Хармонизујући своје законодавство са законодавством ЕУ, Србија је крајем новембра усвојила Закон о изменама и допунама Кривичног законика. Изменом члана 387 прописана је казна затвора од шест месеци до пет година за онога ко јавно одобрава, негира или умањује геноцид, злочин против човечности или ратне злочине. Намеће се питање по којим стандардима ће се утврђивати ови злочини – ако за истину буде узимано оно што је садржано у пресудама Међународног кривичног суда са седиштем у Хагу, значи ли то да ће историјска истина о геноциду у НДХ, сачувана у колективном сећању народа, ишчилети пред рецимо злочином у Сребреници, будући да злочин постаје нормативна категорија, октроисана пресудама домаћих судова и Међународног кривичног суда. Коначно да ли се новим кривичним законом удара на темељну слободу, слободу мисли кроз коју се човек испољава као политичко мислеће биће? О овим  питањима разговарамо са Зораном Чворовићем, Дејаном Мировићем и Ненадом Кецмановићем…

***

Разговарала Наташа Јовановић

***

Др Дејан Мировић, стручњак за међународно право

Игнорисање злочина агресије

dejan-mirovic-medija-centar

Слобода говора биће ограничена само на изражавање сумње везане за западну верзију догађаја у Сребреници, али не и за одобравање НАТО агресије

*Како се десило да стандардe за утврђивање шта је злочин даје Међународни кривични суд са седиштем у Хагу, а не рецимо Конвенција о спречавању и кажњавању геноцида из 1948?

-Када се политика умеша у право, све је могуће, па и тумачење које у складу са британском резолуцијом о геноциду или са схватањима међународног права од стране опскурних личности попут Блера или Била Клинтона. На овај начин ми смо се одрекли Конвенције о спречавању геноцида из 1948. и прихватили стандарде суда који није део система УН. Међународни кривични суд је праведан у истој мери као и „наши пријатељи“ попут Тонија Блера или Бориса Џонсона, да не помињем Рудолфа Ђулијанија апологету бацања 10.000 бомби на СРЈ. То је суд који је чак брже и од Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију изгубио свој легитимитет. Само у овом месецу главни тужилац је успела да испровоцира Русију да повуче свој потпис са Римског статута и неколико афричких земаља на челу са ЈАР да се повуку из МКС, уз нескривену подршку Кине. То чак ни Карла дел Понте није успела да уради у тако кратком року. Оправдање по којем је МКС уведен у српско законодавство као некакав „арбитар“ геноцида због одлука ЕУ је више него неозбиљно. Одлуке ЕУ се у правној теорији дефинишу као секундарно право које важи само за одређене чланице или фирме. Дакле, може се тврдити да се одлука у правном смислу дефинише као правни акт између уредбе и упутства. Одлука нема опште и директно дејство као уредба. Пошто Србија није ни чланица ЕУ ни фирма (колико је мени познато), онда је и ово објашњење за измене српског КЗ више него бесмислено и на нивоу оног инфантилног Свилановићевог става да је статут Хашког трибунала изнад Устава Србије.

*Како ће се нови закон односити према, рецимо довођењу у сумњу западне верзије злочина у Сребреници, а како према оправдавању бомбардовања СРЈ од стране НАТО?

-За разлику од Нирнбершког војног суда, Међународни кривични суд игнорише четврти велики злочин који регулише међународно право, злочин против мира или агресију. Римски статут Међународног кривичног суда у члану 5 став 2 фактички укида своју надлежности за кривично дело агресије и оставља је „будућим“ генерацијама без обзира што је злочин агресије био основ одговорности још на Нирнбершком суђењу и у случају Никарагва против САД пред Међународним судом правде. Професор Смиља Аврамов је још пре 20 година писала о том квазиправном трику САД, тј. о игнорисању злочина агресије.
У суштини, оваквим регулисањем српски законодавац је омогућио да буде кажњиво свако довођење у сумњу западне верзије злочина у Сребреници, али и да буду амнестирани сви они који оправдавају бомбардовање СРЈ од стране НАТО. У пракси, то би значило да сви они српски држављани који јавно одобравају став да је бомбардовање СРЈ осиромашеним уранијом без одобрења Савета безбедности УН било „добро“, неће кривично одговарати за ово примитивно величање злочина агресије, док ће српски држављани који су изгубили најближе рођаке у босанском рату, који сумњају у западну верзију злочина у Сребреници и сматрају да се у Кравицама и Братунцу такође десио злочин, могу кривично да одговарају по новом КЗ.

