Велики број занимљивих изјава дао је у интервјуу француском часопису Ле Соир председник Европске комисије Жан-Клод Јункер. Испоставља се да нису ни економија, ни узајамно поверење, нити жеља да се буде заједно, већ да је страх који преовладава у ЕУ оно што је помогло да се постигне сагласност између Грчке и партнера из еврозоне. Према речима Јункера, у ЕУ се појавио страх према фактичком кидању веза солидарности. „Ми смо избегли најгоре, не зато што смо били нарочито мудри, већ зато што смо се бојали. Постизање споразума дозволио је страх. После страха увек наступа олакшање“, изјавио је овај званичник. Мислим да је могуће сложити се готово са сваком његовом изјавом, посебно оном о недостатку мудрости садашњег руководства ЕУ, али теза о „олакшању“ изазива сумњу

У блиској будућности ЕУ може да доживи корените промене, како по вертикали, што ће утицати на све управљачке структуре, тако и по хоризонтали, што ће се негативно одразити на широке народне масе. Ради се о томе да следеће године Велика Британија намерава да спроведе референдум о останку или одласку из ЕУ. О томе је, вероватно десетак пута у последње две године, говорио премијер Дејвид Камерон. ЕУ опет напето ишчекује шта ће бити. И не без основа. Британски лист Тхе Индепендент, позивајући се на добро обавештене изворе у влади, пише: …“господин Камерон је сада убеђен да су европски политичари препознали потребу за променама, и жели да Велика Британија понво игра лидерску улогу у еврозони.“

Камерон сигурно добро схвата да ни Берлин, ни Париз своје лидерство неће препустити Лондону (оно се, као и власт, мора изборити, отети, узети). И више од тога, они су већ избројали да са изласком Британије ЕУ неће доживети значајније економске губитке.

Другим речима, ставили су до знања Британији да се без ње може, односно да Европској Унији неће бити боље без ње, али да неће ни доћи до катастрофе. Британија такође неће много пропатити ако изађе из ЕУ, иако ће, према речима истог тог Камерона, земља морати да се суочи са извесним економским тешкоћама.

Дакле, Британија жели да изађе из игре која се води у континенталном делу Европе, и као и увек жели да игра своју игру; Европској Унији ће, без Британије, бити одрешене руке за оне унутарполитичке битке које се тамо одвијају. Пре свега, ту се ради о лидерству у ЕУ на које одавно и безуспешно претендује Лондон. Ових дана часопис Фоцус је писао о, у том смислу, веома значајној историји.

Овај часопис је именовао узрок крајње оштре позиције немачког министра финансија Волфганга Шојблеа на преговорима о Грчкој. Министар је не једном говорио да ће свима, и Грчкој, и чланицама еврозоне, бити боље без Грчке. Према мишљењу политичког аналитичара часописа, Томаса Јагера, „грекзит“ (излазак Грчке из еврозоне) даје Немачкој средство за преговоре са Француском, како би је застрашила, направила је савитљивијом и склонијом сарадњи. Суштина конфликта је у предаји Бриселу од стране Париза пуномоћја за доношење буџета Француске.

Фоцус пише да за овакво Шојблеово понашање према Францукој постоји још једна потврда. Тако се, например, бивши министар финансија САД, Тимоти Гајтнер сећа разговора са немачким колегом из јула 2012. године. Тада је, наводно, Шојбле рекао да је излазак Грчке из еврозоне пожељан, јер ће то дозволити да се застраше друге владе и да се учине предусретљивијим, када је о одрицању од финансијског суверенитета реч.

То се тиче многих држава, али пре свега оних које имају тешко наплативе дугове.

Спољни дуг који обимом превазилази БДП, осим Грчке, имају још четири земље: Италија, Белгија, Кипар и Португал.

Највећи пораст националног дуга има Италија – више од 135% БДП-а (у почетку године дуг је износио 132,1%). Следи Француска у којој је дуг са 95,6% порастао на 97,5%. Обе ове земље превазилазе стагнацију економије, мада са тешкоћама смањују дефицит у буџету. И Немачка је успела да мало смањи дуг, а такође и Кипар и Португал који су, као и Грчка, добијали међународну финансијску помоћ. Али, случајева снижавања дуга у земљама ЕУ је мало, без обзира на процес обнављања њихових привреда после кризе. Британска привреда, на пример, прошле године је доживела раст за 3%, иако се притом увећао и дуг, са 87,3% од БДП-а на 89,4%. У првом кварталу 2015. године дуг земаља које користе евро као валуту достигао је, у просеку, 92,9% БДП-а. Угледне новине Финанциал Тимес примећују да су, без обзира на кризу у Грчкој, која је показула до чега може да доведе активно задуживање, европске владе наставиле да у прва три месеца ове године активно узимају нове кредите.

