Петнаест година компаније из Хрватске улазе у Србију као на своје тржиште. У томе им свом снагом помаже разапета мрежа економске шпијунаже и лобиста који више и не крију да раде за интересе Хрватске привреде. У претварање Србије у економску колонију, којом ће управљати Хрватска, укључила се и Европска банка за реконструкцију ЕБРД, која обилатим и повољним кредитима финансира највећег хрватског тајкуна, Ивицу Тодорића, како би српске произвођаче и трговце лакше избацио из конкуренције. Истовремено, српски привредници у Хрватској не могу ни да привире, јер је ова држава организовала институционалну и ванинституционалну опструкцију било каквих српских улагања. И док хрватски тајкуни харају Србијом, а српски режим на челу са Александром Вучићем широм отвара врата Хрватима да управљају српским институцијама, нико и не пита за судбину српске имовине у Хрватској, раскомадане и распродате након рата.

Непуних два месеца после такозваног петооктобарског преврата, 17. новембра 2000. године, на велико изненађење јавности, у Београд је дошла привредна делегација из Хрватске. Тог дана, у београдском хотелу „Хајат“, било је више од хиљаду хрватских привредника из 450 фирми. Са стране домаћина (ондашње СРЈ), окупили су се представници више од 500 домаћих предузећа. Био је то, по бројности, импресиван скуп, какав се ни пре ни после тога у Србији није десио, ни са једном другом страном државом.

Уводна излагања представника тадашње Привредне коморе СРЈ, Драга Шофранца и Хрватске господарске коморе, Надана Видошевића, саслушана су на ногама, јер је било три пута више посетилаца од броја столица које је хотел могао да понуди!

У покушају да објасни разлоге оваквог „десанта“ хрватских привредника на уништену и од ратова осиромашену Србију, тадашњи председник Хрватске господарске коморе, Надан Видошевић, изговорио је неколико уопштених реченица о томе да је у питању обнављања прекинутих пословних односа, те да ће то бити корисно за привреде две земље и да владе својим мерама треба да олакшају сарадњу.

Убрзо ће се испоставити да је то било добро само за Хрватску. Већ сутрадан су потписана два, за Хрватску врло повољна уговора из области металске индустрије, док је највећа фармацеутска кућа „Плива“ из Загреба већ припремала испоруку својих препарата у Србију, највећу од распада бивше Југославије (истовремено док је трајала пљачка „Галенике“). Инвестиције СРЈ односно Србије у Хрватску, само су поменуте као могућност и никада се нису оствариле.

Четрнаест година касније, показало се да је овај скуп био од пресудне важности за економску колонизацију Србије од стране Хрватске. У периоду од краја 2000. године, па све до данас, хрватске инвестиције у Србији су далеко превазишле све прогнозе, па је данас реч о милијардама евра. Да би било јасније о каквој се инвазији ради, треба напоменути да је Хрватска међу оних пет највећих улагача, које у Србији остварују и највећи профит.

До јануара 2015. године, у Србији је регистровано више од 200 хрватских компанија, а најзначајније и највеће су Агрокор, Атлантик Група, Нексе група, Магма, Виндија, Подравка, ДИВ Самобор, Лура…

Са друге стране, у Хрватској постоји одбојност према српским производима и улагањима, а предузећима из Србије се спречава долазак бројним нецаринским баријерама, нелојалном конкуренцијом домаћих фирми и дискриминацијом српских предузећа у приватизацији хрватских фирми. Кршећи све европске норме слободног тржишта, Хрватска ово спроводи већ честрнаест година. И уз помоћ отворене медијске кампање и сатанизације Срба, и Србије као државе!

Хрватска стратегија економског поробљавања Србије, ставила је као приоритет своје инвестиције у Војводини. Захваљујући криминалним политичким коалицијама у Србији, које су се смењивале, али нису мењале своју велеиздајничку нарав, Хрватска је успела да данас постане доминантан фактор економске моћни у овој српској покрајини.

