Прва генерација Срба која је у Немачку стигла од почетка шездесетих до седамдесетих година прошлог века, кажу многи показатељи, живела је и тада али и данас доста лоше

АКО наше људе у Немачкој упитате како у тој држави живе Срби, добићете најразличитије одговоре. Од одговора пуних оптимизма у смислу одлично, доста добро, преко умерених -солиднo, па до тихог одговора, готово мрмљања- лоше, доста лоше! Истина је, као и увек, негде у средини.

Социолог Милорад Тодоровић из Хајделберга каже, присећајући се изреке једног филозофа из античке Грчке који је, наводно, рекао „некоме је и много премало, а некима је и мало премного“, да у ствари на то питање нема универзалног одговора! Убрзо смо се уверили да је Тодоровић у праву.

Прва генерација Срба која је у Немачку стигла од почетка шездесетих до седамдесетих година прошлог века, кажу многи показатељи, живела је и тада али и данас доста лоше. У то време плате су биле мале -само од 250 до 400 марака месечно, а потребе за помоћ својима у отаџбини, за изградњу кућа или куповину станова и за опште побољшање стандрада живота, огромне. Да би се обезбедило што више готовог новца многи су пристајали да раде на црно, без пријаве социјалном и пензионом осигурању или су прихватали пријаве на мање приходе од стварних.

Штедeло се где год се могло, многи су неусловно живели у баракама фирми у којима су радили. Хранило се недељним кувањем за неколико долазећих дана у заједничкој кухињи бараке. Ако је неко имао срећу да фирма има сопствену мензу, јело се у тим мензама где су наши тек требали да се привикну на немачка у то време доста неукусна јела.

Осим што дужег рада од и по 12, 13 и више часова дневно, исхране, спавања и опет рада, других садржаја није било. Ако је неко излазио како се то говорило „у живот“, дешавало се то само недељом пошто се најчешће радило и суботом. Одлазило се углавном у кафане чији су закупци били наши људи, ређе у онда „југословенске клубове“. Многи су зазирали од тих клубова јер се знало да их је често оснивала злоглaсна, свуда присутна Удба. Она је имала увек довољно доушника чије су некада лажне пријаве конзулатима о тобоже „непријатељском деловању и окупљању“ доводиле до проблема код првог боравка у отаџбини. Ако се и одлазило у клубове, онда је „држан језик за зубима“ -није се говорило о Титу и политици.

Социјални контакт са Немцима је био због лошег владања немачким језиком, сведен само на оно што је на послу било неопходно. Људи из те генерације живе и данас доста лоше јер имају мале пензије, у просеку 700 до 900 евра. Жене имају још мања примања. Од тих малих пензија се и у Немачкој само са муком и уз велика одрицања тешко преживљава.

Они који су се касније доселили, или су као „друга генерација“ рођени у Немачкој, захваљујући у међувремену кроз сталну борбу синдикалних организација постигнутом великом повећању плата, живели су далеко боље. Тачније –нормално, све сличније немачком живљу. Били су образованији, потребе за радном снагом су биле огромне па су послодавци морали да плаћају боље да би добили раднике. Зарађивало се више, а тиме су порасли и прохтеви.

На листи жеља су били бољи станови а не бараке, модерно одевање, аутомобили, чешћи изласци, одласци на годишње одморе. Повећали су се и социјални контакти са Немцима и људима из других нација који су били колеге на послу. Осим тога, та друга у Немачкој рођена генерација Срба није морала по Србији, као њихови очеви или деде, да гради куће или да купује станове, мање је давано за помоћ делу породице која је остала у отаџбини, па је могло да се доста уштеди.

-Било је то, каже нам Душан Мајкић из Штутгарта који је у Немачку дошао далеке 1965, златно доба и за зараду и за живот. И он је, после у почетку тешког живота, осетио део те благодети јер је дошао као млад човек, па је извесно време, све до пензије, радио и у то, како он каже „златно доба“. Оно је, са прекидима због криза које су погађале и Немачку, трајало све до деведесетих година прошлог века.

Јаки синдикати су до осамдесетих година прошлог столећа изборили загарантовану велику социјалну сигурност за опстанак запослења и очување радних места уз стално повећање зарада. Мало ко од ондашњих „гастарбајтера“ је помишљао да се врати у Србију у којој се, за разлику од Немачке, из године у годину све теже опстајало. Многи Срби који су о годишњим одморима одлазили у постојбину, желели су да покажу свој нови стандард све сиромашнијим рођацима и пријатељима у виду нове куће, новог аутомобила, великог трошкарења по кафанама или код свакодневне куповине, летовањима у скупим хотелима на Јадрану итд. стварајући тако често завист и негодовање, па чак и одбацивање околине у којој су они или њехови родитељи некада живели.

Временом се ситуација и у Немачком променила. Људи из тзв. „треће генерације“ као и они који су придошли почетком распада Југославије или после избијања ратних сукоба и бомбардовања Србије, већ од самог почетка су наилазили на потешкоће. Дислокацијом многих погона из Немачке у државе јефтине радне снаге, све већом аутоматизацијом и роботизацијом производних процеса исл. нестала су многа радна места, поготово она за која није била потребна висококвалификована радна снага. Све теже се долазило до посла, послодавци су почели да уводе амерички систем запошљавања: „запосли га док ти треба, шутни га када ти више није потребан“!

