга или духовну аристократију која заузима лидерске позиције у борби за управљање човечанством (типични представници „духовне аристократије“ по Куденхове-Калергију су били Ласал, Троцки, Ајнштајн, Бергсон и др.)

Што се тиче осталих – „људи по количини“, о њима је Куденхове-Калерги писао: „Човек далеке будућности ће имати помешану крв. Расе и класе ће нестати због превазилажења простора, времена и предрасуда. Будућа евроазијско-негроидна раса, споља слична на староегипатску, разнообразност народа ће заменити разнообразношћу личности“.

Он је будућност Европе видео у томе, да ће се Европљани мешати са другим расама и народима и да ће нестати као националне индивидуалности, а њихову елиту ће заменити јеврејска духовна каста вођа.

Оно што се данас дешава у Европској унији се у потпуности слаже са пројектима које је изложио њен духовни отац. И потпуно је очигледно да су ти пројекти неподударни и са очувањем националних држава, па и националних граница, чак ни са самим нацијама. Тако да европски политичари, спроводећи бесмислену миграциону политику добро знају шта раде.

Газде Европе

Оно што се данас дешава пред нашим очима – добро испланиран и вођен „миграциони хаос“ у Европи – не представља изненадни налет, већ најважнију тактичку операцију на путу корените перестројке Европе, део плана за демонтажу националних држава, али и јачања Европске уније, чије руководство не служи интересима становништва, већ само крупног европског транснационалног бизниса, уграђеног у наднационалне структуре.

Ту најважнију улогу игра Округли сто европских индустријалаца или Европски округли сто (ЕРТ), основан 1983.године, који уједињује представнике 45 најкрупнијих корпорација Европе међу којима су најутицајнији Баyер, Схелл, БП, Даимлер Цхрyслер, Ерицссон, Нестлé, Нокиа, Петрофина, Ренаулт, Сиеменс, Солваy, Тотал и Унилевер, чији власници редовно присуствују и састанцима Билдербершког клуба. На челу Европског округлог стола данас је Лејф Јохансон, председник савета директора шведске компаније Ериксон.

ЕРТ представља једну од најбитнијих група притиска која има одлучујући утицај на највише политичаре и која обезбеђује стратешку алијансу између крупног бизниса и Европске комисије.

Главни задатак ЕРТ-а је промена начина управљања Европом у интересу крупног бизниса, уз формирање јединственог центра који ће доносити одлуке.

Обрада највиших личности менаџера и одговарајући избор кадрова је довео до тога да ако је ’80-х година унутар ЕРТ-а још било могуће разликовати групе протекциониста и глобалиста, почетком деведесетих међу његовим члановима је већ била постигнута потпуна сагласност о свему што се тиче отворености тржишта, граница и привржености атлантизму.

Данас најважније питање на дневном реду ЕРТ-а представља формирање Трансатлантског трговинског и инвестиционог партнерства (ТТИП) које је енглески премијер Дејвид Камерон назвао „најважнијим билатералним трговинским уговором у историји“. ТТИП, како је замишљено, треба да обезбеди потпуну контролу корпорација над економијом и социјалном сфером, сводећи на минимум државно регулисање. Зато су преговори о том пројекту одржавани иза затворених врата, сакривено од европске јавности.

Хронологија о припреми споразума ТТИП је следећа: 1990 – донета је „Трансатлантска декларација“, 1995. – формирана је иницијативна група у којој су били представници бизниса „Трансатлантски бизнис-дијалог“ (ТАБД), 1998. – консултативни комитет „Трансатлантско економско партнерство“, 2007. – „Трансатлантски економски савет“ у коме су били представници највећих западних фирми. Најзад, 2011. је формирана група експерата највишег нивоа који су препоручили да преговори о закључивању споразума почну 2013.