У вези са тим желим да истакнем и следећу чињеницу. Још у марту 2010. године немачка канцеларка Ангела Меркел је говорила да евро преживљава најтежа времена од тренутка када је постао заједничка валута земаља ЕУ. „Управо зато је сада посебно важно схватити чињеницу да је то наша заједничка валута, и неопходно открити основне узроке проблема са њом. А узроци су високи дефицит грчког буџета и губитак кредитне способности.“ Од тада се ситуација приметно погоршала. ЕУ се јавно приближава катастрофи: ако евро доживи колапс, савез ће се распасти. Чини се да рецпет за спас лежи на површини: за почетак, треба престати са давањем кредита земљама које нису платежно способне, не гурати их даље у финансијско-политичко ропство као што се десило Грчкој. Али, руководство ЕУ решење проблема види у другој равни.

Неопходно је створити јединствено министарство финансија, такву идеју је најавио још крајем 2012. године тадашњи председник Европске комисије Жозе Барозо. Еврозона треба постепено да добије права која се могу упоредити са овлашћењима националне владе, путем формирања јединственог министарства финансија, истицао је он.

Такође, Барозо је предложио да се хитно направи прототип буџета еврозоне. О неопходности јачања интеграције, лидери ЕУ су говорили због финансијске кризе у еврозони, која је у тежак положај довела неколико земаља региона, укључујући Шпанију, Грчку и Португал (сада је тај списак знатно дужи). Испоставило се да ЕУ нема пуномоћ за указивање помоћи земљама које се налазе на ивици пропасти и за контролу над развојем њихових економија и финансијских система после давања средстава.

Главни противник ових предлога тада је била Немачка. Идеја је била одложена. Криза у еврозони се наставила. То је, природно, имало негативан утицај и на економије других земаља, оних које не улазе у еврозону. И, данас су у ЕУ поново почели да говоре о јединственом министарству финансија.

Садашњи председник Европске комисије Жан-Клод Јункер, у извештају објављеном 22. јуна, позвао је земље еврозоне да створе јединствено министарство финансија до 2025. године. Сагласно предложеној шеми, након стварања таквог финансијског органа, део одлука у сфери пореске политике и буџетских расхода остаће у надлежности влада земаља еврозоне. Заједно са тим, истиче се у извештају, постоји све већа потреба за доношењем колективних решења због чега је и потребно заједничко министарство финансија. Желео бих да приметим да су, осим Јункера, у припреми документа учествовали и људи на таквим положајима као што су председник Еврогрупе Јерун Диселблум, председник Европског савета Доналд Туск, председник Европске централне банке Марио Драга и председник Европског парламента Мартин Шулц.

Већ сам састав групе аутора говори не само о значају проблема, већ и о степену њиховог утицаја на европске структуре. Без обзира на то, председник Француске Франсоа Оланд храбро је даље развио ову идеју. У интервјуу новинама Јоурнал ду Диманцхе недавно је изјавио да је за бољу координацију активности у време кризе сличне гркој, потребно да 19 европских земаља које користе евро као своју валуту имају заједничку владу, парламент и буџет. Његово мишљење је да се, без обзира на јединствену валуту, фискална и економска политика ових земаља налази, углавном, у рукама сваке појединачне владе. На овај начин Париз покушава да води своју игру у европској арени. Јасно је, такође, да је Париз, пре него што је иступио са овом иницијативом, вероватно анализирао могућу реакцију Немачке, и да је закључено да постоје шансе да Немци подрже њихов предлог о стварању опште владе еврозоне, без обзира на њихово стремљење ка хегемонији у Европи. Али, дијалектика развоја ЕУ састоји се у неопходности тесне сарадње те две главне државе еврозоне, иако то не искључује у потпуности постојање и дубоких неслагања међу њима. Неслагања су постојала, постоје и постојаће. Притом се она редовно интензивирају. Једно од тих погоршања односа догодило се када је Француска покушала да мало омекша превише строгу позицију Европе према Грчкој, коју је усвојио Брисел под притиском Немачке.

У Берлину се, наравно, залажу за даљу интеграцију, али обавезно под руководством Немачке. По мишљењу Немачке, последњу реч у важним стварима треба да има најважнија европска држава.

Истовремено, главни немачки приоритет остаје стварање таквог државног формата који ће условно моћи да се назове Сједињене Државе Европе (о чему је још Лењин писао).