*У којој мери се овај закон коси са чланом 10 Европске конвенције о људским правима који гарантује слободу изражавања?

-Члан 10 Европске конвенције о људским правима је можда и најважнији део тог међународног уговора уз члан 6 који регулише право на праведно суђење. Постоји богата пракса Европског суда за људска права када се ради о члану 10. Она нам показује да су ограничења слободе изражавања веома ретка и прецизна.
Слободе изражавања је у систему СЕ ограничена само интересима националног суверенитета, безбедности, борбе против криминала и неморала. Нема ни речи о њеном повезивању са међународним кривичним правом као што се покушава представити у српском КЗ. Србија је чланица Савета Европе (СЕ) од 2003. и сходно томе примењује и Европску конвенцију о људским правима. Њени грађани учествују у поступцима пред Европским судом за људска права у Стразбуру. Читав овај политичкоправни механизам Савета Европе се заснива на члану 10 Европске конвенције о људским правима који гарантује слободу изражавања. Међутим, српска Влада не само да је „суспендовала“ српско чланство у УН него и у СЕ.

*Како тумачите тврдње да бојазан јавности није оправдана јер се српски Закон о изменама КЗ може односити само на негирање геноцида у Конгу будући да је Међународни кривични суд донео само ту једну пресуду о геноциду?

-Као јефтину пропаганду намењену за умиривање јавности која у суштини вређа здрав разум. У случају Жан-Пјера Бемба Гомба (политичара из Конга) само у једном поднеску главног тужиоца има преко десетак позивања на пресуде и одлуке Међународног кривичног суда за бившу Југославију укључујући и случај Толимир. Тачније, главни тужилац Међународног кривичног суда Фату Б. Бенсуда у поднеску од 1. 7. 2016. позива се на пресуду жалбеног већа Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију у случају Толимир од 8. 4. 2015. по којој је бивши начелник главног штаба ВРС осуђен на доживотну робију због оптужби за геноцид у Сребреници. У истом случају Жан-Пјер Бемба Гомбо судско веће доноси осуђујућу пресуду 21. 3. 2016. позивајући се неколико десетина пута на пресуде Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, укључујући и пресуду у случају Вујадина Поповића оптуженог за геноцид у Сребреници и осуђеног на доживотну робију. Нема сумње да ће се преузимање западне верзије злочина у Сребреници од стране Међународног кривичног суда наставити.

Др Зоран Чворовић, правни историчар

Тужиоци из ГИЗ-ових чистилишта

Зоран Чворовић


Да ли ће Србијини тужиоци подизати оптужнице за кривично дело против научника и новинара који буду јавно оповргавали хашку „пресуђену ствар“ о наводних 7-8 хиљада убијених заробљених муслимана?

*Да ли има основа да се оспорава уставност новог кривичног дела негирања геноцида?