Да би било јасније какве су размере хрватске окупације Војводине, треба погледати само неке од резултата њихових инвестиција. Тако су, на пример, хрватске трговинске фирме „Биљемеркант“, „Певец“, КТЦ и „Босо“, купиле су више од 70 великих продајних објеката широм Војводине. Хрватско предузеће „ТНОР“ купило је пакет 42 посто акција у фирми за гајење жита и других усева „Ердевик“. Инвеститорима из Хрватске продата су и предузећа „Радијатор Зрењанин“, „Потисје Кањижа“, „Интекс“ из Младеновца, „МИН холдинг“ из Сврљига, „Фабрика хартије Београд“, циглана „Ударник“, „Миленијум осигурање“, „Џолy травел“. Компанија „Нашице цемент“ која послује у оквиру „Нексе групе“ је у Србији постала делимични власник пет највећих предузећа која се баве производњом грађевинског материјала: каменолом „Јелен до“, „Стражилово“, „Опека“, „Полет“ из Новог Бечеја и „Потисје“ из Кањиже.

Ко су хрватски лобисти у Србији?

Пуних четрнаест година, компаније из Хрватске су радиле на стварању „лобистичке инфраструктуре“ у Србији. Циљ је био јасан: економско покоравање дојучерашњег непријатеља и извлачење што више профита из Србије, са што мање улагања. Тако је Хрватска у Србији инсталирана врло јаку и распрострањену мрежу економске шпијунаже и институционалне подршке, која њиховим компанијама данас омогућавају привилегован положај и даље претварање Србије у привредну колонију. Са колико озбиљности Хрватска приступа економском покоравању Србије и њеном претварању у регионалну колонију, сведочи и чињеница да је њихова државна компанија „Јанаф“, на положај директора подружнице у Београду, поставила бившег директора хрватске тајне службе, Јошка Подбевшека. Из те службе, регрутивана је мала армија економских „консултаната“ која ради и у Србији.

У пракси, Сигурносно-обавјештајна агенција Хрватске, повремено расписује и конкурсе за пријем ових кадрова, што се може препознати и у условима за пријем у ову службу. Између осталог, тражи се добра информатичка писменост, познавање економских и спољнополитичких (регионалних) питања…Али, упркос томе, на цени су „стари кадрови“, који, по могућности, имају породичне или пословне везе у Србији.

Али, оно што посебно радује хрватску обавештајну службу, то је чињеница да су данас вође хрватског економског лобија у Србији, постављене на највише државне функције. Тако је, захваљујући издајничкој политици коју сада у Србији води Александар Вучић, бивши председник Привредне коморе Србије, Хрват Жељко Сертић (најближи рођак усташког злочинца из Другог светског рата, Томислава Сертића), постављен на место министра привреде.

На његово место у Привредној комори Србије, Вучић је поставио још једног Хрвата, Марка Чадежа, који је, узгред, у овој установи „ослободио све потенцијале“ и претворио је у окупљалиште себи сродних хомосексуалаца, али и неколико млађих уживалаца дроге, којима је понудио важне улоге у овој институцији. Циљ је, наравно, њено даље урушавање и компромитација. Али, и Чадеж и Сертић, представљају само врх леденог брега испод кога се крије импресивна пирамида хрватских лобиста и доушника хрватске тајне службе.

Захваљујући добро постављеном економском лобију у Србији, хрватске компаније су овде остале и после уласка у Европску унију (упркос законима и ограничењима ЕУ). Између осталог, хрватске компаније успеле су да задрже и све привилегије на српском тржишту, па чак и да остваре незапамћен монопол!

Међу хрватским економским лобистима у Србији, има и домаћих тајкуна и криминалаца који то раде за велике паре, често улазећи са њима у пословне односе из којих заједно извлаче профит на штету Србије.

Крајем прошле године, опљачкани радници војвођанских пољоприовредних задруга, заједно са пољопривредницима-кооперантима, одлучили су да, после криминалних опструкција које су доживели од српског правосуђа, покуцају на врата Европске комисије у Бриселу и предају сву документацију о случају отимања 514.105 хектара државне и задружне земље, која је завршила у рукама тајкуна и њихових компанија. Међу истакнутим отимачима, налази се и хрватски тајкун Марко Пипунић, иначе близак пријатељ ратног злочинца Бранимира Главаша. Реч је о судском предмету гигантских размера, јер је њиме обухваћено 37 пољопривредних предузећа и задруга. Реч је о пљачки око пола милиона хектара најплодније земље (200.000 хектара је било задружно, а остало је државна својина).

Хрватски тајкун Марко Пипунић је од малих акционара отео пољопривредно предузеће „Ратково“ са више од 2.000 хектара земље. Пипунић је власник компаније „Жито група“ из Осијека, а у овој криминалној радњи обилато му је помогао и српски тајкун, Миодраг Костић („МК Комерц“), чији су прсти умешани и у друге хрватске „инвестиције“ у Србији.