То значи да ће Немачка промовисати идеју даљег политичког, фискалног и економског уједињавања, прво еврозоне, а затим и целе Европе. Њена улога у још чвшрће уједињеној Европи само ће порасти. У крајњем случају, Немци се веома томе надају. Они, такође, рачунају на то да ће, пре свега уз помоћ савезника, остварити одлучујући утицај на општу европску политику. Они имају и историјске и економске везе са севером и центром континента. Југ, оличен у Француској, Шпанији, Италији и тренутно им придруженој Грчкој, често иступа против позиције Берлина. Немачка се традиционално ослањала на земље Бенелукса, Аустрију и северне државе. После ширења ЕУ на Исток, као и ширења НАТО-а готово до руских граница, Немци су добили још савезника. Тзв. нова Европа можда и гледа према САД, али у већини спорних питања подржава Берлин.

Садашњи односи земаља ЕУ веома подсећају на Европу тридесетих и четрдесетих година 20. века, уједињену под Хитлером. Јасно је да је Британија у тој конструкцији сувишна. Притом је шеф европске владе, онај који заговара интеграционе идеје, Жан-Клод Јункер, познат и као лобиста компаније са мултинационалним капиталом, предложио стврање јединствене европске армије на бази армија Немачке и Француске. „Европска армија може значајано да уштеди купујући наоружање развијено заједничким напорима“, рекао је Жан-Клод Јункер.

Заиста, Грчку су немачки концерни тако наоружали, да та земља има најмоћнију тенковску армију у ЕУ са 1.462 тенка. Између осталог, и због тога у ЕУ нису желели да је пусте да „слободно плива“. (Узгред, Немачка има само 322 тенка.)

У Немачкој су Јункерову идеју подржали многи политичари, између осталог министарка одбране Урсула фон дер Лајен, председник међународног комитета Бундестага Н. Ретген (из ЦДУ-а, партија Хришћанско-демократска унија), социјалдемократа и шеф комитета за одбрану Х. Бартелс који је изјавио да нема потребе да се договора са свих 28 земаља чланица ЕУ, већ да је могуће почети са закључивањем билатералних споразума. „То би био сигнал за Русију да се ми озбиљно односимо према заштити европских вредности“, казао је шеф Европске комисије. Овде је немогуће не приметити да је Жан-Клод Јункер, док је био премијер Луксембурга (највеће светске оф-шор државе), ослободио мултинационалне корпорације од плаћања пореза. На овај начин је пребацио терет кризе на плећа становништва. Био је то огроман скандал у Европи, многи политичари су протестовали против постављања Јункера на место председника Европске комисије. Данас се поставља логично питање: не ради ли поново тај човек подривене репутације у име великих лобиста, овога пута војно-индустријског комплекса? Притом, тај војно-индустријски комплекс није само и није толико немачки и француски, колико је амерички.

Ствар ту није толико у контролисању Русије, реч је о борби за глобално лидерство у коме америчку хегемонију подрива растући утицај Кине.

У тој борби, Америка, изгледа, губи, што провоцира њену владајућу елиту на даљу агресију. Њен објект је постала Русија која се, сагласно европској геополитичкој традицији, сматра централном државом. По убеђењу англо-немачких геополитичара, контрола над Русијом обезбеђује контролу над целим светом. После хладног рата између САД и СССР-а, након распада СССР-а, САД је преузела глобално лидерство на рачун предности у развоју информационо-комуникационих технологија и успостављања монопола на емисију светског новца.

Данас се формира нови социјално-економски систем. Центар светског развоја премешта се у Југоисточну Азију, због чега велики број истраживача говори о почетку новог, азијатског, вековног циклуса акумулације капитала. Успостављање контроле над Русијом, уз доминацију у Европи, Средњој Азији и на Блиском Истоку, даје САД стратешку предност пред Кином која је у успону, у контроли над основним изворима угљоводоника и другим природним ресурсима од суштинске важности.

Пре неколико година Даниел Естулин, аутор књига о Билдербершком клубу, том прототипу светске владе, говорио је за портал Либертyнеwсонлине, како се та влада спрема да контролише светске процесе. Према његовим речима, Билдербершки клуб бави се формирањем гигантских картела. „Они, као и пре, сматрају да светом влада онај ко контролише енергију, путеве њеног транспорта и дистрибуције. Обичним људима (њих они називају „прљавцима“) је протурен мит о свемоћи информација и компјутерских технологија. Али, искључите електричну енергију и тај свет пада као кула од карата“, говорио је овај политиколог. И он је у праву.

Естулин такође сматра да у тој организацији постоји значајна могућност супротстављања грађанском противљењу глобализацији: „То је вештачко изазивање светске кризе гигантских размера, када глобални БДП пада за 30%, а људи су принуђени да се баве преживљавањем а не борбом са силницима целог света.“

Процес који је овде описан, како се прича, већ се одвија, што се посебно добро види на примеру Европе. Данас више нема сумњи у то да је криза у Грчкој – људска творевина. Грчку су увукли у замку дуга, како би била послушна и како би се њоме лако могло управљати споља. Тим путем иду и друге земље-дужници. Тачније, воде их по том путу. Украјина ће ускоро „тамо“ бити. Али, за разлику од земаља ЕУ, она практично нема с које стране да очекује помоћ. Као држава, Украјина је Западу неинтересантна, она га интересује само као поље жестоке конфронтације са Русијом.