-Одредба која уводи у КЗ ново кривично дело негирања геноцида, злочина против човечности и ратних злочина који су утврђени правоснажном пресудом суда у Србији или Међународног кривичног суда, очигледно је супротна чл. 46 Устава РС.
Чланом 46 Устава се гарантује слобода мисли и јавног изражавања мишљења. Она се законом може ограничити само у случајевима који су побројани у Уставу, а то су заштита права и угледа других појединаца, потом чување ауторитета и непристрасности суда, заштита јавног здравља, заштита морала демократског друштва и заштита националне безбедности. Ове изузетке законодавац мора да тумачи рестриктивно, како се законом не би додатно умањивала ова уставом гарантована слобода грађана.
Законско ограничење слободе мисли и изражавања, инкриминисањем негирања геноцида и других тешких кривичних дела против човечности, свакако се не може оправдати заштитом права и угледом појединаца. Наравно, уколико потребу ограничења једне уставне слободе посматрамо из либералног оквира индивидуалне слободе који је дефинисан 1789. у Декларацији права човека и грађана, где је слобода могућност да се чини све оно што не шкоди другоме. Још мање се законско ограничење слободе мисли и изражавања, инкриминисањем негирања геноцида, може и најнатегнутијим тумачењем оправдати заштитом јавног здравља, националне безбедности Србије или ауторитета и непристрасности суда. И најзад, инкриминисањем негирања геноцида не само да се не штити јавни морал демократског друштва већ се он на најдрастичнији начин напада. Наиме, слобода мисли и изражавања није било какво људско право, већ најважније политичко право грађана, које је темељ сваког демократског и плуралистичког политичког система. Јер без гарантовања права грађанима да слободно и критички мисле, те да слободно изражавају своје мисли и ставове, немогућа је слобода дебате и слобода избора. Зато су из права на слободу мисли изведена нека друга политичка права, чије постојање чини један правни поредак и политички систем демократским, пре свега слобода говора и слобода медија.

*Како бисте оценили Србијин политички систем из угла новог кривичног дела?

-Ако бисмо га оцењивали из угла новог кривичног дела, онда је у њему под претњом казне од 6 месеци до 5 година забрањена слобода говора и расправе, проглашена је кажњивом слобода критике и право на другачије и мањинско мишљење. Зато се новом одредба КЗ нарушава и још једно уставно право – слобода уметничког и научног стварања из чл. 73 Устава. Прописивањем да негирање постојања или значајно умањење геноцида и других злочина против човечности представља кривично дело, правноисторијска, позитивноправна и историјска наука, али и истраживачко новинарство у Србији су стављени под цензуру. Тачније, слобода научног и новинарског рада је овим укинута.

*Да ли се кривично дело негирања геноцида односи на тумачења сребреничких догађаја из 1995. године?

-Иако до сада домаћи судови нису ни у једној својој пресуди догађаје у Сребреници из 1995. оквалификовали као геноцид, не значи да се то неће десити у будућности. С обзиром на то да је реч о деликту код кога нема застарелости и с обзиром на испирање наших судијских мозгова у оквиру пројеката обуке које води ЕУ, немачки ГИЗ или амерички АБА или наша Правосудна академија. Поред тога, Међународни кривични суд се у свој досадашњој пракси, како је то већ истакао колега Д. Мировић, позивао на пресуде Хашког трибунала против српских официра осуђених и за наводни геноцид у Сребреници. Међутим, ново кривично дело обухвата не само негирање постојања или значајно умањење геноцида већ и кривичних дела против човечности и ратних злочина.
Судови у Србији су већ доносили пресуде којима су појединци осуђени за ратне злочине што су се догодили на подручју Сребренице. Остаје да се види да ли ће Србијини тужиоци после доласка из ГИЗ-ових чистилишта подизати оптужнице за кривично дело из чл. 387 ст. 5, због значајног умањења ратног злочина, против научника и новинара који буду јавно оповргавали хашку „пресуђену ствар“ о наводних 7.000-8.000 убијених заробљених муслимана, сводећи ратни злочин на 442 доказано убијена ратна заробљеника муслимана, на чијим лешевима су истражитељи пронашли повез за очи или руке.

*Да ли истина станује у судским пресудама или у научним истраживањима?