Потребну документацију припрема Трансатлантска политичка мрежа (ТПМ) – утицајни институт који ради на формирању не само трансатлантског тржишта (до 2020), већ и евро-америчког војно-политичког блока. ТПМ је формирана 1992. и она удружује европске парламентарце, чланове конгреса САД и руководиоце приватних компанија. Њу финансирају најкрупније корпорације и банке (Боеинг, Форд, ИБМ, microsoft, Сиеменс, БАСФ, Деутсцхе Банк, Бертелсманн), ослања се на пројекте највећих западних центара мозгова (Краљевски институт за међународне односе Цхатхам Хоусе, Институт Аспена, Европско-амерички бизнис савет, Савет за међународне односе, Брукинсков институт и др.

Јасан показатељ главне улоге Европског округлог стола у том пројекту је чињеница да је у марту 2013. као резултат састанка А.Меркел и Ф.Оланда са руководством ЕРТ-а дошло до формирања Француско-Немачке радне групе чији је циљ био да се направи јединствена међународна трговинска стратегија која је требало да служи приватним интересима највећих компанија Европе, чији су представници такође били у саставу поменуте групе. Како је рекао један од посматрача „захтеви ЕРТ-а су да се ЕУ нађе на услузи предузећима, и ништа више од тога“.

Група је дала 312 препорука ултралибералног и антисоцијалног карактера, које су се нашле као база предлога за европско-америчке преговоре о формирању ТТИП. Најважније је било: отвореност тржишта, заштита инвестиција и реформа тржишта рада ради „повећања конкурентности“.

У јулу 2015. Европски парламент, користећи полуге притиска какве су „претња од Руса“ и обавезно постојање евроатлантске солидарности донео је резолуцију као подршку ТТИП-у (436 европских посланика је гласало „за“, против – 241). Без обзира што та резолуција није била обавезујућег карактера, она је ипак показала расположење чланова Европског парламента, од чије позиције ће зависити ратификација уговора о ТТИП-у. Да приметимо да ни на тој етапи власти нису дозволиле никакву јавну дискусију, јер већина Европљана не подржава споразум који води свевлашћу корпорација и који ће заувек сахранити још постојеће остатке вредности европског човека.

На жалост, озбиљног отпора том плану неће бити због дубоке дезинтеграције европског друштва под утицајем (већ две деценије) демографске револуције, као једног од главних фактора јачања власти корпорација.

Замена европских нација

Садашњу револуцију многи истраживачи називају „демографска катастрофа“, обзиром да је Европа прекинула обнављање свог становништва. До 2050.године, не узимајући у обзир имиграцију, уместо садашњих 728 милиона Европљана на континенту ће бити њих 600 милиона, што је једнако губитку становништва који данас живи у Немачкој, Пољској, Данској, Норвешкој, Шведској и Финској заједно. Толико умањење броја становника је у Европи било само за време епидемије куге 1347 – 1352.

Посебно је озбиљна ситуација у Немачкој (до 2050.године број становника може да се смањи са 82 на 59 милиона људи), као и у Латвији, Мађарској и Португалији.

У земљама у којима је наталитет релативно висок (Велика Британија, Француска, Шведска), он се обезбеђује углавном захваљујући муслиманима. Како је отворено признао некадашњи директор одељења за Русију и Заједницу Независних Држава Немачког савета за спољну политику А. Рар: „…Ми смо на раскрсници, и тешко је рећи где ће нас то довести… Да, може да се каже да бела раса одумире… Отворено о томе дискутовати за сада је мало компликовано, зато што постоји бирачко тело…“.

Политичка немоћ у наведеном питању чини да Европска унија постаје неспособна да сачува социјалну равнотежу: врло брзо ће се појавити невероватно јака потреба за радним рукама, а то ће утицати на одржавање система социјалне заштите.

За сада у Европи још раде оне генерације које су рођене у време демографског бума после Другог светског рата, али када они оду у пензију све ће се из корена променити. Зато грозничави поступци европских политичара који се односе на продужење пензијског стажа, преиспитивања шема за подршку инвалидима, и т.д. у ствари имају везе са покушајем да се колико год је то могуће задржи садашњи пад, после кога ће уследити потпуна пропаст високог нивоа социјалних стандарда и потрошње.