Један од најважнијих људи који „из даљине“ диригују многим хрватским привредним десантима на Србију, свакако је и Маринко Задро (сада нови власник сплитског „Далмацијавина“), који је стекао огроман капитал као трговац и мешетар шећером. Дуго година, Задро је био директор шећеране у Сремској Митровици, а уочи распада Југославије, преселио се у Загреб и тамо је радио као директор Емона Цоммерца.

На крају је постао већински власник шећеране Виро из Вировитице, и ту почиње његов велики финансијски успон. Данас, као један од осам најбогатијих Хрвата, има значајну улогу у свему што хрватске фирме раде у Србији, јер је у Сремској Митровици, Београд и Новом Саду (где је завршио студије), оставио значајне пословне, приватне и породичне везе. Његов новац и његов утицај, нашли су се у свим важнијим приватизацијама у Срему али и другде у Војводини.

Један од познатијих случајева који су се лоше по домаћа предузећа завршили, био је и скандалозан покушај приватизације Пољопривредног предузећа „Ердевик“ код Шида.

Кад је „ђаво однео шалу“, Задро је продао свој удео од 41,3 % капитала и ту су се његова директна улагања у српска предузећа завршила. Али, не и она индиректна, преко других лица и компанија. Данас је Маринко Задро један од главних саветника хрватским, привредницима који крећу у „покоравање“ Србије.

Како су компаније из Хрватске, отеле познате српске брендове

Највећи хрватски тајкун и сигурно најбогатији човек у Хрватској, Ивица Тодорић, чијој компанији „Агрокор“ је постало „тесно“ у Хрватској, данас игра једну од две главне улоге на тржишту хране у Србији. Тачније, заједно са белгијским „Делезом“. Наиме, Тородићев продајни ланац у Србији под именом „Идеа“, контролише четири петине продаје прехрамбених и других артикала широке потрошње. Његови добављачи су углавном из Хрватске, те се на такав начин и пољопривредни произвођач из Хрватске свакодневно појављује на тржишту Србије. Истовремено, надлежна министарства Вучићеве владе (Министарство пољопривреде и Министарство финансија), све чине како би српског сељака уништили и учинили неконкурентним, што има за последицу масовно пражњење српских села.

Наравно, није Тодорић дошао у Србију без сагласности српских власти него уз богате провизије које он (кроз разне форме) и данас исплаћује српским властодршцима на челу са Александром Вучићем.

Непосредно пре него што је кренуо у акцију куповине српске прехрамбене индустрије, Тодорић је у ондашњој хрватској влади добио сагласност за његов „источни грех“, али само под условом да са собом повуче и комплетну хрватску пољопривреду. Тако је и било. „Агрокор“ Ивице Тодорића је већ у фебруара 2003. године, за 10,25 милиона евра, купио фабрику сладоледа и смрзнуте хране „Фриком“.

До тада, „Фриком“ је био профитабилан и успешан и никаквих потреба за његовом продајом није било, осим интереса овдашњих политичко-криминалних група и хрватских економских лобиста. Ускоро је „Агрокор“ у Србији постао власник фабрике уља „Дијамант“, Кланице у Пландишту, „Кикиндског млина“, ланца хипермаркета „Идеа“, као и воде „Мивела“, „Нове слоге“ из Трстеника и „Златног трага“ из Лесковца. Али, то је био тек почетак. Тодорић је у Србији постао власник нових шест подузећа и преузео компанију „Вицториаоил“, уљару из Шида, која је присутна са брендом „Искон“.

На српско тржиште уља ушао 2004. године куповином фабрике из Зрењанина која је годинама држала више од трећине тржишта. Прави пример отимачине српских брендова је и случај јестивог уља „Искон“ које је Тодорић искористио за производњу своје робне марке „К плус“. Куповином компаније „Вицториаоил“, Тодорићу је пало у руке посао годишње прераде преко 250.000 тона сунцокрета, и скоро 100.000 тона соје.

Али, није само Тодорић згазио српску индустрију хране, отворио српско тржиште за хрватске производе и претворио српске добављаче у најамнике треће категорије. На исти начин је то урадила и хрватска „Атлантик група“ (чији је председник и власник Емил Тедески), која је постала власник „Соко штарка“, „Гранд прома“, „Паланачког кисељака“ и много тога још.