-Судске пресуде садрже обориву претпоставку тачности. Обориву, јер се и „истина“ из правоснажних судских пресуда може преиспитивати неким од ванредних правних лекова. То што је употреба ванредних правних средстава ограничена роковима има везе са начелом правне сигурности, а не са апсолутизацијом „истине“ садржане у пресуди. Процесна „истина“ је ограничена временом, формом поступка, способностима процесних учесника и квалитетом и избором доказних средстава. Насупрот томе, научна истина није ограничена временом и формом, нити је везана за један круг истраживача, њихове сазнајне и техничке могућности. Српски законодавац је новим кривичним делом научну истину претпоставио судској. Процесна истина се уводи у ранг кривичноправно заштићене догме (јер је научници и новинари не могу доводити у сумњу), у ситуацији када је истовремено из српског кривичног судског поступка Закоником од 2011. прогнана материјална истина. Јер суд који је пасивни посматрач двобоја тужиоца и браниоца окривљеног више нема обавезу, а ни процесних могућности, да утврђује материјалну истину.

*Какве последице могу произаћи из чињенице да је ово кривично дело везано за пресуде Међународног кривичног суда који је стао на страну Кијевског режима у сукобима у Украјини?

-Законодавац је ново кривично дело негирања геноцида и других ратних злочина везао за пресуде Међународног кривичног суда, који је у кривичноправној квалификацији догађаја у Донбасу и кримског самоопредељења најјасније показао свој пристрасни политички карактер. Главни тужилац овог суда је у свом годишњем реферату ситуацију у вези са Кримом оценио као нелегални акт, а грађански рат у Донбасу као међународни оружани сукоб. Ове квалификације нису плод никакве истраге, већ је до њих тужилац Међународног кривичног суда дошао на почетку истраге, одмах после добијања захтева за покретање истраге од стране Кијева. И пре прикупљених доказа тужилац Међународног кривичног суда је стао на страну кијевског режима. То је био довољан разлог да Русија обавести Генералног секретара УН да неће ратификовати Статут МКС. У исто време српска власт кривичноправно штити ауторитет пресуда ове политичке творевине, што ће створити несагледиве штетне последице не само на државном и националном већ и спољнополитичком плану. Тако у будућности може да се догоди да МКС осуди неког од војних, па чак и политичких руководилаца (по хашком принципу „удруженог злочиначког подухвата“) из Донбаса или са Крима, а да потом Србијин суд због негирања или умањења ратног злочина и злочина против човечности осуди неког, примера ради, новинара „Спутника“. Да ли су они који су у Народној скупштини гласали за ново кривично дело свесни оваквих последица или је реч о још једној нашој политичкој игри са правом и правном државом, која ће скупо коштати данашње нараштаје народа који је 1349. године имао царску кодификацију.

*Како ће се одразити на историјску свест српског народа овакво судско октроисање „истине“ о геноциду?

-Инкриминисање кривичног дела негирања или умањење геноцида и других злочина против човечности је донето у оквиру политике регионалне сарадње и помирења, а она је према ССП кључна за оцену Србијине ЕУропске подобности. Регионалну политику Србија спроводи у институционалним оквирима Процеса сарадње у Југоисточној Европи, на чијем челу је један од будимпештанских и петооктобарских комесара – Горан Свилановић. У процесу регионалне сарадње полази се од аксиома које је својим пресудама поставио Хашки трибунал, као и од политичке географије чије је границе исцртала НАТО агресија на РСК, РС и СРЈ, те петооктобарски преврат и последични подгорички сепаратизам. Да би се овакво стање цементирало у правном поретку Србије и свести Срба, како би Србија остала немоћна и нема у условима светског геополитичког прелома, неопходно је да се хашка октроисана „истина“ прво кривичноправно заштити, а да се онда заштићена као „света крава“ убаци у јединствене регионалне уџбенике историје.
Тако је на окупираном Балкану плутократска глобална елита, на чијем логору жице пуцају на све стране, покренула контролисани службени процес стварања октроисане историјске свести „одозго“, уместо аутономног процеса стварања веродостојне историјске свести „одоздо“. Вековима уназад историјска свест код Срба, па и она о хрватском геноциду над Србима у НДХ, била је творевина изворног предања. Сада овакву историјску свест треба да замени нормативна историјска свест, формирана на пресудама глобалних квазисудских установа. Ова нова историјска свест о геноциду нема вертикалу сећања, она је скоројевићка, туђинска и нормативна догма, наметнута српском народу у оквиру процеса придруживања ЕУ, који није ништа друго него процес губитка суверености и идентитета.
Ударајући на слободу мисли, српски ЕУропејци су још једном показали да су највећи непријатељи, не српског народа већ, као и њихове неолибералне иностране газде, људских права и правне државе.