То може да успори све јачи доток имиграната. Али, како је још почетком 2000.године наведено у једном тајном извештају француске владе, у ЕУ не постоји алтернатива за позивање 75 милиона миграната. То је цена очувања Европске уније. Француски експерти су признавали да ће то створити врло озбиљне проблеме у будућности , у расном друштву-хибриду.

Међутим, садашња генерација европских политичара неће скренути са свог досадашњег пута: да, она ће изјављивати да је дошло до пропасти мултикултурализма, као пример ће организовати антиимиграционе акције, али ће улог на мигранте остати без алтернативе – то је стратешки правац којим иде транснационална класа, правац која у потпуности задовољава њене најдубље интересе.

До почетка овог века на европском континенту је сваке године прибежиште тражило (према званичним подацима) око 400 хиљада људи, али је преко различитих нелегалних канала сваке године дотицало још око пола милиона. До данашњег дана укупна бројност илегалаца у Европи износи 5 – 7 милиона људи (процене су приближне, јер званична европска статистика о њиховој бројности не постоји). Највише незаконитих имиграната је било у Француској, Немачкој, Италији и Шпанији. У свакој тој земљи било их је од 1 до 1,5 милион, а сваке године се тај број повећавао још за 100.000. Пут их је водио, а води и даље, из Северне Африке у Шпанију и из Турске преко Грчке и Албаније у Италију. Прекретница на том плану је 2011. година – година „арапских револуција“, када је само у првих 9 месеци констатовано 113 хиљада илегалних прелазака граница Европске уније.

А већ 2014. број избеглица које су стигле у Европу преко Средоземља је износио 626 хиљада људи. Ове године тај ће се број до краја године битно повећати.

Данас, према подацима Међународне организације рада (МОР), од 175 милиона миграната у свету 56 милиона живи у Европи, а од њих 27,5 се бави привредом. У неким европским земљама, на пример у Луксембургу и Швајцарској, учешће странаца у укупном броју радне снаге достиже 25%.

Они углавном раде на оним радним местима која не привлаче локалне становнике: раде прљаве, тешке послове за које није потребна квалификација, послове за које је потребна нижа или средња квалификација у сфери услуга, раде на одржавању чистоће и послуге у приватној сфери, сезонске послове у домаћинствима и туризму.

Нелегални мигранти који према подацима МОР-а чине 1/3 свих међународних миграната представљају многобројни и практично неконтролисани сегмент светског тржишта рада. Они су углавном запослени у ситном или у сивом сектору економије, чије се сразмере сваког дана повећавају. Европска комисија процењује да у појединим европским земљама тај сектор обезбеђује између 8 и 30% БДП-а, а у самој Европи укупно 20%.

Ако се не рачуна Источна Европа, земље у којима је највише сиве економије су Грчка (30 – 35% БДП-а), Италија (27,8% ), Шпанија (23,4%) и Белгија (23,4%). Средишње позиције заузимају Ирска, Канада, Француска и Немачка (од 14,9до 16,3%).

Сиви сектор је почео да се развија посебно брзо после кризе 2008.године. Њен најважнији сегмент је трговина дрогом, чија је главна претоварна база у Европи на Косову. Нарко трговина је врло разграната, у њој раде косовски Албанци, бугарска и турска мафија, чешки курири, енглески дилери, италијанска Коза ностра.

А, све то је само најнижа карика наркомафије која чини утицајну општеевропску међудржавну структуру, са јаким ослонцем у тајним службама. Наркомафија у владама европских земаља игра улогу „невидљивог менаџера“. Илегална миграција у томе представља за њу незаменљив извор из кога у армију превозника наркотика у сенци пристижу све нови и нови људи, које европско друштво доводи у безизлазан положај.

Олга Четверикова / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/kako-je-evropa-pretvorena-u-novu-meku/

0 гласовa