Трагови живота које су оставили наши преци и познате властелинске породице расути су на просторима Скадарског језера и Дрима. Много времена делови тог мозаика били су далеки нашим истраживачима. Толико, да су историјске чињенице уступиле место народним предањима.

Наши стручњаци недавно су упловили у велики подухват. Кренули су да спајају делове мозаика о томе како је пре много векова текао живот око Скадарског језера, да мапирају шта је од тих трагова преостало. Објективом својих камера хватали су урушене или порушене цркве и манастире које су градили Војислављевићи, Немањићи, Балшићи, Лазаревићи, Бранковићи, Црнојевићи… Пре свега, на простору који је данас омеђан албанском границом.

Албанија нам је била посебно занимљива, због тога што је деценијама била недоступна нашим стручњацима. Све смо радили на основу текстова који су писани пре Првог светског рата или у међуратном периоду. Нисмо имали новије податке о томе у каквом су стању српски споменици. Чим нам се указала прилика, кренули смо у истраживање – прича нам Бојан Поповић, директор Галерије фресака.Њихов путопис у фотографијама чини поставку изложбе „Хришћанска духовна и културна баштина на просторима Скадарског језера и Дрима“, која ће бити отворена у уторак, 17.12.2013. године у београдској Галерији фресака. Изложба је настала сарадњом Народног музеја у Београду, Центра за очување културне баштине „Извориште“, Удружења српско-црногорске националне мањине „Морача – Розафа“, а уз подршку Канцеларије за дијаспору.

Екипа из Београда није била велика. Поред Поповића, чинили су је историчар Симон Ђуретић, који се већ више од две деценије бави заштитом и очувањем идентитета српског народа, његовим духовним и културним наслеђем у региону и дијаспори, и Владан Милутиновић, председник невладине организације „Извориште“. За евиденцију баштине српског народа у Албанији врата им је отварао мештанин Павле Брајовић, председник удружења „Морача-Розафа“.

 

Простор поред реке Бојане у Скадру на коме се налазила црква Св. Николе, подигнута у 14. веку, сру{ена до темеqа у време “културне револуције” шездесетих година 20. века

 

Слика наших споменика у Албанији данас је далеко тужнија него што је била пре сто година – истиче Поповић. – Последњи трагови српске државности се, ипак, некако држе и одолевају времену. Наши споменици страдали су у стихијама, нагризао их је зуб времена, али највише су оштећени током владавине Енвера Хоџе. Када је 1968. извршена културна револуција, богомоље у северној Албанији су добрим делом страдале. Затваране су, заграђене, претворене у задружне домове.

Србин за хиљаду евра
У Албанији постоји један велики парадокс. Мада међу њима има много православаца, муслимана и католика који за себе кажу да су Срби, у званичној евиденцији албанске државе нема ниједног Србина. Јер, сви они који су се у време владавине Енвера Хоџе декларисали као Албанци, сада би морали да плате казну од хиљаду евра да би поново постали Срби! После званичног пописа, у Албанији има 450 Црногораца, неколико хиљада Македонаца, док се у делу „под разно“ као Србин изјаснило 50.000 становника.

Црква Успења Пресвете Богородице, подигнута 980. године, 10. век. У цркви су били сахрањени кнез Јован Владимир и његова супруга кнегиња Косара - Пречиста Крајинска - Зетска Света Гора -