Др Ненад Кецмановић, политиколог

Јасеновац ће оспоравати, Сребреницу нико

Ненад Кецмановић

Српска овакве измене закона једноставно неће донијети и самим тим неће моћи ни БиХ

*Како објашњавате да се, иако је доношење Законa о изменама и допунама Кривичног законика образложено потребом усклађивања са европским стандардима, више земаља ЕУ оглушило о овај стандард?

-Поставио бих обрнуто питање. Зашто је Србија, која није чланица ЕУ, прихватила да слиједи одлуке о геноциду Међународног кривичног суда, који истовремено не прихватају ни многе чланице ЕУ. Штавише, Русија се недавно повукла из тог суда јер је Запад најавио оптужбе за наводне руске злочине у Сирији. Уосталом, барем Срби имају богато искуство са међународним судовима који су мање или више одавно постали политички инструмент тзв. међународне заједнице и финансијски везани за САД и вазалну ЕУ.

*Да ли се кроз овај инкриминисани закон прелама нова политика Београда према РС, те да ли је мера подршке коју ће РС уживати условљена опредељењем Србије за европски пут?

-И Бањалука је на европском путу. Недавно је прихваћена апликација БиХ у којој је партиципирала и Српска. Одједном је, занимљиво баш уочи референдума, оцијењено да је и Федерација, али још више Српска испунила све услове. Нико не зна шта је и како је, преко ноћи, испунила, јер се само мјесец или два раније о њој у Бриселу говорило као о реметилачком фактору у пропалој држави. Очигледно је процијењено да је процес европских интеграција у ствари један облик „усмјеравања под надзором“: за сваки нови корак – нови услови, мало шаргарепе за мало више штапа. У Српској ће то теже ићи него у Србији зато што власт показује много мање евроентузијазма и већ у старту је прикочила. Сарајево и Брисел су покушали да збрзају рјешење да ће све одлуке везане за ЕУ доносити заједнички органи у Сарајеву. Додик је, међутим, инсистирао на „механизму координације“, тј. да је за сваку одлуку неопходна сагласност владе у Бањалуци. Након неколико мјесеци отпора у Сарајеву и Бриселу, тако је и прихваћено. А што се тиче инкриминисаног закона о забрани оспоравања геноцида у Србији, Српска га једноставно неће донијети и самим тим неће моћи ни БиХ. Научни скупови, истраживања, публикације и чланци и сл. који се баве питањем шта се стварно догодило крајем рата у Сребреници моћи ће слободно да се наставе у РС. Парадоксално, то нико неће моћи да забрани ни у Федерацији, а у Србији која је објективно највише заинтересована биће законом забрањени.

*Да ли доношењем овог закона Београд невољно, али ипак одустаје од подршке РС, будући да је кључна подршка негирање РС као геноцидне творевине?

-Не ради се ту толико о Српској, колико о Србији. Заборавља се да је Србија по тужби БиХ прије неколико година осуђена од Међународног суда правде „за нечињење да спријечи геноцид у Сребреници“. Хашки трибунал за ратне злочине у бившој Југославији осудио је генерале Крстића и Беару за геноцид, а то су два бивша официра ЈНА која су ратовала у РС и као и остали официри ВРС током рата били на платном списку Београда. Дакле два од три међународна суда већ су везала Србију за геноцид и без обзира што сваки од њих ради самостално, ослањају се на претходне пресуде других. Не треба сумњати да ће и Међународни кривични суд ускоро донијети одговарајућу одлуку о Сребреници и овај закон у Србији иде јој у сусрет.

