Aко бисмо тражили најдубљи траг хришћанства у темељима права, онда би се он огледао у речима апостола Павла да нема разлике не само између мушког рода и женског него ни између Јелина и Јудејаца, варвара и Скита, робова и слободњака

Европска данашњица је модерно законодавство већег броја земаља и хришћанска учења Православне и Католичке цркве ставила на супротстављене стране, нарочито када су у питању одредбе које се тичу истополних бракова, сурогат-материнства, абортуса. Многи световни законодавци данас сматрају хришћанске норме које третирају ове појаве конзервативним и дискриминаторским. У недавно објављеној књизи „Право и православље”, др Зоран Чворовић, доцент на Правном факултету у Крагујевцу, враћа нас у време када је ситуација била обрнута, када су са становишта хришћанских учења световни закони били дискриминаторни и архаични.

Анализирајући Еклогу, византијски законик из прве половине осмог века, др Чворовић показује како је хришћанско учење променило паганске законе у којима је отац био у сваком смислу глава породице, док су жена и деца били у потчињеном положају према њему. Данашњим речником речено – обесправљени.

– У византијском праву, под утицајем хришћанског става према онтолошкој једнакости мушкарца и жене, жена по први пут у историји права стиче једнакоправност у родитељском праву, добија могућност да наслеђује породичну имовину, која се у старом веку повезивала са вршењем породичног култа, због чега жена, недостојна вршења култа, није могла да је наслеђује. Оваква промена у правном положају жене дубински је била повезана са чињеницом да је жена, чији је општи статус у последњој епохи паганског Рима, у условима социјалног и моралног распада, пао на најнижи ранг, у хришћанству васкрсла у пуном сјају кроз Богородичин лик – објашњава др Зоран Чворовић.


Око лика ИванаЧетвртог (Грозног) створен је лажни стереотип

Говорећи о утицају хришћанског учења на право, др Чворовић каже да, ако бисмо тражили најдубљи траг хришћанства у темељима права, онда би се он огледао у речима апостола Павла да нема разлике не само између мушког рода и женског него ни између Јелина и Јудејаца, варвара и Скита, робова и слободњака.

– Из тих речи се, у суштинском смислу, доцније у Византији родило начело правне једнакости и законитости. У оваквом хришћанском погледу на једнакост достојанства боголиких личности треба тражити основу савременог концепта људских права. При томе се у овом поређењу не сме неисторично изједначити либерални западноевропски концепт људских права и хришћанско учење. Са протестантизмом и грађанским идеологијама апсолутизована људска права остала су без свог другог лица – обавеза које појединац има према Богу и ближњем. Уз то, појединац своја права остварује у савременом свету не само у условима моралне равнодушност, већ и под надзором државе левијатана, који је у моралној сфери неограничен црквом – каже др Чворовић.

Други део његове књиге посвећен је верским слободама у Московском царству и кнежевини и краљевини Србији. Анализирајући верске слободе у Московском царству, др Чворовић је обухватио и период владавине Ивана Грозног, за којег важи уврежено мишљење да је био суров према поданицима, деспот и тиранин. Чворовић, међутим, не мисли тако.

– Око лика Ивана Четвртог створен је лажни стереотип, као опште средство за стигматизацију Руса, јер се први руски цар показао као страшни, што значи реч грозни, за непријатеље руске државе. Данашње постојање мноштва малобројних иноверних народа у руском Сибиру показује истинску толерантност руске државе. Руско царство било је изграђено по византијском моделу православне империје. У таквој држави иноверни поданици су уживали потпуну заштиту својих приватних права, па и права на слободу вероисповести. Руски владари су приликом проширења граница царства својим повељама гарантовали ова права. Тако се у башкирском предању сачувала представа о цару Ивану Четвртом као покровитељу. Многобројни руски племићки родови имали су татарско порекло. Иновернима се гарантовало, поред слободе вероисповести, на пример, и право својине, право на полагање судске заклетве по обредима своје вере – напомиње др Чворовић.

Јелена Чалија
1 глас