Београд – Скоро сваки други запослени у Србији нема права на плаћено боловање, недељни и годишњи одмор, регрес, синдикално организовање… Трећина запослених нема никаква законом загарантована права, па не може у многим случајевима ни да оствари право на мизерну зараду која му следује.

Закон о раду је намерно направљен тако да штити само права послодаваца, док права радника никога не интересују, чак ни надлежне инспекцијске органе који у већини случајева ропски рад толеришу тврдњом како то није законом предвиђено, али ни изричито забрањено!?

Србија је прва европска земља која је у 21. веку легализовала ропски рад, иако је држање робова било забрањено још од Првог српског устанка. За овај повратак у мрачни средњи век највише је заслужан самозвани социјалиста Александар Вулин, који је као министар за рад учинио све што је у његовој моћи да Закон о раду једино штити интересе послодавца. Уствари, извршавао је налог свог идола и газде Александра Вучића, уз аминовање бриселских комесара.

Према подацима Републичког завода за статистику из такозване Анкете о радној снази у Србији је запослено 2.880.000 људи. Исти тај Завод, међутим, у својим анализама базираним на извештајима Фонда за пензијско и инвалидско осигурање број запослених у Србији своди на 2.060.000 људи, тако да је број запослених на црно нешто изнад 800.000. Илегално запослени немају апсолутно никаква права.

Да ли је Србија, као држава робова, на “добром путу ка ЕУ“, како нам свакодневно саопштава господа из Брисела и Вашингтона?

Индикативно је да се власт залаже за смањење броја радника на црно, али само да би могла да наплати порез и доприносе за њихове плате, а не да би и њих узела у заштиту. Наиме, послодавац који је ухваћен да упошљава непријављене раднике мора само да их пријави, а нико не контролише да ли он после тога њима плаћа плате и није у обавези чак ни да им плати радни стаж за претходно време, за које су код њега радили на црно.

Осим ових, класичних илегалаца на тржишту рада, постоји још више од пола милиона оних које закон не забрањује, иако их уопште не штити. Реч је о више од 100.000 радника запослених на лизинг, као и око 400.000 оних који, наводно, раде преко такозваних уговора о привременим и повременим пословима (такозвани ПП уговори), склопљених директно са послодавцем код кога заиста и раде.

Лизинг радне снаге је у супротности са Уставом, па чак и неким одредбама актуелног Закона о раду, али се од стране надлежних државних органа толерише (под изговором да није изричито забрањен!?), тако да су на овај начин запослени изједначени са онима који раде на црно. Једина је разлика што изнајмљени радник има право на плаћене доприносе, мада их у пракси ретко који послодавац плати, као и зараду, јер укину “лизниг“ фирму, када треба да их плате.

Приликом израде Закона о раду, синдикати и стручна јавност су од Министарства за рад тражили да се јасно дефинише ова материја, али је тадашњи министар Вулин то избегао најавивиши „скорашње доношење“ посебног Закона о изнајмљивању радне снаге, који ни до данас није донет. Тако су запослени преко агенција за лизинг радника остали у својеврсном законском вакууму који безобзирно користе послодавци.

У нешто мало бољем положају од изнајмљених и радника на црно су они запослени преко ПП уговора које склапају директно са послодавцем код кога раде (и радници на лизинг потписују истоветне уговоре, али са фирмом која их изнајмљује другом предузећу). Закон познаје ову категорију радника, и дозвољава да један радник на једном радном месту буде најдуже 120 дана у овом статусу, а да после тога мора или да буде отпуштен или да му се изда стални радни уговор. Послодавци лако заобилазе ову одредницу, тако да има примера чак и у државним и јавним предузећима да радник непрекидно по ПП уговору ради више година. Ни овако запослени, међутим, немају право на боловање, недељне или годишње одморе, регрес, синдикално организовање…

Закон о раду уопште не гарантује чак ни минималну зараду радницима који су изнајмљени или запослени по ПП уговорима. То је јасно, више пута, као тумачење поменутог закона било саопштено из Министарства рада. Право на минималну загарантовану зараду имају искључиво они који су запослени на одређено или неодређено време, сви остали зарађују само онолико колико им стоји у радном уговору који су потписали слободном вољом – тврде из поменутог министарства.

Посматрајући изнете податке које презентује Републички завод за статистику, уочава се да је скоро сваки други запослени у Србији (преко 1.300.000 од укупно 2.880.000 радника) лишен основних радничких, па и људских права, односно да је у ропском односу према послодавцу.

Овдашње тржиште ропске радне снаге, међутим, смањује се из године у годину и то не зато што садашња власт хоће да побољша статус радника, већ зато што сви који могу одлазе у иностранство. Протеклих 12 месеци могли би да буду рекордни што се тиче одласка из земље, јер је број радника брисаних са листе незапослених за око 100.000 већи од броја новоотворених радних места. Свакако да је један број отишао у пензију или да ради на црно, али далеко већи број њих је ухљебљење потражио у некој од земаља у којима се цени радник.

Пошто се на овај начин смањује број потенцијалних робова који би радили код „страних инвеститора“ у Србији, власт је морала да осмисли нови прилив бесплатне и обесправљене радне снаге – дуално образовање.

Овај вид едукације одавно се примењује у развијеном свету, али почива на сасвим другим основама од овога који се намеће српским ђацима. У иностранству, наиме, послодавац не само да плаћа ученика и финансира му школовање, већ му гарантује и запослење после завршеног образовања. Код нас, терет плаћања школовања и даље сносе ученици, односно њихови родитељи, а послодавац има само обавезу да током школовања запосленом ученику исплаћује мизерно малу плату која једва да покрива трошкове ручка у кантини.

О некаквој гаранцији запошљавања после успешног школовања нема ни говора и тако нешто нови Закон о образовању није ни предвидео. Због тога ће овдашње компаније сваке године узимати нову генерацију ученика за рад испод законом загарантованог минималца, посебно јер само у Србији закон уопште не предвиђа однос стално запослених и радника-ученика, као што је то свуда у свету. Теоретски, неко може да има само једног запосленог, али да послује помоћу стотинак „ученика“.

Дуално образовање је само још један вид ропског рада, јер на овај начин запослени ученици такође немају право на плаћено боловање, недељни или годишњи одмор, а ни на синдикално организовање. И ако су још малолетни, они су послодавцу потпуно предати на милост и немилост, а пошто је ова назови „пракса“ саставни део образовног система, она је самим тим и обавезна, тако да су ученици на силу отерани у ропство од стране власти, која је дужна да их узме у заштиту.

Пошто су синдикати дезорганизовани, а њихове вође подмићене, тешко је очекивати да ће се у догледно време било шта променити у односу послодавца према раднику. Србија тако постаје не држава јефтине радне снаге, већ држава потпуно обесправљене радне снаге. Чак је и примање мизерне плате за обављени рад -привилегија.

Игор Милановић / Магазин Таблоид

Како су нас усрећили душебрижници из Брисела: Робовска држава Србија

1 глас