*Случај Сребренице оставио је отворена многа питања. Да ли смо усвајањем овог закона даље или ближи истини шта се заиста дешавало током потоњих ратова?

-Прије свега, било би неопходно преиспитати валидност дефиниције геноцида којом барата Хашки трибунал. Затим, није небитно да ли је број убијених осам хиљада или упола мањи, а са обје цифре се од случаја до случаја барата на истом суду. Даље, поуздани форензички докази постоје за „једва“ хиљаду и двјесто жртава. Крунски свједок геноцида у Сребреници Дражен Ердемовић дао је обиље невјеројатних и противрјечних исказа. Бугарски новинар Чивиков је открио да је Трибунал судио официрима и политичарима за командну одговорност, док су извршиоци злочина, сви одреда познати тужилаштву, били остављени на слободи. Шта тек рећи за Изетбеговићеву изјаву да је Клинтон од њега тражио жртву од пет хиљада Сребреничана да би анимирао америчку јавност за војну интервенцију. А шта за свједочења о договореној трампи Сребренице за околину Сарајева и повлачењу војне и цивилне команде ове општине неколико дана прије уласка ВРС.

*Ко је иницијатор оваквог мењање српских закона?

-Иницијатор сигурно није министарка Кубуровић, а чињеница да се испред ње није испрсио нико од већих ауторитета указује на њихову пуну свијест о томе да су учинили штету Србији. Зашто би онда то радили, ако не по спољном налогу. А није тешко погодити ни одакле ни с којим мотивом. Запад се спрема за промјену глобалне констелације моћи и хоће на вријеме да Србима зачепи уста да престану да говоре и пишу о њиховим злодјелима у Србији, РС и РСК. „Геноцид у Сребреници“ треба да им послужи као крунски алиби и зато хоће да га законом заштите у Србији. Путин их је већ упозорио када је на засједању БРИКС-а рекао да америчко рушење међународног поретка није почело са Украјином него са бомбардовањем Југославије без сагласности СБУН. Другим ријечима, предмет ревалоризације биће све оно што се у међувремену догађало. Ако Срби сами себи зачепе уста, онда наравно неће ни други имати интереса да у наше име говоре.

*Да ли, да би прихватила западни концепт историје и подржала идеју регионалног помирења, Србија мора с једне стране да умањи злочине почињене над Србима и с друге да пристане на грубо фризирање чињеница везаних за њену улогу у последњим ратовима?

-Не мора Србија то да чини, поготово не данас. Ако је то одбијала да учини 90-их када ју је једина суперсила разваљивала крстарећим ракетама, не разумијем зашто сада при неупоредиво повољнијим околностима – прихвата. Ако је оно вријеме изискивало велике материјалне и људске жртве и тјерало на размишљање о превисокој цијени одбране националног суверенитета, данас је довољно само мало више осјећаја за реалност промјена у свијету. Послије брегизита и побједе Трампа, пада америчке моћи и европске конфузије, изгледа да Србија више полаже наде у ЕУ, него Њемачка. Сви окрећу поглед према Русији и Кини, једино Србија болује од страбизма, па лијевим оком гледа у једну, а десним на другу страну.

*Да ли је по среди и октроисање историјске, предањске свести?

-Пошто Међународни кривични суд истребљење Срба у квислиншкој НДХ није прогласило за геноцид, а масовни злочин у Сребреници по свој прилици хоће, имаћемо трагичну ситуацију да ће у Србији свако моћи да оспорава Јасеновац, али о томе шта се заиста десило у Сребреници имаће сви да ћуте.

Извор: ПЕЧАТ

Фото: ПЕЧАТ

——————-

2.12.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

facebookreporter.org/2016/12/02/како-утамничити-истину-чворовић-миро/

2 гласa