Економиста, председник компаније Неокон, Михаил Хазин каже: „…зашто је САД дестабилизовала Украјину? То је био покушај да се блокира копнени пролаз Кини до ЕУ. САД контролише море, али на копну немају такву контролу. То је разлог зашто су они разбили Украјину, а сада покушавају да разбију Средњу Азију, за сада безуспешно.“

М. Хазин такође сматра да „расте неслагање између САД и Кине. У опасности је – тржиште ЕУ… Инвестиције Кине у Крим један је од елемената тог неслагања. Кина предузима и друге кораке како би појачала свој утицај у Европи… У реалности, Кина и САД су већ потпуно једнаки у геополитичкој арени.“ Управо зато је САД заинтересована за закључивање договора о зони слободне трговине са ЕУ. Зашто је Американцима потребна цела Европа? Хипотетички излазак Грчке из еврозоне руши планове САД. Данас Јункер истиче да Грчка „греши осећајући се пониженом, зато што је Европа учинила све како би ублажила оштрицу.“ Другим речима, сачували у ЕУ у формату који одговара САД. На челу са Немачком којом се управља са оне стране океана.

Између осталог, у Европи су Немци сада главни спроводници антируске политике, јер у овој етапи то одговара њиховим стратешким интересима и у случају успеха обећава велике предности. Али управо они могу да постану и противници антируских тежњи и да поделе јединствен фронт Запада, као што је не једном бивало у историји, ако коначно постане јасно да „блицкриг“ није успео. У Немачкој се све јаче чују гласови противника курса Меркелове у вези са конфронтацијом са Русијом. Не из пацифизма или из жеље за сарадњом са Русијом. Опоненти Меркелове сматрају да се „прозор могућности“ који се отворио након распада СССР-а, затвара. Русија је поново пронашла снагу и директно супротстављање њој може да доведе у питање перспективе стварања Четвртог европског рајха…

Када су амерички магнати неговали у Европи режим Адолфа Хитлера са његовим национал-социјализмом, све се завршило светским ратом. Главна војна дејства налазила су се на европском континенту. Једина држава која је економски и геополитички добила у рату била је САД. Фашизам су поразили совјетски војници, али корист су остварили банкари са Вол стрита. Главна резервна валута у свету постао је долар. Западна Европа је фактички пала у колонијалну зависност од Вашингтона. Управо на тој основи је основана нова суперсила.

Али, у садашњем периоду, потенцијали САД се исцрпљују. Зато америчке власти улажу огромне напоре како би коначно порушиле глобалну безбедносну архитектуру, која је наслеђена од времена биполарног света.

Управо са тим циљевима САД покушавају да заподену нови рат у Европи, због чега су инспирисали грађански рат у Украјини. Сада је њихов задатак да у тај конфликт увуку и Русију. Само, у том случају, конфликт ће добити континенталне размере. Њихов главни циљ је да се заустави развој Руске Федерације и ЕУ (а са њима и Кине), како би САД могле да добију економску предност у ситуацији појачане светске конкуренције.

За Немачку је ситуација фундаментално другачија. Као и увек у немачкој историји, њој је потребан блицкриг. Заоштравање сукоба је директна претња лидерству у ЕУ, односно њеном претварању у нову форму немачког рајха. Управо с тим циљлем су у ЕУ започели процес стварања наднационалних (наддржавних) структура у бази еврозоне, јединствених министарстава и заједничке владе. Подразумева се да се они стварају са дозволом САД и под патронатом Немачке. Вашингтон на тај начин оставља Европи слободне руке и отвара широке могућности за активирање спољнополитичких напора на азијско-тихоокеанском пространству, пре свега у конфронтацији са Кином, уз ослањање на историјског савезника и кинеског противника – Јапан. Америка оставља Европу под поузданим немачким „надзором“.

У том контексту, евроскептици у Великој Британији за критику ЕУ у којој Немачка доминира, користе термин „Четврти рајх“. У британској штампи су још пре неколико година писали: „Хитлер није успео да војним путем покори Европу, савремени Немци су у томе успели путем трговине и финансијске дисциплине. Добродошли у Четврти рајх.“

Валериј Панов / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/kako-nemacka-obezbedjuje-strategiju-sad-u-evropi-i-azijsko-tihookeanskom-regionu/

Прочитај без интернета:
2 гласa