Нова радна снага се примала на временски ограничене уговоре о раду који су важили најдуже годину дана са могућношћу продужења за још годину. А после тога- аутоматски је следио отказ! Појавиле су се и фирме-посреднице које су имале „своју“ сталну радну снагу за повремено изнајмљивање сарадника онима којима су тог тренутка требали радници. Наравно, ти радници су добијали само део пара који су посредници инкасирали од фирме која је требала радну снагу јер је остатак ишао посреднику. Тада је постало уобичајено а то важи и данас, да нпр. исти посао, некада и годинама јер „позајмица“ радника временски није ограничена, раде људи истих квалификација, нпр. у Мерцедесу, где њихов стални радник трајно запослен, има и до 50 одсто већу плату од тог „изнајмљеног“ радника! На тржишту рада, полако али сигурно, свакодневно се крњи ранијих деценија изборена социјана сигурност добрих плата и сигурних радних места што итекако погађа и Србе.

-Сигурности, каже и познати немачки новинар и аутор Гинтер Валраф, који је прерушен у радника радио код више послодаваца –на високим пећима у једној челичани је глумио Турчина, као Немац је радио као помоћни пекар, достављач пакета, возач исл.- за стална радна места и добре плате од којих може пристојно да се живи, више нема у Немачкој а експлоатација је све већа. Богати постају све богатији, средњи сталеж се осетно смањује, док сиромаси постају све сиромашнији. Сиромаштво готово сигурно погађа лошије плаћене људе када оду у пензију. То је, тврди Валраф као и многи социолози, „успех“ америчке глобализације.

-Људима ће бити све теже када Европска унија ускоро своје „заједничко тржиште“ великим уступцима и прихватањем диктата са оне стране океана, прошири и на САД и Канаду. Њихови производи су у односу нпр. на немачке аграрне и сточарске производе јефтинији јер су генетски модификовани, пуни су хемије и медикамената исл., тврди и Јирген Елсесер, такође познати публициста и новинар.

Посебан ударац добром животу у Немачкој задало је увођење евра као заједничке валуте. Док су плате у еврима, због нове валуте којжа је вредела две марке за један евро биле одмах преполовљене, само неколико месеци после увођења евра, цене највећег броја производа на тржишту су почеле да се исказују као двоструко веће него раније, сада –у еврима. Ако је кирија за добар трособан стан у великим градовима, укључујући трошкове грејања сл. износила у маркама око 800 до 1000 ДМ она је данас и више од 1000 €. Слично је и са многим другим ценама. Зато није чудо да би се више од половине Немаца према проведеним анкетама, радо вратило на стару, добру марку, старе цене па и на старе плате!

Ипак, образовани Немци а уз њих и Срби из тзв. “сигурних занимања” који имају обезбеђена радна места и плате према старијим тарифним уговорима, за разлику од запослених у другим ЕУ државама, још увек добро живе. У односу на ситуацију у Србији, где су се цене многих производа изједначиле са немачким ценама уз најниже плате у региону, један слој Срба у Немачкој чак и пет до петнаест пута боље живи него просечан Србин у отаџбини. Али, као што рекосмо, не сви.

Просечна пензија у Немачкој је око 900 до 1100 евра, просечна плата око 1300 до 1600 евра. Лекар у клиници, придошао из Србије без обзира на стаж и специјалност се третира као почетник, има око 2200 до 2500 € нето, у зависности од пореске стопе коју мора да плаћа. Тек после 4-6 година рада у клиници И специјализације неке гране медицне, може да рачуна на око 3300 до 3500 € нето.Постоје И дадатни стгимуланси, нпр. за дежурства И рад недељом И празницима. Наравно плате специјалиста, „главних лекара“ или шефова одељења, али до тих позиција тек треба доћи, су далеко веће.

Инжењери с боље плаћени, имају нештo већу почетну плату. Али, ко хоће одмах по доласку у Немачку да добро живи, мора да за стан одвоји око 1000 €, ауто кошта, живот такође, тако да ни лекарима и инжењерима, бар првих година боравка и рада, не цветају руже.

–И то је боље, каже нам је један наш лекар, пре 9 месеци дошао из Србије, који не жели да му поменемо име, -него годинама чекати на посао у некој српској клиници и радити бесплатно, само да би се одржао контакт са медицином као занимањем и науком. Партије које су биле на власти, тврди наш саговорник, су готово плански уништавале Србију. Зато не чуди недавно објављени податак, да би, после завршених студија, 80 одсто младих одмах напустило Србију- рекао нам је наш саговорник.

Ако се неко од читалаца са добром платом у Србији или Немачкој упита, жашто се пензионери са малим пензијама не врате у Србију где би, наводно, могли боље да живе, старина Драган Јовановић из Улма одговара у име многих:

– Не могу, овде досата тешко живим али имам добре лекаре, не морам да подмићујем никога, лекова има увек довољно и не морам сатима да дреждим у неком дому здравља, чекајући да се неко смилује да ме прегледа! Пензија стиже не из два пута него тачно сваког првог, све службе фунционишу, чекања су свуда минимална. Џабе ми кућа у мом селу код Смедерева коју сам направио а стоји празна. Не могу ни да је продам, нико у Србији неће више на село, сви са села срљају у градове. Зидови се не једу, нити их лекари хоће као бакшиш! У ту кућу, за коју сам радио цео живот, моји синови се никада неће уселити. Њихов центар живљења је овде, у Немачкој. Зато нико од нас одавно није више “гастарбајтер” –ми смо исељеници. То сведоче и већ хиљаде и хиљаде српских гробова широм Немачке, оних који су због својих потомака, заувек остали у туђој држави и нису се вратили у Србију –рече нам наш саговорник.

Цитирана мисао старог грчког филозофа са почетка ове приче очигледно заиста важи и данас: „Некима је и много премало, а некима је и мало превише”!

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0.481.html:641492-%D0%9A%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%B5-%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8-%D1%83-%D0%9D%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%BE%D1%98

1 глас