Тедески се докопао српске фирме „Фудленд“ познате по органској производњи српског ајвара. Да цинизам буде већи, Тедески је ово добио уз специјално одобрење српске Комисије за заштиту конкуренције!

Одушевљен лакоћом којом је дошао у посед српске фирме, Тедески је изјавио да српско тржиште третира као „домаће“. То не би било лоше, кад би се хрватски тајкуни овде понашало домаћински, али је њихова замисао да из Србије што више отму, да се Србија опљачка, понизи и претвори у безнадежну колонију којом могу да харају како хоће.

Знатно раније, загребачка млечна индустрија „Лура“, купила је „Сомболед“ из Сомбора, док је „Виндија“ из Вараждина купила „Млекару Лајковац“, фабрику сточне хране „УНИП“ из Ваљева и чак осам фарми „Агрожива“ у Пландишту.

Хрватски купац „Нашице цемент“ је купио четири фирме и то: „Јелен До“, „Полет“, „Стражилово“ и „Опека“. Инвеститорима из Хрватске продата су српска предузећа: „Радијатор Зрењанин“, „Потисје Кањижа“, „Интекс“ из Младеновца, „МИН холдинг“ из Сврљига, „Фабрика хартије Београд“, циглана „Ударник“, „Миленијум осигурање“…

Како ЕБРД помаже Хрватској да економски покори Србију

Много пре него се ико у Србији сетио да пита, одакле новац Ивици Тодорићу да инвестира у своје ширење на овај простор некадашње Југославије, штампа у Хрватској је објавила податке да иза Тодорића стоји новац Европске банке за реконструкцију (ЕБРД), те да она заједно са Тодорићем наступа у Србији. Претензије ове гигантске банкарске корпорације нису само банкарске и то је одавно познато. У случају Тодорића и хрватских интереса у Србији, ЕБРД је отворено кренуо да помаже приликом куповине и монополизације српске индустрије хране.

Хрватска и њени тајкуни сматрају да је боље купити целокупна српска предузећа, него на тржиште Хрватске увозити производе директно из Србије. „Агрокор“ у Србији годишње оствари промет од близу милијарду евра, од чега је 40 милиона евра промет по основу извоза. Колико Тодорић увезе хрватских производа у Србију, то још нико није сабрао.

По свему судећи, јасно је шта је циљ ЕБРД: да Хрватска буде „лидер у региону“ и да она командује даљим тржишним процесима у Србији, и када је у питању тржиште прехране. Да је то тако, говоре чињенице: 2006. године, ЕБРД је у „Агрокор“ инвестирала 110 милиона евра, па је самим тим постала власник удела од 8,33 одсто у Тодорићевој компанији, а у октобру месецу 2008. године, „Агрокор“ је од ЕБРД добио кредит од 70 милиона евра и то у сврху повећања капитала компаније и ширење пословања трговинског ланца „Идеа“ у Србији!

То је био и први кредит који је ЕБРД уложила у развој трговине у Србији, али не за Србију, него за Ивицу Тодорића! Влада Србије је тада слагала јавност рекавши како ЕБРД „помаже развоју српске трговинске мреже“, а заправо је помогла хрватском тајкуну. У мају месецу 2009. године, ЕБРД је одобрио још један дугорочни кредит „Агрокору“, овај пут у вредности од 50 милиона евра.

Како су српске компаније прошле у Хрватској

Српска компанија „Галеб гроуп“ из Шапца (власник и директор Радослав Веселиновић), била је једна од ретких која је макар покушала да се појави на хрватском тржишту. Безуспешно је покушавала да купи већински пакет акција предузећа „Плуто“ из Загреба, што је образложено да је наводно са достављањем понуде „закаснио за један дан“. Компанија „Данубе Фоод Гроуп“, у чијем саставу се налази „Имлек“ и „Млекара Суботица“, чак три пута је са најбољом понудом безуспешно покушавала да на тендеру купи „Карловачку млекару“ у Хрватској. И компанија „Делта“, власништво српског тајкуна Мирослава Мишковића, пропала је приликом покушаја да купи земљиште компаније „Загрепчанка“ у Загребу и месну индустрију „Импром“ из Крижеваца. Лоше се провео и бизнисмен Родољуб Драшковић са својом компанијом „Свислајон“. Драшковић је крајем прошле године замало ухапшен у Хрватској зато што је против њега кривичну пријаву поднела предузетница Сандра Вавра. У хрватској штампи освануо је наслов: „…Српски краљ чоколаде осумњичен да је 2008. године фабрику чоколаде у Сиску ‘ДРД Свислајон’, приликом куповине, оштетио за око три милиона евра“. Хапшење се није десило, али је и Драшковићев „Свислајон“ пропао у Хрватској.

Ретки покушаји и неких мањих компанија да дођу на хрватско тржиште, такође су пропадали. До данашњег дана, ниједна озбиљна инвестиција српских фирми у Хрватској се није десила. Снажан отпор, опструкције и ометања (законска и незаконска) и даље постоје.

Шта је са српском имовином у Хрватској

Пре распада Југославије, велику имовину у Хрватској имала су српска предузећа као што су „Тигар“, „Путник“, „Центротекстил“, „ЕИ Ниш, „Утва“, „Симпо“, „Кристал“, Робне куће „Београд“, „Житопромет“, „Машинопројект“, ФАД – Горњи Милановац, ПИК „Бечеј“, „Пионир“ из Суботице, „Први мај“ Пирот, „Кекец“ из Суботице, „Сартид-Југометал“, крагујевачка „Застава“, „Клуз“, „Беобанка“, „Југобанка“ и више од триста других привредних субјеката…Највећу имовину у Хрватској имали су: „Генекс“, „Железнице Србије“ и НИС (више од 80 бензинских пумпи, одмаралишта и удео у Јадранском нафтоводу). Та имовина никада на прави начин није ни пописана нити је валоризована у међусобним потраживањима након рата. Епилог догађаја са приватном имовином Срба забележио је Документационо информативни центар „Веритас“. Према њиховим подацима, бежећи да сачувају живу главу од репресалија хрватских војних и паравојних формација, Срби су за собом оставили 400.000 пољопривредних машина, 64.000 возила, 440.000 опремљених спаваћих и дневних соба, кухиња и трпезарија, 760.000 апарата и техничких уређаја, 980.000 грла крупне стоке (200.000 говеда, 20.000 коња, 380.000 оваца, 260.000 свиња, 100.000 коза…), 14 милиона чокота винове лозе, осам милиона стабала воћа, 120.000 кошница, 1,550 милиона уметничких предмета, 24 бунара и цистерне, 980.000 грама злата, 38.000 предмета од крзна. О кућама, становима и другим непокретностима, тешко је и говорити, јер се подаци и даље сабирају и документују.

Коначно, не треба заборавити ни на чињеницу да је такозваним Божићним уставом Фрање Туђмана, из 1990. године, Хрватски сабор српском народу укинуо статус конститутивног народа и прогласио га мањином!

На шта Хрватска циља у Србији?

Подаци Хрватске народне банке говоре да су инвестиције из Хрватске највише забележене у области пољопривреде и услуга и чине удео од 47 одсто свих улагања из те земље, док су улагања од око 19 одсто забележена у сфери производње неметалних и минералних сировина. Према истом извору, највећи инвеститори из Хрватске у Србији су: „Агрокор“, „Певец“, „Виндија“, „Идеа“, „Лура“, „Нашице цемент“, „Кроација осигурање“ и „Магма“. Ове фирме су се у Србији усмериле ка куповини фабрика прехрамбене индустрије и природних ресурса, што се види и из структуре хрватских улагања. Највише средстава је уложено у пољопривреду, лов и услуге (47 одсто); производњу осталих неметалних и минералних сировина (19 одсто); производњу хране и пића (18 одсто). Далеко испод ових привредних грана су извршена улагања у производњу машина и уређаја (два одсто); производњу електричних машина и апарата (два одсто); осигурање и пензијске фондове (два одсто); трговину на велико и посредовање у трговини (два одсто).

Тодорић купује и биоскопе у Србији

Јавност у Србији је недавно сазнала да је Тодорићев „Агрокор“, преко маркета „Идеа“, постао власник београдских биоскопа „Јадран“ и „Вождовац“ , који се налазе у најстрожијем центру града.

Против својих

У Одељењу БИА у Новом Саду, чији је начелник из Љубовије (мале вароши на Дрини), за контраобавештајне послове за праћење деловања служби безбедности из Хрватске, задужен је оперативац који је по националности Хрват! Очигледно, српска служба безбедности, на чијем је челу директор Александар Ђорђевић, служи за спрдњу.

Никола Влаховић / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/kako-je-i-uz-ciju-pomoc-srbija-postala-ekonomska-kolonija-hrvatskih-tajkuna/

4 гласa